ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
Мисао о Цркви као неопходан захтев чак и неверујућих моралних посленика
Дубоко је поучна па чак и симболична појава да избегавајући истинску Цркву моралисти-философи ипак бивају принуђени да смисле макар неку фикцију Цркве. Тако и индивидуалиста Кант, и многи еволуционисти, па чак и професионални непријатељ Цркве Л.Толстој смишљају свој сопствени појам о Цркви као о несвесном, али ипак истинском савезу људи који су се посветили служењу добру и истини. Разуме се, ова фикција као њихова сопствена измишљотина, није у стању да поткрепи њихово делатно остварење моралних циљева, али ипак јасно сведочи о томе да људска мисао сама по себи захтева извесну представу о унутрашњем јединству бораца врлине у својству неопходне основе за посвећивање себе моралном служењу ближњим, за помирење верујуће савести са сталном владавином зла у свету Заиста, чак ни старозаветни пророци нису могли да стекну потпуно помирен поглед на живот, на борбу између добра и зла, зато што им још увек није била откривена истина Цркве, која увек победоносно штити истину Божију на земљи и садржи ризницу непорочне светости. Разуме се, пророци су веровали да Господ управља светом и да невидљиво за људе васпоставља нарушену правду, али их је мучило то што су ове појаве прста Божијег биле појединачне, што је у обичном животу владало зло и што сузе угњетених нису имале свог утешитеља (в. Проп. 4, 1). Тако се Јов жали Богу: зашто безбожници живе? Старе и богате се? (Јов. 21, 7), земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања (Јов. 9, 24). Туга због тријумфа непоштења нашла би у Јову своје једино помирење у свести о блискости Господа и Његовом промишљању о нама, којег смо сви ми данас свесни у Цркви. О кад бих знао како бих нашао Бога! Да отидем до пријестола Његова, да разложим пред Њим парбу своју, и уста своја напуним разлога… (Јов. 23, 3-4). И заиста, Јов се утешио тек онда кад му се Господ јавио: Ушима слушах о Теби, а сада Те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу (Јов. 42, 5-6). Тако су се и псалмопојац, и пророк Јеремија ужасавали због владавине зла: Зашто је пут безбожнички срећан?(Јер. 12, 1). Тек је пред Христов долазак, у књизи Премудрости, изражена нада да ће наизглед непомирљиво с Промислом Божјим тријумфовање непоштених и угњетавање праведника добити своју плату у загробном животу, кад мучитељи и богохулници видећи прослављеног праведника неми падну ничице и спознају своју заблуду. Али, овај земаљски живот је чак и у очима носилаца највишег духовног разумевања био само удео туге и трпљење док нам Господ није дао обећање о Свом сталном пребивању међу нама и о Духу-Утешитељу Који борави у Цркви, Који ће разобличавати свет због греха, о правди и о суду и уз Којег ће Христовим служитељима бити боље него кад су боравили са Христом (в. Јов. 16, 7). Општење са Христом уз поседовање дарова Светог Духа, другим речима, пребивање у Његовом телу, у Његовој Цркви – јесте неопходан услов пастирске смелости и трпљења. Пастирство је могуће само у Цркви.