IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PISMA PASTIRIMA O NEKIM STRANAMA PASTIRSKOG DELOVANJA KOJE IZAZIVAJU NEDOUMICU
 
Tle za pastirstvo u Rusiji
 
Ali na koje pojave savremenog života, najpovezanije s moralnim raspoloženjem društva, pastirska delatnost treba da se ustremi pre svega? Šta pastir treba da učini predmetom proučavanja i učenja u životu društva i naroda? Posebno u prvom, da li će on naći kuda da baci sidro hrišćanske pouke u svakom njegovom obliku? Zar se nisu svi interesi društva otuđili od religije i zar ne predstavlja savremeno stanje obrazovanih umova, ako ne jalovu pustinju za pastirstvo, onda prolazan put na kojem niče svako seme blagodati, onaj trnoviti ugao, gde ga u potpunosti guši korov bezverja i strasti? Uistinu, na prvi pogled se može činiti da je pastir u društvu skoro kao među paganima; ali, neka je čak i tako: zar nisu pagani stigli u Carstvo Božije pre vernih sinova Izrailjevih? Verovatno nije lako pastiru da dopre do sluha obrazovanih ljudi: moraće da počne od malog – od carskih dana u sabornim crkvama, od dana Strasne sedmice, pa i od ispovesti, i napokon, od mlade generacije, koja veronauku uči u školi. Ali kad jednom prodre do sluha društva, istinski pastir će se brzo uveriti da je tle u najvišem stepenu povoljno za sađenje jevanđeljskih istina, iako sami njegovi slušaoci ne shvataju to ni iz daleka.
Znameniti naučnik zapada Lerua-Bolje u člancima koje štampa „Religija u Rusiji“ u časopisu „Revue des deux mondes“, navodi misao da ruska duša po svojoj prirodi uvek stremi prema načelima hrišćanske religije i morala, čak i u slučaju ako je teoretska misao čoveka potpuno ateistična. Ovim stanjem on objašnjava pojavu da čak ni naši najracionalističkiji pisci, na primer, Turgenjev ili L.Tolstoj ipak nikako ne mogu da skrenu s religioznih i moralnih pitanja u ličnostima svojih junaka, tragalaca za istinom. Ista ova nesvesna bliskost izvesnim stranama Božanske religije primećuje se i kod pomenutih publicista, premda su oni sebe smatrali direktnim protivnicima Pravoslavlja: vidite koje principe polažu u osnovu svojih sistema? Pre svega, princip samoodricanja, čak i ako se proglašavaju za utilitariste, princip pomoći slabima, princip pravednosti. Tumačeći ekonomsko blagostanje oni ipak preslabo umeju da sakriju svoju konačnu težnju ka doslovce moralnoj istini i ne samo ka njoj. Nećemo čak ni govoriti o političkim idealima panslavista, koji su izrasli iz crkvenog učenja Homjakova, zadržaćemo se na savremenom pokretu društva u smislu odrešenja od prerogativa svog staleža i prelaska na seljački rad.
Svi ovi pokreti kao da su u suprotnosti sa Crkvom, međutim, kad bismo objedinili sve slične svetske težnje, s njihovim odrešavanjem od krajnosti, dobili bismo nešto vrlo blisko ciljevima hrišćanskog pastirstva. I evo s kako gorkim osećanjem mi, duhovni, treba da postavimo sebi pitanje: kako to nismo umeli da pokažemo ljudima da ono što traže idealisti imamo upravo mi, u Pravoslavnoj Crkvi, da oni traže upravo one rukavice, koje su za našim pojasom, da ne samo narod (umesto štunde i molokanstva), već i društvo (umesto barikada ili ciganskih tabora), sve dobro koje traže u neprohodnim šumama neznanih traganja, mogli da dobiju od Crkve, od hrišćanstva. Sve što je Bog stvorio je veoma dobro, sve što Mi Otac da doći će k Meni, kaže Gospod. Ali postojeći život ruskog pastirstva se udaljio od svega što nije imalo znak crkvenosti, čak i ako joj je po sadržaju bilo blisko, tako da je preostajalo samo javno to izjaviti. Za sve što je označeno ovim znamenjem, ipak sa suprotnim sadržajem, poput kulaka-pljačkaša, koji daju prilog za crkvu, sve smo to primali, uprkos jasnim Hristovim rečima Koji će čak i Svojim prorocima koji su prestupili zapovesti reći: Ne poznajem vas, a Svom neprijatelju, koji je znao da rastumači dve najvažnije zapovesti zakona, rekao je: Nisi daleko od Carstva Božijeg. Dakle, od njega nisu daleko svi skoro svetski tokovi našeg društvenog i narodnog života: to je sazrela žetva, koja tek očekuje delatelje-žeteoce, da bi postala pšenica Božija; ali, kako se latiti ovakve žetve? U svakom životnom toku treba izdvojiti ovaj moralno-dobar element onih slojeva koje su na njega naneli ljudsko nerazumevanje i strasti. Tako, na primer, kako je tolstojevski pravac, koji s filosofske tačke gledišta predstavlja najčistiji panteizam, s kakvom silom je ipak umeo da razjasni životni značaj hrišćanstva, da pokaže ono moralno zadovoljenje koje ono daje! Propovedniku preostaje da pokaže da Pravoslavlje ne da samo ne isključuje ovo samozadovoljenje, već se u najvišoj meri dostiže upravo u njemu, jer ono ovde ima nepokolebljivu osnovu u ideji ličnog Boga-Promislitelja i Iskupitelja, dok je u religiji Tolstoja ostavljeno kolebljivom osloncu jednog samo slučajnog čovekovog raspoloženja.
Bilo kako bilo, polemika mora poticati od tačke gledišta osnovnog načela svakog učenja. Tada ona, kao prvo, dobija ono čega je lišena naša crkvena književnost, stiče interesovanje u očima sledbenika analiziranog učenja; kao drugo, dostiže odnos koji je više ili manje bez predrasuda; čovek koji se ubeđuje nema straha, on ne drhti pred tim da će ideal koji mu je drag razbiti logika crkvenog predstavnika, on čuje da ga ovaj uzima za polaznu tačku. A može li naša dogmatska propoved imati značaja za direktne ili tajne sledbenike, na primer, paškovstva? Zamislite da je čovek koji pre nije verovao u Boga postao nadahnut učenjem ovih ljudi o ličnom sjedinjenju sa Hristom, da je u ovom učenju našao potpuno zadovoljenje odavno izgladnele duše, koja zbog žalosnog nesporazuma nije umela da nađe ništa u Pravoslavlju, osim spoljašnjih obreda: pa hoće li ovaj čovek hteti da sluša ili proniče u propoved ako ona počne od istorijskih dokaza u korist nužnosti potčinjavanja hijerarhiji? Jer, on upravo s njom povezuje misao o neprijateljima Božjim. On kipti od negodovanja pre nego što je stigao da čuje prvi argument, i njegova misao uopšte nije usmerena na ocenu dokaza, već isključivo na traženje protivargumenata. Ono što je rečeno o teoretskim zabludama treba reći i o praktičnim zabludama: o svetskosti, o neiskrenom liberalizmu i dr. Ako su se ove simpatije u ovom ili onom društvu razvile intenzivnije nego ljubav prema Crkvi, ne trudite se da dokazujete njihovu nespojivost s njom: bolje potražite u njima, u ovim simpatijama, nešto dobro i razjasnite da ih Crkva sadrži i da se van nje ne mogu ispuniti, pa tek onda opovrgavajte krajnosti. Ne slušajte tumačenja o nužnosti sholastičkog dogmatizma u našoj propovedi: od danas znajmo da ne samo praktična korist, već i sama reč Božija, zahtevaju od pastira Crkve da krenu za zabludelim ovcama po raspućima ovog života i da sve ljude na koje naiđu, prizivaju na bračni pir Nebeskog Ženika.
Dakle, naša pastirska delatnost treba da koristi čisto crkveno usmerenje narodnog života.
Ovaj treći element, pogodan za crkvenu izgradnju, sastoji se u vezanosti za hrišćansku svetinju, za hram, za bogosluženje i crkvene običaje, za slušanje žitija ugodnika Božjih i duhovnih stihova narodnih pesnika, koja je vekovima vaspitavana u ruskom narodu. Razume se, ova oblast je religiozna i sama po sebi približava ljude spasenju, ali ne s dovoljnom punotom, za čije sticanje je potrebno pastirsko poučavanje. Naravno, sasvim smo daleki od pristrasnog pogleda na ruski narod iste one lažne inteligencije, koja narodnu religiju smatra fetišizmom, koji nema veze s moralnim tlom; mi dobro znamo i vidimo da je svaka religiozna predstava u narodnom umu, obavezno sjedinjena s osećanjem umilenja, i da je on naše Božanske vere svestan pre svega kao istine i svetosti Božije, nasuprot svetskoj laži i zlobi. Ali kako mnogo ovde ne prevazilazi stepen nejasnog, premda i snažnog osećanja, kako je narod malo svestan one naročite veze između religioznog običaja i unutrašnjeg života savesti, radi kojih ga je Crkva i ustanovila. Razjašnjavanje ove veze ima ogroman, izuzetan značaj, jer ako je čvrsta vekovna simpatija sjedinjena sa spremnošću da se čovek trudi i da se lišava, da se sjedini sa svesnim odnosom prema njoj, koji se pritom zasniva na autoritetu reči Božije, ovakvo ustrojstvo religioznog života stiče životnu silu koja se ni sa čim ne može uporediti. Ako narodu bude objašnjen moralno-vaspitni značaj njegovih crkveno-svakodnevnih običaja, moljenja, krštavanja, brakova, osvećenja vode itd., značaj, ponavljam, ne samo istorijsko-kanonski, već moralno-vaspitni, onda će i sama privrženost njima biti desetostruka u svojoj sili, i delo direktnog hrišćanskog moralnog učenja, će biti stostruko olakšano, a strašni oblaci jeresi koji se nadvijaju postaće bezopasni. A šta čine pastiri? Kod nas ima mnogo pastira koji dele ljubav naroda prema obrednoj crkvenosti, ali koliko je malo onih koji se trude da objasne narodu njen unutrašnji kanonski značaj; reći ću više: sami se prema njoj odnose polusvesno.
Postoje i pastiri druge vrste, koji, nasuprot tome svojom prvom dužnošću smatraju svestan odnos prema svakom svom postupku. Da li oni čine ono što ovi izbegavaju? Avaj, na našu sramotu, treba da priznamo da od sve bogoslovske mudrosti najmanje usvajamo istinsko značenje našeg crkvenog svakodnevnog života: on nam je poznat samo s arheološke tačke gledišta ili sa strane njegovog mehaničkog ispunjenja, a ne s unutrašnje, asketske strane – i kako često biva da u hramu Božijem prilikom nekog sveštenodejstva na velikim praznicima, u našem sveopštem religioznom oduševljenju i umilnim suzama najmanje biva nadahnut sam služitelj. Stojeći među duhovnim blagom koje dobija narod, on ostaje gladan, kao činovnik cara Jorama, prilikom čudesnog bekstva Siraca, po Jelisejevom proročanstvu.
Dakle, evo tri oblasti savremenog života, koje najviše podležu proučavanju i pastirskoj brizi: moralni polet u obrazovanom društvu, koji se ogleda u književnim pravcima; zatim mističko-moralna nadahnutost naroda koju koriste štundisti i paškovci, i napokon, svagdašnja odanost naroda crkvenom ustrojstvu, koji pošto je lišen pastirske prosvetiteljske brige, prelazi u ruski talmudizam i daje osnovu za staroobredni raskol.
Još nekoliko reči o savremenoj delatnosti onog pastirskog usmerenja koje odstupa od samoopredeljenja činovničkog karaktera i u prvi plan ističe ideju unutrašnjeg, duhovnog razvoja. Ne nedostaju nam ovakvi pastiri-askete: naprotiv, uzora uzvišenog podvižništva pred nama ima ne samo u manastirima, već i na poprištima crkveno-društvenog služenja i pritom ne samo u redovima crnog klira, već i belog. Da li su oni najbolji pastiri naroda? Avaj, vrlo retko. U tom smislu su najtipičniji karakteri kao pokojni preosvećeni Ignjatije Brjančaninov, Jeremija Nižnje-Novgorodski i dr. To su bili istinski monasi koji su možda stekli neuvenjive vence u večnom životu, ali teško da su to venci pastirstva. Oni su išli putem otšelničkog asketizma, koji znaju samo svoju sopstvenu ličnost u njenom odnosu prema Bogu i prema samom sebi, ali ne i prema bližnjima, jer pravila kojima su se oni rukovodili skoro da nisu predviđala ovakve odnose, zbog toga što su data otšelnicima, a ne pastirima Crkve. Zato je pažnja ovakvih pastira bila usredsređena samo na same sebe, a prema pastirskom služenju su se odnosili samo kao prema poslušanju, odnosno ispunjavali su s neumoljivom tačnošću sve one instrukcije koje se pastirima daju u Pravilniku. S manjom, hvala Bogu, doslednošću, ali nažalost u istom opštem raspoloženju, deluje i većina onih pastira koji pripadaju belom kliru, koji su uglavnom prožeti hrišćanskom blagočestivošću; oni vode život unutrašnje-odvojen od svih, a u oblasti pastirstva znaju uglavnom samo za jednu vrlinu: vrlinu poslušanja i pritom ne onim opštim osnovnim odredbama pastirstva kod Otaca i u Bibliji, koje smo osvetljavali, već poslušanje direktno izraženoj volji zakona u pojedinim paragrafima raznih ustava; zato su oni samo izvršioci, strogi ljudi, a u očima neiskusne pastve – samo pedanti, formaliste. Oni imaju svetiljku vere, ali ispod suda, a ne na svećnjaku. Oni se ne poznaju sa živim ljudima i sa živom stvarnošću, već s logičnim mašinama; ali pošto u njima nema života, i njihov trud se razbija ni u šta, kao o čvrsti bedem. Ovo se posebno jarko ogleda u njihovim propovedima.
Propoved je ubeđivanje slušalaca. Ubeđivanje je dejstvo koje od nekih odredaba koje sagovornik prihvata putem neznanja, poređenja i zaključaka, ono ga dovodi do drugih odredaba; a ako sagovorniku ne treba kalemiti teoretske odredbe, već učiniti da on ostvari izvesne voljne odluke, onaj ko ubeđuje opet pridodaje svoje reči poznatim, već formiranim stremljenjima volje sagovornika i kombinujući ih s novim informacijama pokušava da zaključak do kojeg se na osnovu njih dolaz približi nekim prvobitnim stremljenjima. Recimo, želim da ubedim hrišćanina-filantropa da se pažljivije odnosi prema crkvenom bogosluženju i uopšte prema disciplinarno asketskoj strani religije. Ovde se oslanjam na njegove filantropske simpatije i ubeđujem ga putem primera da donošenje dobara bližnjima polazi za rukom ne toliko onome ko troši blaga i čak ne junaku spoljašnjih podviga samopregornosti, koliko onome ko zaista ima živu ljubav prema ljudima. On se slaže. Tada pokazujem da se toliko teško usvajanje krotkog raspoloženja srca u odnosu na sve i svakoga pojavljuje samo pod uslovom stalnog obuzdavanje suprotnih osećanja, koja svakog časa napadaju dušu putem gospodarenja nad osećanjima i unutrašnje borbe. Odavde nije dalek put ka očiglednom pokazivanju da su za nju nemoćni ljudi koji ne žive u stalnom jedinstvu s Bogom, koji se ne mole. Ali osamljena molitva ne polazi uvek čoveku za rukom, ona je uglavnom lišena karaktera one oduševljene moći koju dobija prilikom složnog moljenja cele crkve punog bratske ljubavi, posebno u svečane dane posvećene sećanju na Događaje Iskupljenja. Sličan govor je ubedljiv za pravoslavca, ali ne i za sektaša. Jasno je da prilikom namere da se neko ubedi prvo mesto u umu onoga ko govori zauzima misao o količini i stepenu onih ubeđenja ili stremljenja koje ovo lice već deli. Tako su se i Spasitelj i apostoli uvek obraćali najboljim stremljenjima svojih slušalaca i uznosili ih do jevanđeljskih otkrovenja ili zapovesti. Prvi zahtev za propovednika je da ume da obuhvati i da se pronikne bilo kojim ubeđenjem koje deli većina slušalica. Asocijacija njegovih misli se tako ne dotiče različitih strana apstraktno uzetog predmeta koji objašnjava: to nije metafizička asocijacija, nije sholastička, već upravo specijalna homiletička – teleološka, ako hoćete. Privoditi izvestan predmet već gotovim idejama ili težnjama slušalaca znači objašnjavati ga, razjašnjavati, egzegirati, a ne dokazivati; ne objašnjavati u smislu savremene lažno učene egzegeze, ne u smislu raščlanjivanja predmeta na metafizičke ili istorijske prvoosnove, već na one ideje i podsticaje volje koji postoje u duši slušalaca. Očigledno je da na taj način homiletička egzegetika ili uopšte homiletička logika jednog istog predmeta poprimaju toliko različitih oblika koliko je u njima različitih kategorija slušalaca, kao što su to shvatali vaseljenski učitelji u gore navedenim rečima o suštini pastirstva.
Naši propovednici u većini slučajeva postupaju sasvim suprotno, upravo zbog nedostatka umeća ili želje da proniknu u unutrašnji svet ovih slušalaca. Šta može biti mučnije nego slušati dugačka i veštačka obrazlaganja zahteva savesti u koje je i bez toga čovek svecelo ubeđen? Šta može biti dosadnije nego slušati veoma logične konstrukcije na osnovama čiju istinitost ili potpuno odbacuješ ili ako ne odbacuješ, uopšte ne smatraš bliskom svom unutrašnjem svetu? A ovakve premise, preuzete iz bogoslovskih udžbenika i rukovostava skoro uvek leže u osnovi toliko pretencioznih, takozvanih, naučnih propovedi, koje se u svojoj sadašnjoj postavci uglavnom odlikuju sposobnošću da rasteruju slušaoce. Ništa manje žalosna sudbina sustiže i one praktične pouke koje polaze od Nomokanona, koji je društvo odavno zaboravilo. I jedne i druge premise su same po sebi istinite, ali ako slušaoci nisu svesni njihove istinitosti, one treba da budu cilj raznovrsnih dokaza, a nipošto ne njihova premisa. Prirodno, hladnoća slušalaca koja se pojavljuje prema sličnim dokazima i pravnim propovedima ubija volju propovednika i ova pogibeljna oskudica učiteljstva u ruskom crkvenom životu je u suprotnosti s direktnim zahtevima Vaseljenskih Sabora i jerejskom zakletvom i predstavlja jasan dokaz koliko je za ispunjavanje najvažnijih obaveza pastirstva za naš klir potrebno da pronikne u unutrašnji život društva i naroda i da im ponudi argumente, ubedljive s tačke gledišta slušaoca, a ne govornika – i nipošto ne s tačke gledišta sholastičke razumnosti.
Ista ona unutrašnja otuđenost od pastve, čak i naših najboljih pastira ogleda se i u drugim stranama pastirskog života, u upravljanju parohijama. Najkarakterističniji nesporazumi iz ove oblasti mogu se navesti u crkvenom životu onih krajina u kojima su pastiri najtipičniji izražavaoci naših školskih pojmova – pastiri-Velikorusi. Umesto da uznosi do pravoslavnih pojmova a zatim do pravoslavnog ustrojstva pokatoličene, na primer, bivše unijate, kojima su tako dragoceni njeni lokalni crkveno-bogoslužbeni običaji, najpobožniji pastir-Velikorus se brine skoro isključivo za to da on sam u bogosluženju i u životu ni za korak ne odstupi od onog ustrojstva koje je usvojio u nekakvom Vesjegonskom srezu, čak ni po cenu konačnog odstupanja i okretanja od Pravoslavlja svih poverenih duša. Revnosno i razume se, uz pomoć policije, koja tako slabo ume da razlikuje Pravoslavlje od Carevokokošajskog poretka, on uništava „ostatke unije“, ponekad starije i istorijski pravoslavnije nego što su to nepogrešivi običaji njegovog zabačenog rodnog kraja. Tako su pre 20 godina mnogi ukinuli zajedničko pojanje parohijana, venčavanje ne s bakarnim, već sa šarenim vencima, kao što se uvek činilo i čini u Grčkoj Crkvi, običaja da parohijska braća drže upaljene sveće u najsvečanijim trenucima bdenija i liturgije, običaja da prvi brat ili eklesijarh idu sa svećom ispred sveštenika koji kadi (što kod nas čini đakon uprkos direktnom ukazivanju Tipikona o svenoćnom bdeniju, gde se ovo prepušta upravo eklesijarhu). Neki su dolazili do toga da su se borili protiv običaja mirjana da se pričešćuju šest ili deset puta godišnje, iako Nomokanon naređuje da se pričešćuju svi oni koji prisustvuju svakoj liturgiji itd. Mnogi su se brinuli za to da se za pevnicom pročitaju sve katizme i stihire, razume se brzinom munje radi kratkoće, a narod, koji se pod uticajem katoličkih crkava već odvikao čak i da osluškuje ono što se čita, imao je potrebu za laganim i jasnim izgovaranjem makar najvažnijih molitava, na šta su ga i naučili neki sveštenici, ali avaj, uopšte ne ruskog, već austrijskog vaspitanja. Vrlo slične vesti o neumešnom pastirstvu velikoruskih duhovnih pitomaca imali smo prilike da dobijemo i iz severozapadnih i jugozapadnih i jugoistočnih krajina. Ako je ugodno, sva nada je na lokalne vaspitanike. Ali ko ih vaspitava? Šaljući jednom tamo darovitog magistra bogoslovije za nastavnika Seminarije i ispričavši mu o svim duhovno-obrazovnim životnim potrebama pokrajine, kako sam tužno bio začuđen kad sam čitao njegovo pismo upućeno prijatelju s otprilike ovakvim vestima: „Ovde je dosadno, nema pravoslavnog ruskog duha, zato je Velikorusu teško da tu živi: svoji su napevi u crkvi (kažu, kijevski), nema pristojnog parnog kupatila, ne možeš da nađeš da kupiš kvas, a i u kafanama umesto votke služe neko đubre“.
Koliko slabo proniču u život najbolji elementi našeg pastirstva sakriveni od njega u oltare i molitvene kelije, vidi se iz toga kakvi elementi društva teže crkveno-hijerarhijskom životu. Da li oni koji su posebno snažno prožeti razumevanjem najbitnijih strana naše vere, njene nedostižne visine, njenog Jevanđelja? Avaj, ljudi kao što je Dostojevski, prvi slovenofili, čak i Račinski ili Tarner, uz sve duboko teoretsko poštovanje klira, ne nalaze s njim dodirne tačke u životu. Nalaze ih pisci i poslenici kao što su pokojni Arakčejev, A.N.Muravjov, F.Bulgarin i njima slični živi pisci, koji se zanimaju za sve strane religije, ali nipošto za glavnu, koja osvećuje unutrašnje; to su u najboljem slučaju ljubitelji crkveno-bogoslužbene estetike, a u najgorem – pristalice svojih najantipatičnijih klasnih pretenzija, koje se nekažnjeno zaodevaju u oblik zahteva crkveog života. Upravo s njima je našim pastirima suđeno da dolaze u dodir i premda moraju mnogo da stradaju, po sopstvenom priznanju, ipak ćemo tek kad prihvatimo gore objašnjena načela apostolskog duha i ne samo kad ga primimo u sebe, već i kad ga obučemo pred licem sveta, moći da nađemo bolje saputnike života, najusklađenije s uzvišenim ciljem apostolskog služenja. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *