ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ПРВА ИСКУШЕЊА
 
Потврђивање горе наведених лекција примерима из живота
 
Један савремени психолог (Рибо) се, изложивши разноврсне болести људског ума и воље, надао да ће у остатку ових аномалија наћи откривање оних закона којима следи правилан живот душе. У науци пастирског богословља слична метода ће можда брже довести до успеха него у психологији. Тако видимо да с једне стране, допуштање злог начела у средствима пастирске делатности (односно ласкање и лаж) доводи до непоправљивих грешака, с друге стране, самољубље и таштина, стављени за циљ сопствене делатности чине пастира непријатељем пастве, напокон, усмерење љубави и ревности не на сопствену паству, већ на спољашња дела, чак и ако су достојна поштовања, такође га одвлаче далеко од његовог задатка. Овде су наведена најчешћа искушења пастира, која трају у току целог његовог живота. Сад лако можемо запазити да ова искушења нису ништа друго до постепено гажење три унутрашња дара благодати свештенства; прво искушење ремети правилно созерцање живота као борбе између добра и зла, чији је исход у Бога, и подстиче пастира да заборавља на речи Премдрог – “Не реци: одступићу ради Господа, јер Богу није потребан грешан човек”; друго искушење ремети равнодушност према себи коју дарује благодат, а треће развраћа благодатну љубав према пастви. Да би се избегла ова и друга искушења новопостављени пастир Цркве своју младићку енергију не треба да усмерава на спољашња дела, већ на чување и умножавање оног благодатног унутрашњег расположења које му је даровано приликом хиротоније. У том смислу треба схватати апостолске речи: напомињем ти да разгоријеваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих.
У овом пастирском завету апостола се не указује на метод друштвене делатности, већ на духовно делање. Из овога се види да главна пажња и животна енергија пастира Цркве не треба да буду усмерени на предмете спољашње делатности, већ на чување и развој оних дарова Светог Духа који и чине суштину хиротоније. У даљим речима ап.Павла упућеним Тимотеју: Јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености. Не постиди се, дакле, страдања Господа нашега, ни мене сужња Његова, него буди ми састрадалник у јеванђељу по сили Бога… Добро завјештање сачувај Духом Светим, Који обитава у нама (2 Тим. 1, 7-14) налази се потпуна потврда горе исказане мисли. Овде се успех пастирске делатности условљава његовим старањем за усавршавањем унутрашњег живота.
Уосталом, да бисмо се коначно уверили у тачност ове тврдње размотримо она одступања од ње која нам показује савремена реалност. Наше време је време посветовњачења пастирског служења. Реформа Толстоја која је настојала да зближи Цркву са животом није имала много успеха у овој доброј намери, али је зато изгубила многа добра из духовног живота у студентском и свештеничком свакодневном животу. Њен државно-бирократски дух се пре свега испољио у презривом односу учене мисли према суштини пастирства. Дела из пастирског богословља су скоро престала да се појављују. Уместо њих се појавило Практично руководство за пастире, у којем се пастирско служење посматра као збир црквених, канцеларијских и привредних обавеза – необједињених ни унутрашњим расположењем свештеника, ни развојем Божанске благодати у њему. Толстојева реформа је произлазила из мишљења које се усталило у друштву да руски клир пре свега наводно треба да буде ослобођен византинизма, затворености и зближавања с друштвеним животом како не би представљао некакву касту ни по свом класном свакодневном животу, ни по садржају својих умних интересовања. Ево због чега је и у област практичног богословља био унет државни карактер, али не толико друштвено-етички, колико бирократски. Пастирско богословље, па и духовни живот уопште били су занемарени. Сад се поставља питање да ли су били остварени циљеви увођења новина, да ли је клир овладао друштвеним животом толико да би слободно водио ка његовом моралном усавршавању? Авај, видимо да је живот руског клира као и пре остао по страни од оних моралних интересовања којима је живело друштво, тако да се оно још више удаљило од својих пастира него од ранијег клира пре реформе. Испоставило се да новине уведене у току владања претходних царева нису прожете пастирско-моралним духом, већ да су потпуно посветовњачене. Тако се на епархијским састанцима пастири баве само разматрањем питања имовинског карактера уместо бављења питањима уједињења клира, и међу собом и с друштвом, сталешко начело, које се открило на овим састанцима, довело је до управо супротних последица. Мисаони живот, у чији је развој уложено тако много труда, код клира после реформи такође ретко иде даље од насушних, практичних интереса и остаје затворен за утицај на теоретска интересовања друштва. Богословска литература се у светским домовима данас, чини се, чита мање него пре – кад су је читали људи старог кова. А и у животу самих руских пастира је управо под утицајем ових реформи почео да се открива немар према духовно-моралним интересовањима, немар према богослужењу, непоштовање постова, стид због свог звања који се огледа у шишању, ношењу манжета и т.сл.
Потирући различитост свог свакодневног живота од мирјана овакви представници клира су се очигледно трудили да се додворе светском друштву, али се оно према таквом типу посветовњаченог свештеника односи с још мање поштовања него према патријархалном, старом типу. А ово посветовњачење и овај чисто бирократски дух се испољавају све јаче и јаче, чак и међу пастирима који су због саме своје ситуације доведени у тесну везу с људима унутрашњег живота, са њиховим убеђењима и савешћу. Под тим подразумевамо мисионаре. Окупивши се на мисионарском конгресу 1891. године чини се да ниједну реч нису прозборили о томе на који начин треба утицати на душу и срце расколника и секташа, које књиге користити за њихово разобличавање. Сва размишљања су била усмерена на решавање питања које су то казнене мере на које против отпалих треба навести световну владу. Утицај бирократски-економског усмерења клира се одразио и на манастире. Савремени манастири, да не говоримо о њиховим чисто моралним несавршенствима, којих су они потпуно свесни, чак и у области својих позитивних својстава, ближе се томе да постану нешто попут слободно-економских заједница које обједињују људе на основу имовинских односа, поседовања капитала, убирања прихода од њега, његовог трошења на дела економског карактера и др. Административни поглед на манастире као на економске институције огледа се чак у избору старешина ових манастира – људи који поседују газдинске, и уопште економске способности; с исте тачке гледишта и настојатељи цене своје потчињене. Ако се указује поштовање монасима с духовним даровима то је ипак због истих ових имовинских разлога: на њих се гледа као на извор рентабилне ставке. Наравно, међу манастирима још увек има изузетака (манастири: Валаамски, Соловјецки, пустиње: Оптина, Глинска), али и тамо имовински принцип продире све јаче и јаче, сразмерно с развојем ове тужне појаве запажа се и друга – хлађење хришћанског народа према њима.
Дакле, уопштено говорећи, зближавање клира с друштвом које је претпостављала горе наведена реформа, данас уопште није достигнуто у пожељној мери: уместо зближавања појавио се губитак духовног и стицање бирократског лика; али, он никад није био по срцу Русима, који имају пословицу: нема никог бољег од руског човека и нема никог горег од руског чиновника. Онај ко жели да сагради своје односе с људима на чиновничким принципима никада неће стећи њихова срца. Да би човек имао право да каже с апостолом: не тражим ваше него вас (2 Кор. 12, 14) треба да има права да каже и његове друге речи: били смо готови дати вам не само јеванђеље Божије него и душе наше (1 Сол. 2, 8). А да би се дале душе, да би се живи непрестано предавали на смрт за Исуса, да се живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем (2 Кор. 4, 11) и да би деловали у пастви – наравно, треба да се предавају сталном унутрашњем делању као главном животном циљу.
Дакле, главни предмет пажње и делатности пастира јесте унутрашњи живот и разгоревање дарова Светог Духа. Ова тврдња је заснована и на Светом Писму. Осим речи које су нам већ познате могу се навести још речи светог ап.Павла Тимотеју: Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4, 14-16); овде ап.Павле успех пастира доводи у зависност управо од унутрашњег живота, од тога да ли пастир развија дар који постоји у њему. Пази на себе, каже апостол (ст. 16), на свој морални живот, јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају (ст. 16). Не доликује нама да оставивши ријеч Божију служимо око трпеза, већ ћемо у молитви и у служби Ријечи приљежно остати (Дап. 6, 2, 4). Поступајући тако јеванђељска Марија је била угоднија Господу него Марта која се предала спољашњем делању. Шаљући апостоле на проповед Спаситељ им каже: Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим… ни двије хаљине, ни штапа (Мт. 10, 9-10) и с посебном силом им забрањује било какву дипломатију и политикантство: Кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити (19) каже им. Својим следбеницима, који су занемарили спољашњи животни комфор и везаности Спаситељ обећава награду сто пута већу од онога што су оставили (Мт. 19, 29), и притом не само са стране унутрашњег задовољства, већ и са стране изобиља пријатеља.
Стварност у потпуности потврђује ову мисао о зависности друштвеног утицаја од унутрашњег живота. Ко је од пастира посебно познат по својој доброчинитељској практичној делатности? – Људи унутрашњег духовног живота, људи молитве и моралних подвига. Такав је од древних – отшелник Стефан Пермски, велики подвижник и изванредни мисионар, који је преобразио читаве народе; од скоријих су Макарије Алтајски, Инокентије Пензенски, истакнути богослов – обојица велики богомолници. Сличан успех у унутрашњем духовном животу у утицају на друштвени живот објашњава се самим карактером руске религиозности. Рус је религиозан пошто га не задовољава постојећа стварност. Рус у религиозном животу тражи онога чега нема у свету и зато је спреман да се потчињава само оном религиозном посленику који је гост у овом свету, који као да је дошао из другог света, који је равнодушан према свим спољашњим променама, који увек остаје оно што јесте, задовољавајући се пунотом свог унутрашњег живота, свог унутрашњег садржаја. Утицајан је Јован Кронштатски, оснивач домова трудољубља, на чији се пример сада свуда угледа и световно друштво; био је утицајан и то остаје и после своје смрти Амвросије Оптински који је дуго година лежао у болести и чини се први решио женско питање у Русији, уредивши женски манастир за преко 700 особа женског пола, у којем се примају све богаљасте, немоћне, малолетне жене; овој обитељи је потпуно туђе практично, материјално начело. Навешћемо још два духовна посленика, петроградске протојереје Димитрија Соколова и о.Константина Стефановича – прве градитеље најважније установе у савременом друштвеном начину живота – уточишта за покајане блуднице. Они су ово дело такође започели од малог, не од апстрактне теоретске замисли, већ просто проучавајући свакодневни живот жртава разврата и њихово спасење из његових канџи путем појединачног доброчинства, које је касније попримило облик установе, обогаћено добровољним прилозима и које се сад потпуно учврстило, као све оно што се заснива на личном унутрашњем подвигу, како нас у то уверавају откровење и искуство.
Стога је јасно да и пастирско руковођење треба да се усредсређује на проучавање унутрашњег, духовног живота. Такав је правилан пут пастирског деловања, који не само да ће га оградити од свих искушења, већ ће му увек показати и његово истинско дело. Уосталом, треба имати на уму да духовни живот не стоји увек на истом месту, већ или иде напред, или се срозава на горе, и у карактеру свог кратања се уопште карактерише другостепеношћу. Зато учење о духовном животу представља проучавање закона духовног развоја, духовног усавршавања човека, чиме се и бави аскетика, наука, којој се раније посвећивало прилично угледно место у богословљу уопште и у пастирском богословљу, између осталог. Данас је она нестала из школских курсева, али зато је постала благо које лако може да стекне сваки читалац захваљујући делима и издањима светитеља Теофана, и свима онима који желе да науче оно што је најважније у човековом животу саветујемо да им прибегавају.

Comments are closed.