ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
БОЛЕСТИ ВОЉЕ И СРЦА.
 
ГОРДОСТ И ТАШТИНА
 
Већ смо поменули да гнев понекад бива везан за другу страст – гордост. Сад ћемо рећи да гнев често није самостална или главна страст у људском срцу. Углавном се у гневу изражава незадовољеност друге страсти или чак случајних човекових жеља; у последњем случају гнев се назива нестрпљивошћу и тврдоглавошћу, које са своје стране представљају испољавање заједничког самољубља, небратољубља, и одсуство жеље да човек стражи и да се бори са собом. Што је јача нека страст у човеку, тим брже и бурније се он препушта пориву гнева приликом незадовољења страсти: код таштих и среброљубивих то се огледа у зависти, код развратних – у љубомори, код подложних преједању – у зановетању и т.сл. Уопште, гнев је показатељ различитих греховних страсти, и оне се могу препознати по томе кад човек почиње да се љути: ако је то приликом разговора о посту и трезвености – значи да греши страшћу преједања и пијанства; ако је у случајевима губитка новца – значи среброљубљем; ако је приликом беседа о смиреним подвизима светаца – значи он је гордељивац итд. Управо зато смо своје савете духовницима и почели од тога да крену од борбе против гнева као нехотичног натписа осталих страсти. Робовање човека овим страстима се пре свега огледа у робовању гневу, који избија и из веома лукавих људи који умеју да скривају своје страсти и да прећуткују своје навике.
Можда ће се читаоцу учинити да наше говорење о гневу и о његовој греховности предуго траје, али овде смо дали неколико упутстава и за борбу са сваком страшћу уопште, и зато ће нам можда поћи за руком да о осталим страстима укратко изразимо своје мисли. Ипак, сматрамо да је потребно да упозоримо духовнике: да ли је могуће на исповести која траје десет минута улазити у тако дубока недра људске душе: људи говоре о гресима, о својим греховним делима, а ја да им причам о страстима? Да, пре свега им ово објашњавај у поукама, тада ће те на исповести схватити после две речи: ови предмети су души православног хришћанина, чак и неписменог, врло блиски и разумљиви, али, разуме се, на исповести због њене краткоће говори онолико колико можеш да стигнеш, а остало задржи за црквену проповед (наравно, без личних алузија) и за посебне беседе с парохијанима. Овде је већ велика ствар у то ако усмериш духовни поглед твог парохијанина на његову душу и на њене болести, односно на греховне страсти и расположења, а не само на поступке.
Наводећи аргументе за борбу против страсти гнева и злобе говорили смо и о гордости и таштини, које су с њом тесно повезане. Међутим, овај непријатељ Божји и нашег спасења неће бити побеђен ако Хриством војнику, који је дошао код духовног оца с покајањем, не буде уручено нарочито оружје против овог непријатеља. Грех гордости код наших савременика, образованих и полуобразованих, а у последње време и код необразованих, не сматра се падом и спотицањем, већ је он њихово стално стање, при чему се грехом и не сматра: шта је „племенито самољубље“, „осећање сопствене вредности“, „част“, ако не ова богомрска гордост? Људи ова осећања називају племенитом гордошћу, законитом гордошћу, међутим, гордост бива само једна – демонска, како је објаснио старац Оптине пустиње Макарије велепоседнику који је јадиковао пред њим због жалости о томе што се његов син оженио девојком-кметкињом и што је тако увредио „племениту гордост“ целог рода. Много сам писао и говорио против овог духовног слепила, које се, авај, одразило чак и на уџбенике из моралног богословља и које наводи неразумно позивање на речи ап.Павла, који је говорио да му је боље да умре него да се лиши своје похвале, али онај ко се потруди да прочита ове речи видеће да се њима подразумева похвала од Бога и то у будућем животу.
Наравно, не пате од гордости само наши савременци: од ње су слободни само свеци, а Адамови потомци, који нису разапели своје страсти, носе на себи овај терет и морају да се боре против њега док се не ослободе његове тежине. Међутим, несрећа наших савременика је у томе што не сматрају за грех оно што је Бог проклео, као што они који су се укоренили у развратном животу не сматрају за грех ни блуд, ни прељубу. Насупрот томе, младића који се одликује незлобивошћу и који се не свети онима који га вређају, чак и родитељи често обасипају прекором и подсмесима као ништавног човека, који не брани своју част. Вероватно би се истом овом немарном односу од стране наших свременика подвргли и Христос Спаситељ, апостоли и мученици који су без роптања поднели ударце и разна понижења.
Духовни отац треба да се стара макар да онај ко се каје призна греховност сваког гордељивог осећања и сваке речи и поступка изазваних овим осећањем. Гордост има два облика – то су таштина и унутрашња или духовна гордост. Прва страст јури за људском похвалом и за славом, а друга је тананије и опасније осећање – она је до те мере испуњена сигурношћу у своје врлине, да не жели ни да тражи људску похвалу, већ се задовољава слатким созерцањем својих наводних врлина. Овакав је тип бајронизма, такви су и Мефистофел и демони који су омиљени код европских писаца.
Таштина је смешније осећање, тј. осећање које људи више исмевају и већ га је зато лакше, ако не савладати, онда схватити да је срамно и ступити с њим у борбу. Али како? Онога ко се каје треба подсетити на Христове речи у беседи на Гори о томе да Богу нису угодни подвизи таштог човека и на разобличавање фарисеја (в. Мт. 23).
Тако треба саветовати лакомислене људе, који не примећују своје побуде, а посебно треба, не само духовник, већ и сви ми, духовна лица, да се пазимо онога, чега се, авај, уопште не пазимо, односно, треба да се пазимо да не развијамо таште подстицаје код људи, посебно код приложника, док међутим, не можемо да не признамо да се добра половина оних, веома обилних прилога од којих се подижу храмови, школе, домови и болнице, темељи на подстицају таштине, коју су у богатим људима пробудила духовна лица, често чак и светитељског чина.
Неупоредиво дубље саосећање или искрено саучешће заслужује таштина која се смирава или се бори у хришћаниновој души са смирењем. Често ће ти на исповести људи испуњени свештеним страхом и смирењем признавати да их прогањају таште помисли приликом давања прилога, приликом служења болеснима, чак и у случају доброг и нежног односа према њима, напокон, приликом лепог појања и читања у цркви, које људи хвале, приликом усрдног учења у школи итд. итд. Често добри монаси, примећујући у себи сличне побуде моле старца или духовника за дозволу да прекину своје корисно служење за певницом или у олтару, а мирјани и мирјанке, своју друштвену или доброчинитељску делатност.
И наравно, то је била једна од главних побуда већине отшелника да одбију светитељски чин и да чак беже од људи кад су постајали познати међу њима, због тога неки учени ахримандрити и данас одбијају архијерејство, а монаси јерејски чин. А шта духовник треба да каже кад му хришћанин исприча за сличну побуду? Исто што су на то одговарали познати оптински старци Макарије и Амвросије: не треба одбијати корисно и за Цркву и Божјим заповестима одобрено послушање, на које те призивају старији и твој сопствени таленат, који ти је Бог дао, чини корисну ствар, а за помисли таштине, које се поткрадају у твоју душу прекоревај себе и бори се против њих, али не тако што ћеш се клонити дела, већ тако што ћеш обављати корисно дело, али не овој грховној помисли, чак и онда кад дело тражи једно, а помисао супротно, што ће се обавезно ускоро десити и што ће се често дешавати. Не само Господ, већ и разумни посматрачи живота увек виде ко ради ради посла, а ко због таштине: који је учитељ нежан према ученицима трудећи се да их надахне на труд и подвиг, а који да би стекао славу, или како се данас каже, популарност. Који писац пише ради победе истине и како би научио људе добру, а који да би угодио гомили и ради своје испразне славе „ради нечасног добитка“ (в. Тит. 1, 11). Дакле, учи људе да после сваког подвига или чак обавезног труда проверавају своју савест, на пример, за време молитве – да ли је у његовом труду учествовала ташта побуда и у којој мери; затим да приносе покајање за овај грех, али да дело не остављају. Поступајући тако хришћанин ће ускоро увидети да ће често морати да бира између захтева дела (и дужности) и захтева таштине и да стално бира прво, увек гушећи друго. Осим тога, напредујући у подвизима добра, хришћанин се уопште постепено ослобађа љубави према себи самом, дакле и сваке таштине. Шта рећи о гордељивцима у дословном смислу речи? Они имају тако високо мишљење о себи, да чак и не траже похвалу од људи: чиме се надимаш – памећу, лепотом, племенитошћу, талентима? Али све то није од тебе, већ од Творца, и све то Творац може да ти одузме, као што је све одузео од великих људи за време ове револуције. Али, што је најужасније од свега, може да одузме и памет; сећај се казне Навуходоносора и смири се пред Богом док те није задесила судбина Наполеона или Вилхелма. И нека сваки хришћанин, који се надима због нечега пред другима, пази на себе и нека се бори против сваке уображености, сећајући се својих грехова и страсти и смиреног расположења светих апостола и других угодника Божјих. Из „Духовне ливаде“ (или друге отачке књиге) корисно је навести следећу причу. „Видео сам“, казује један старац, „у једној обитељи још увек младог сабрата, познатог по својим подвизима и по својој незлобивости; на моје очи су га повредили, па чак и увредили, а он је у добром расположењу оћутао, нимало се не променивши у лицу. „Брате, ко те је и како научио оваквој незлобивости?“ – „Па зар они завређују мој гнев,“ одговори овај, „јер, то нису људи, већ лепи пси, нису достојни да се љутим на њих.“ „Тада је моју радост,“ настави старац, „заменила дубока туга због овог брата који пропада и ужаснут сам отишао од њега, молећи се за њега и за себе.“
Гордост се може савладати и поступцима који су јој супротни, посебно је важно да човек у том случају, као што је речено, примора себе да тражи опроштај од онога ко га је увредио, као и да без роптања подноси казну у школи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *