ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПИСМА ПАСТИРИМА О НЕКИМ СТРАНАМА ПАСТИРСКОГ ДЕЛОВАЊА КОЈЕ ИЗАЗИВАЈУ НЕДОУМИЦУ
 
Тле за пастирство у Русији
 
Али на које појаве савременог живота, најповезаније с моралним расположењем друштва, пастирска делатност треба да се устреми пре свега? Шта пастир треба да учини предметом проучавања и учења у животу друштва и народа? Посебно у првом, да ли ће он наћи куда да баци сидро хришћанске поуке у сваком његовом облику? Зар се нису сви интереси друштва отуђили од религије и зар не представља савремено стање образованих умова, ако не јалову пустињу за пастирство, онда пролазан пут на којем ниче свако семе благодати, онај трновити угао, где га у потпуности гуши коров безверја и страсти? Уистину, на први поглед се може чинити да је пастир у друштву скоро као међу паганима; али, нека је чак и тако: зар нису пагани стигли у Царство Божије пре верних синова Израиљевих? Вероватно није лако пастиру да допре до слуха образованих људи: мораће да почне од малог – од царских дана у саборним црквама, од дана Страсне седмице, па и од исповести, и напокон, од младе генерације, која веронауку учи у школи. Али кад једном продре до слуха друштва, истински пастир ће се брзо уверити да је тле у највишем степену повољно за сађење јеванђељских истина, иако сами његови слушаоци не схватају то ни из далека.
Знаменити научник запада Леруа-Боље у чланцима које штампа “Религија у Русији” у часопису “Revue des deux mondes”, наводи мисао да руска душа по својој природи увек стреми према начелима хришћанске религије и морала, чак и у случају ако је теоретска мисао човека потпуно атеистична. Овим стањем он објашњава појаву да чак ни наши најрационалистичкији писци, на пример, Тургењев или Л.Толстој ипак никако не могу да скрену с религиозних и моралних питања у личностима својих јунака, трагалаца за истином. Иста ова несвесна блискост извесним странама Божанске религије примећује се и код поменутих публициста, премда су они себе сматрали директним противницима Православља: видите које принципе полажу у основу својих система? Пре свега, принцип самоодрицања, чак и ако се проглашавају за утилитаристе, принцип помоћи слабима, принцип праведности. Тумачећи економско благостање они ипак преслабо умеју да сакрију своју коначну тежњу ка дословце моралној истини и не само ка њој. Нећемо чак ни говорити о политичким идеалима панслависта, који су израсли из црквеног учења Хомјакова, задржаћемо се на савременом покрету друштва у смислу одрешења од прерогатива свог сталежа и преласка на сељачки рад.
Сви ови покрети као да су у супротности са Црквом, међутим, кад бисмо објединили све сличне светске тежње, с њиховим одрешавањем од крајности, добили бисмо нешто врло блиско циљевима хришћанског пастирства. И ево с како горким осећањем ми, духовни, треба да поставимо себи питање: како то нисмо умели да покажемо људима да оно што траже идеалисти имамо управо ми, у Православној Цркви, да они траже управо оне рукавице, које су за нашим појасом, да не само народ (уместо штунде и молоканства), већ и друштво (уместо барикада или циганских табора), све добро које траже у непроходним шумама незнаних трагања, могли да добију од Цркве, од хришћанства. Све што је Бог створио је веома добро, све што Ми Отац да доћи ће к Мени, каже Господ. Али постојећи живот руског пастирства се удаљио од свега што није имало знак црквености, чак и ако јој је по садржају било блиско, тако да је преостајало само јавно то изјавити. За све што је означено овим знамењем, ипак са супротним садржајем, попут кулака-пљачкаша, који дају прилог за цркву, све смо то примали, упркос јасним Христовим речима Који ће чак и Својим пророцима који су преступили заповести рећи: Не познајем вас, а Свом непријатељу, који је знао да растумачи две најважније заповести закона, рекао је: Ниси далеко од Царства Божијег. Дакле, од њега нису далеко сви скоро светски токови нашег друштвеног и народног живота: то је сазрела жетва, која тек очекује делатеље-жетеоце, да би постала пшеница Божија; али, како се латити овакве жетве? У сваком животном току треба издвојити овај морално-добар елемент оних слојева које су на њега нанели људско неразумевање и страсти. Тако, на пример, како је толстојевски правац, који с философске тачке гледишта представља најчистији пантеизам, с каквом силом је ипак умео да разјасни животни значај хришћанства, да покаже оно морално задовољење које оно даје! Проповеднику преостаје да покаже да Православље не да само не искључује ово самозадовољење, већ се у највишој мери достиже управо у њему, јер оно овде има непоколебљиву основу у идеји личног Бога-Промислитеља и Искупитеља, док је у религији Толстоја остављено колебљивом ослонцу једног само случајног човековог расположења.
Било како било, полемика мора потицати од тачке гледишта основног начела сваког учења. Тада она, као прво, добија оно чега је лишена наша црквена књижевност, стиче интересовање у очима следбеника анализираног учења; као друго, достиже однос који је више или мање без предрасуда; човек који се убеђује нема страха, он не дрхти пред тим да ће идеал који му је драг разбити логика црквеног представника, он чује да га овај узима за полазну тачку. А може ли наша догматска проповед имати значаја за директне или тајне следбенике, на пример, пашковства? Замислите да је човек који пре није веровао у Бога постао надахнут учењем ових људи о личном сједињењу са Христом, да је у овом учењу нашао потпуно задовољење одавно изгладнеле душе, која због жалосног неспоразума није умела да нађе ништа у Православљу, осим спољашњих обреда: па хоће ли овај човек хтети да слуша или прониче у проповед ако она почне од историјских доказа у корист нужности потчињавања хијерархији? Јер, он управо с њом повезује мисао о непријатељима Божјим. Он кипти од негодовања пре него што је стигао да чује први аргумент, и његова мисао уопште није усмерена на оцену доказа, већ искључиво на тражење противаргумената. Оно што је речено о теоретским заблудама треба рећи и о практичним заблудама: о светскости, о неискреном либерализму и др. Ако су се ове симпатије у овом или оном друштву развиле интензивније него љубав према Цркви, не трудите се да доказујете њихову неспојивост с њом: боље потражите у њима, у овим симпатијама, нешто добро и разјасните да их Црква садржи и да се ван ње не могу испунити, па тек онда оповргавајте крајности. Не слушајте тумачења о нужности схоластичког догматизма у нашој проповеди: од данас знајмо да не само практична корист, већ и сама реч Божија, захтевају од пастира Цркве да крену за заблуделим овцама по распућима овог живота и да све људе на које наиђу, призивају на брачни пир Небеског Женика.
Дакле, наша пастирска делатност треба да користи чисто црквено усмерење народног живота.
Овај трећи елемент, погодан за црквену изградњу, састоји се у везаности за хришћанску светињу, за храм, за богослужење и црквене обичаје, за слушање житија угодника Божјих и духовних стихова народних песника, која је вековима васпитавана у руском народу. Разуме се, ова област је религиозна и сама по себи приближава људе спасењу, али не с довољном пунотом, за чије стицање је потребно пастирско поучавање. Наравно, сасвим смо далеки од пристрасног погледа на руски народ исте оне лажне интелигенције, која народну религију сматра фетишизмом, који нема везе с моралним тлом; ми добро знамо и видимо да је свака религиозна представа у народном уму, обавезно сједињена с осећањем умилења, и да је он наше Божанске вере свестан пре свега као истине и светости Божије, насупрот светској лажи и злоби. Али како много овде не превазилази степен нејасног, премда и снажног осећања, како је народ мало свестан оне нарочите везе између религиозног обичаја и унутрашњег живота савести, ради којих га је Црква и установила. Разјашњавање ове везе има огроман, изузетан значај, јер ако је чврста вековна симпатија сједињена са спремношћу да се човек труди и да се лишава, да се сједини са свесним односом према њој, који се притом заснива на ауторитету речи Божије, овакво устројство религиозног живота стиче животну силу која се ни са чим не може упоредити. Ако народу буде објашњен морално-васпитни значај његових црквено-свакодневних обичаја, мољења, крштавања, бракова, освећења воде итд., значај, понављам, не само историјско-канонски, већ морално-васпитни, онда ће и сама приврженост њима бити десетострука у својој сили, и дело директног хришћанског моралног учења, ће бити стоструко олакшано, а страшни облаци јереси који се надвијају постаће безопасни. А шта чине пастири? Код нас има много пастира који деле љубав народа према обредној црквености, али колико је мало оних који се труде да објасне народу њен унутрашњи канонски значај; рећи ћу више: сами се према њој односе полусвесно.
Постоје и пастири друге врсте, који, насупрот томе својом првом дужношћу сматрају свестан однос према сваком свом поступку. Да ли они чине оно што ови избегавају? Авај, на нашу срамоту, треба да признамо да од све богословске мудрости најмање усвајамо истинско значење нашег црквеног свакодневног живота: он нам је познат само с археолошке тачке гледишта или са стране његовог механичког испуњења, а не с унутрашње, аскетске стране – и како често бива да у храму Божијем приликом неког свештенодејства на великим празницима, у нашем свеопштем религиозном одушевљењу и умилним сузама најмање бива надахнут сам служитељ. Стојећи међу духовним благом које добија народ, он остаје гладан, као чиновник цара Јорама, приликом чудесног бекства Сираца, по Јелисејевом пророчанству.
Дакле, ево три области савременог живота, које највише подлежу проучавању и пастирској бризи: морални полет у образованом друштву, који се огледа у књижевним правцима; затим мистичко-морална надахнутост народа коју користе штундисти и пашковци, и напокон, свагдашња оданост народа црквеном устројству, који пошто је лишен пастирске просветитељске бриге, прелази у руски талмудизам и даје основу за старообредни раскол.
Још неколико речи о савременој делатности оног пастирског усмерења које одступа од самоопредељења чиновничког карактера и у први план истиче идеју унутрашњег, духовног развоја. Не недостају нам овакви пастири-аскете: напротив, узора узвишеног подвижништва пред нама има не само у манастирима, већ и на поприштима црквено-друштвеног служења и притом не само у редовима црног клира, већ и белог. Да ли су они најбољи пастири народа? Авај, врло ретко. У том смислу су најтипичнији карактери као покојни преосвећени Игњатије Брјанчанинов, Јеремија Нижње-Новгородски и др. То су били истински монаси који су можда стекли неувењиве венце у вечном животу, али тешко да су то венци пастирства. Они су ишли путем отшелничког аскетизма, који знају само своју сопствену личност у њеном односу према Богу и према самом себи, али не и према ближњима, јер правила којима су се они руководили скоро да нису предвиђала овакве односе, због тога што су дата отшелницима, а не пастирима Цркве. Зато је пажња оваквих пастира била усредсређена само на саме себе, а према пастирском служењу су се односили само као према послушању, односно испуњавали су с неумољивом тачношћу све оне инструкције које се пастирима дају у Правилнику. С мањом, хвала Богу, доследношћу, али нажалост у истом општем расположењу, делује и већина оних пастира који припадају белом клиру, који су углавном прожети хришћанском благочестивошћу; они воде живот унутрашње-одвојен од свих, а у области пастирства знају углавном само за једну врлину: врлину послушања и притом не оним општим основним одредбама пастирства код Отаца и у Библији, које смо осветљавали, већ послушање директно израженој вољи закона у појединим параграфима разних устава; зато су они само извршиоци, строги људи, а у очима неискусне пастве – само педанти, формалисте. Они имају светиљку вере, али испод суда, а не на свећњаку. Они се не познају са живим људима и са живом стварношћу, већ с логичним машинама; али пошто у њима нема живота, и њихов труд се разбија ни у шта, као о чврсти бедем. Ово се посебно јарко огледа у њиховим проповедима.
Проповед је убеђивање слушалаца. Убеђивање је дејство које од неких одредаба које саговорник прихвата путем незнања, поређења и закључака, оно га доводи до других одредаба; а ако саговорнику не треба калемити теоретске одредбе, већ учинити да он оствари извесне вољне одлуке, онај ко убеђује опет придодаје своје речи познатим, већ формираним стремљењима воље саговорника и комбинујући их с новим информацијама покушава да закључак до којег се на основу њих долаз приближи неким првобитним стремљењима. Рецимо, желим да убедим хришћанина-филантропа да се пажљивије односи према црквеном богослужењу и уопште према дисциплинарно аскетској страни религије. Овде се ослањам на његове филантропске симпатије и убеђујем га путем примера да доношење добара ближњима полази за руком не толико ономе ко троши блага и чак не јунаку спољашњих подвига самопрегорности, колико ономе ко заиста има живу љубав према људима. Он се слаже. Тада показујем да се толико тешко усвајање кротког расположења срца у односу на све и свакога појављује само под условом сталног обуздавање супротних осећања, која сваког часа нападају душу путем господарења над осећањима и унутрашње борбе. Одавде није далек пут ка очигледном показивању да су за њу немоћни људи који не живе у сталном јединству с Богом, који се не моле. Али осамљена молитва не полази увек човеку за руком, она је углавном лишена карактера оне одушевљене моћи коју добија приликом сложног мољења целе цркве пуног братске љубави, посебно у свечане дане посвећене сећању на Догађаје Искупљења. Сличан говор је убедљив за православца, али не и за секташа. Јасно је да приликом намере да се неко убеди прво место у уму онога ко говори заузима мисао о количини и степену оних убеђења или стремљења које ово лице већ дели. Тако су се и Спаситељ и апостоли увек обраћали најбољим стремљењима својих слушалаца и узносили их до јеванђељских откровења или заповести. Први захтев за проповедника је да уме да обухвати и да се проникне било којим убеђењем које дели већина слушалица. Асоцијација његових мисли се тако не дотиче различитих страна апстрактно узетог предмета који објашњава: то није метафизичка асоцијација, није схоластичка, већ управо специјална хомилетичка – телеолошка, ако хоћете. Приводити известан предмет већ готовим идејама или тежњама слушалаца значи објашњавати га, разјашњавати, егзегирати, а не доказивати; не објашњавати у смислу савремене лажно учене егзегезе, не у смислу рашчлањивања предмета на метафизичке или историјске првооснове, већ на оне идеје и подстицаје воље који постоје у души слушалаца. Очигледно је да на тај начин хомилетичка егзегетика или уопште хомилетичка логика једног истог предмета попримају толико различитих облика колико је у њима различитих категорија слушалаца, као што су то схватали васељенски учитељи у горе наведеним речима о суштини пастирства.
Наши проповедници у већини случајева поступају сасвим супротно, управо због недостатка умећа или жеље да проникну у унутрашњи свет ових слушалаца. Шта може бити мучније него слушати дугачка и вештачка образлагања захтева савести у које је и без тога човек свецело убеђен? Шта може бити досадније него слушати веома логичне конструкције на основама чију истинитост или потпуно одбацујеш или ако не одбацујеш, уопште не сматраш блиском свом унутрашњем свету? А овакве премисе, преузете из богословских уџбеника и руковостава скоро увек леже у основи толико претенциозних, такозваних, научних проповеди, које се у својој садашњој поставци углавном одликују способношћу да растерују слушаоце. Ништа мање жалосна судбина сустиже и оне практичне поуке које полазе од Номоканона, који је друштво одавно заборавило. И једне и друге премисе су саме по себи истините, али ако слушаоци нису свесни њихове истинитости, оне треба да буду циљ разноврсних доказа, а нипошто не њихова премиса. Природно, хладноћа слушалаца која се појављује према сличним доказима и правним проповедима убија вољу проповедника и ова погибељна оскудица учитељства у руском црквеном животу је у супротности с директним захтевима Васељенских Сабора и јерејском заклетвом и представља јасан доказ колико је за испуњавање најважнијих обавеза пастирства за наш клир потребно да проникне у унутрашњи живот друштва и народа и да им понуди аргументе, убедљиве с тачке гледишта слушаоца, а не говорника – и нипошто не с тачке гледишта схоластичке разумности.
Иста она унутрашња отуђеност од пастве, чак и наших најбољих пастира огледа се и у другим странама пастирског живота, у управљању парохијама. Најкарактеристичнији неспоразуми из ове области могу се навести у црквеном животу оних крајина у којима су пастири најтипичнији изражаваоци наших школских појмова – пастири-Великоруси. Уместо да узноси до православних појмова а затим до православног устројства покатоличене, на пример, бивше унијате, којима су тако драгоцени њени локални црквено-богослужбени обичаји, најпобожнији пастир-Великорус се брине скоро искључиво за то да он сам у богослужењу и у животу ни за корак не одступи од оног устројства које је усвојио у некаквом Весјегонском срезу, чак ни по цену коначног одступања и окретања од Православља свих поверених душа. Ревносно и разуме се, уз помоћ полиције, која тако слабо уме да разликује Православље од Царевококошајског поретка, он уништава “остатке уније”, понекад старије и историјски православније него што су то непогрешиви обичаји његовог забаченог родног краја. Тако су пре 20 година многи укинули заједничко појање парохијана, венчавање не с бакарним, већ са шареним венцима, као што се увек чинило и чини у Грчкој Цркви, обичаја да парохијска браћа држе упаљене свеће у најсвечанијим тренуцима бденија и литургије, обичаја да први брат или еклесијарх иду са свећом испред свештеника који кади (што код нас чини ђакон упркос директном указивању Типикона о свеноћном бденију, где се ово препушта управо еклесијарху). Неки су долазили до тога да су се борили против обичаја мирјана да се причешћују шест или десет пута годишње, иако Номоканон наређује да се причешћују сви они који присуствују свакој литургији итд. Многи су се бринули за то да се за певницом прочитају све катизме и стихире, разуме се брзином муње ради краткоће, а народ, који се под утицајем католичких цркава већ одвикао чак и да ослушкује оно што се чита, имао је потребу за лаганим и јасним изговарањем макар најважнијих молитава, на шта су га и научили неки свештеници, али авај, уопште не руског, већ аустријског васпитања. Врло сличне вести о неумешном пастирству великоруских духовних питомаца имали смо прилике да добијемо и из северозападних и југозападних и југоисточних крајина. Ако је угодно, сва нада је на локалне васпитанике. Али ко их васпитава? Шаљући једном тамо даровитог магистра богословије за наставника Семинарије и испричавши му о свим духовно-образовним животним потребама покрајине, како сам тужно био зачуђен кад сам читао његово писмо упућено пријатељу с отприлике оваквим вестима: “Овде је досадно, нема православног руског духа, зато је Великорусу тешко да ту живи: своји су напеви у цркви (кажу, кијевски), нема пристојног парног купатила, не можеш да нађеш да купиш квас, а и у кафанама уместо вотке служе неко ђубре”.
Колико слабо проничу у живот најбољи елементи нашег пастирства сакривени од њега у олтаре и молитвене келије, види се из тога какви елементи друштва теже црквено-хијерархијском животу. Да ли они који су посебно снажно прожети разумевањем најбитнијих страна наше вере, њене недостижне висине, њеног Јеванђеља? Авај, људи као што је Достојевски, први словенофили, чак и Рачински или Тарнер, уз све дубоко теоретско поштовање клира, не налазе с њим додирне тачке у животу. Налазе их писци и посленици као што су покојни Аракчејев, А.Н.Муравјов, Ф.Булгарин и њима слични живи писци, који се занимају за све стране религије, али нипошто за главну, која освећује унутрашње; то су у најбољем случају љубитељи црквено-богослужбене естетике, а у најгорем – присталице својих најантипатичнијих класних претензија, које се некажњено заодевају у облик захтева црквеог живота. Управо с њима је нашим пастирима суђено да долазе у додир и премда морају много да страдају, по сопственом признању, ипак ћемо тек кад прихватимо горе објашњена начела апостолског духа и не само кад га примимо у себе, већ и кад га обучемо пред лицем света, моћи да нађемо боље сапутнике живота, најусклађеније с узвишеним циљем апостолског служења. Амин.

Comments are closed.