IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
PRVA ISKUŠENJA
 
Potvrđivanje gore navedenih lekcija primerima iz života
 
Jedan savremeni psiholog (Ribo) se, izloživši raznovrsne bolesti ljudskog uma i volje, nadao da će u ostatku ovih anomalija naći otkrivanje onih zakona kojima sledi pravilan život duše. U nauci pastirskog bogoslovlja slična metoda će možda brže dovesti do uspeha nego u psihologiji. Tako vidimo da s jedne strane, dopuštanje zlog načela u sredstvima pastirske delatnosti (odnosno laskanje i laž) dovodi do nepopravljivih grešaka, s druge strane, samoljublje i taština, stavljeni za cilj sopstvene delatnosti čine pastira neprijateljem pastve, napokon, usmerenje ljubavi i revnosti ne na sopstvenu pastvu, već na spoljašnja dela, čak i ako su dostojna poštovanja, takođe ga odvlače daleko od njegovog zadatka. Ovde su navedena najčešća iskušenja pastira, koja traju u toku celog njegovog života. Sad lako možemo zapaziti da ova iskušenja nisu ništa drugo do postepeno gaženje tri unutrašnja dara blagodati sveštenstva; prvo iskušenje remeti pravilno sozercanje života kao borbe između dobra i zla, čiji je ishod u Boga, i podstiče pastira da zaboravlja na reči Premdrog – „Ne reci: odstupiću radi Gospoda, jer Bogu nije potreban grešan čovek“; drugo iskušenje remeti ravnodušnost prema sebi koju daruje blagodat, a treće razvraća blagodatnu ljubav prema pastvi. Da bi se izbegla ova i druga iskušenja novopostavljeni pastir Crkve svoju mladićku energiju ne treba da usmerava na spoljašnja dela, već na čuvanje i umnožavanje onog blagodatnog unutrašnjeg raspoloženja koje mu je darovano prilikom hirotonije. U tom smislu treba shvatati apostolske reči: napominjem ti da razgorijevaš blagodatni dar Božiji koji je u tebi kroz polaganje ruku mojih.
U ovom pastirskom zavetu apostola se ne ukazuje na metod društvene delatnosti, već na duhovno delanje. Iz ovoga se vidi da glavna pažnja i životna energija pastira Crkve ne treba da budu usmereni na predmete spoljašnje delatnosti, već na čuvanje i razvoj onih darova Svetog Duha koji i čine suštinu hirotonije. U daljim rečima ap.Pavla upućenim Timoteju: Jer nama Bog nije dao duha plašljivosti, nego sile i ljubavi i cjelomudrenosti. Ne postidi se, dakle, stradanja Gospoda našega, ni mene sužnja Njegova, nego budi mi sastradalnik u jevanđelju po sili Boga… Dobro zavještanje sačuvaj Duhom Svetim, Koji obitava u nama (2 Tim. 1, 7-14) nalazi se potpuna potvrda gore iskazane misli. Ovde se uspeh pastirske delatnosti uslovljava njegovim staranjem za usavršavanjem unutrašnjeg života.
Uostalom, da bismo se konačno uverili u tačnost ove tvrdnje razmotrimo ona odstupanja od nje koja nam pokazuje savremena realnost. Naše vreme je vreme posvetovnjačenja pastirskog služenja. Reforma Tolstoja koja je nastojala da zbliži Crkvu sa životom nije imala mnogo uspeha u ovoj dobroj nameri, ali je zato izgubila mnoga dobra iz duhovnog života u studentskom i svešteničkom svakodnevnom životu. Njen državno-birokratski duh se pre svega ispoljio u prezrivom odnosu učene misli prema suštini pastirstva. Dela iz pastirskog bogoslovlja su skoro prestala da se pojavljuju. Umesto njih se pojavilo Praktično rukovodstvo za pastire, u kojem se pastirsko služenje posmatra kao zbir crkvenih, kancelarijskih i privrednih obaveza – neobjedinjenih ni unutrašnjim raspoloženjem sveštenika, ni razvojem Božanske blagodati u njemu. Tolstojeva reforma je proizlazila iz mišljenja koje se ustalilo u društvu da ruski klir pre svega navodno treba da bude oslobođen vizantinizma, zatvorenosti i zbližavanja s društvenim životom kako ne bi predstavljao nekakvu kastu ni po svom klasnom svakodnevnom životu, ni po sadržaju svojih umnih interesovanja. Evo zbog čega je i u oblast praktičnog bogoslovlja bio unet državni karakter, ali ne toliko društveno-etički, koliko birokratski. Pastirsko bogoslovlje, pa i duhovni život uopšte bili su zanemareni. Sad se postavlja pitanje da li su bili ostvareni ciljevi uvođenja novina, da li je klir ovladao društvenim životom toliko da bi slobodno vodio ka njegovom moralnom usavršavanju? Avaj, vidimo da je život ruskog klira kao i pre ostao po strani od onih moralnih interesovanja kojima je živelo društvo, tako da se ono još više udaljilo od svojih pastira nego od ranijeg klira pre reforme. Ispostavilo se da novine uvedene u toku vladanja prethodnih careva nisu prožete pastirsko-moralnim duhom, već da su potpuno posvetovnjačene. Tako se na eparhijskim sastancima pastiri bave samo razmatranjem pitanja imovinskog karaktera umesto bavljenja pitanjima ujedinjenja klira, i među sobom i s društvom, staleško načelo, koje se otkrilo na ovim sastancima, dovelo je do upravo suprotnih posledica. Misaoni život, u čiji je razvoj uloženo tako mnogo truda, kod klira posle reformi takođe retko ide dalje od nasušnih, praktičnih interesa i ostaje zatvoren za uticaj na teoretska interesovanja društva. Bogoslovska literatura se u svetskim domovima danas, čini se, čita manje nego pre – kad su je čitali ljudi starog kova. A i u životu samih ruskih pastira je upravo pod uticajem ovih reformi počeo da se otkriva nemar prema duhovno-moralnim interesovanjima, nemar prema bogosluženju, nepoštovanje postova, stid zbog svog zvanja koji se ogleda u šišanju, nošenju manžeta i t.sl.
Potirući različitost svog svakodnevnog života od mirjana ovakvi predstavnici klira su se očigledno trudili da se dodvore svetskom društvu, ali se ono prema takvom tipu posvetovnjačenog sveštenika odnosi s još manje poštovanja nego prema patrijarhalnom, starom tipu. A ovo posvetovnjačenje i ovaj čisto birokratski duh se ispoljavaju sve jače i jače, čak i među pastirima koji su zbog same svoje situacije dovedeni u tesnu vezu s ljudima unutrašnjeg života, sa njihovim ubeđenjima i savešću. Pod tim podrazumevamo misionare. Okupivši se na misionarskom kongresu 1891. godine čini se da nijednu reč nisu prozborili o tome na koji način treba uticati na dušu i srce raskolnika i sektaša, koje knjige koristiti za njihovo razobličavanje. Sva razmišljanja su bila usmerena na rešavanje pitanja koje su to kaznene mere na koje protiv otpalih treba navesti svetovnu vladu. Uticaj birokratski-ekonomskog usmerenja klira se odrazio i na manastire. Savremeni manastiri, da ne govorimo o njihovim čisto moralnim nesavršenstvima, kojih su oni potpuno svesni, čak i u oblasti svojih pozitivnih svojstava, bliže se tome da postanu nešto poput slobodno-ekonomskih zajednica koje objedinjuju ljude na osnovu imovinskih odnosa, posedovanja kapitala, ubiranja prihoda od njega, njegovog trošenja na dela ekonomskog karaktera i dr. Administrativni pogled na manastire kao na ekonomske institucije ogleda se čak u izboru starešina ovih manastira – ljudi koji poseduju gazdinske, i uopšte ekonomske sposobnosti; s iste tačke gledišta i nastojatelji cene svoje potčinjene. Ako se ukazuje poštovanje monasima s duhovnim darovima to je ipak zbog istih ovih imovinskih razloga: na njih se gleda kao na izvor rentabilne stavke. Naravno, među manastirima još uvek ima izuzetaka (manastiri: Valaamski, Solovjecki, pustinje: Optina, Glinska), ali i tamo imovinski princip prodire sve jače i jače, srazmerno s razvojem ove tužne pojave zapaža se i druga – hlađenje hrišćanskog naroda prema njima.
Dakle, uopšteno govoreći, zbližavanje klira s društvom koje je pretpostavljala gore navedena reforma, danas uopšte nije dostignuto u poželjnoj meri: umesto zbližavanja pojavio se gubitak duhovnog i sticanje birokratskog lika; ali, on nikad nije bio po srcu Rusima, koji imaju poslovicu: nema nikog boljeg od ruskog čoveka i nema nikog goreg od ruskog činovnika. Onaj ko želi da sagradi svoje odnose s ljudima na činovničkim principima nikada neće steći njihova srca. Da bi čovek imao pravo da kaže s apostolom: ne tražim vaše nego vas (2 Kor. 12, 14) treba da ima prava da kaže i njegove druge reči: bili smo gotovi dati vam ne samo jevanđelje Božije nego i duše naše (1 Sol. 2, 8). A da bi se dale duše, da bi se živi neprestano predavali na smrt za Isusa, da se život Isusov javi u smrtnome tijelu našem (2 Kor. 4, 11) i da bi delovali u pastvi – naravno, treba da se predavaju stalnom unutrašnjem delanju kao glavnom životnom cilju.
Dakle, glavni predmet pažnje i delatnosti pastira jeste unutrašnji život i razgorevanje darova Svetog Duha. Ova tvrdnja je zasnovana i na Svetom Pismu. Osim reči koje su nam već poznate mogu se navesti još reči svetog ap.Pavla Timoteju: Ne zanemaruj blagodatni dar u tebi koji ti je dat kroz proročanstvo polaganjem ruku starješina na tebe. Ovo proučavaj, u ovome stoj, da se napredak tvoj pokaže u svemu. Pazi na sebe i na nauku, istraj u tome; jer čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju (1 Tim. 4, 14-16); ovde ap.Pavle uspeh pastira dovodi u zavisnost upravo od unutrašnjeg života, od toga da li pastir razvija dar koji postoji u njemu. Pazi na sebe, kaže apostol (st. 16), na svoj moralni život, jer čineći ovo, spasićeš i sebe i one koji te slušaju (st. 16). Ne dolikuje nama da ostavivši riječ Božiju služimo oko trpeza, već ćemo u molitvi i u službi Riječi prilježno ostati (Dap. 6, 2, 4). Postupajući tako jevanđeljska Marija je bila ugodnija Gospodu nego Marta koja se predala spoljašnjem delanju. Šaljući apostole na propoved Spasitelj im kaže: Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim… ni dvije haljine, ni štapa (Mt. 10, 9-10) i s posebnom silom im zabranjuje bilo kakvu diplomatiju i politikantstvo: Kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti (19) kaže im. Svojim sledbenicima, koji su zanemarili spoljašnji životni komfor i vezanosti Spasitelj obećava nagradu sto puta veću od onoga što su ostavili (Mt. 19, 29), i pritom ne samo sa strane unutrašnjeg zadovoljstva, već i sa strane izobilja prijatelja.
Stvarnost u potpunosti potvrđuje ovu misao o zavisnosti društvenog uticaja od unutrašnjeg života. Ko je od pastira posebno poznat po svojoj dobročiniteljskoj praktičnoj delatnosti? – Ljudi unutrašnjeg duhovnog života, ljudi molitve i moralnih podviga. Takav je od drevnih – otšelnik Stefan Permski, veliki podvižnik i izvanredni misionar, koji je preobrazio čitave narode; od skorijih su Makarije Altajski, Inokentije Penzenski, istaknuti bogoslov – obojica veliki bogomolnici. Sličan uspeh u unutrašnjem duhovnom životu u uticaju na društveni život objašnjava se samim karakterom ruske religioznosti. Rus je religiozan pošto ga ne zadovoljava postojeća stvarnost. Rus u religioznom životu traži onoga čega nema u svetu i zato je spreman da se potčinjava samo onom religioznom posleniku koji je gost u ovom svetu, koji kao da je došao iz drugog sveta, koji je ravnodušan prema svim spoljašnjim promenama, koji uvek ostaje ono što jeste, zadovoljavajući se punotom svog unutrašnjeg života, svog unutrašnjeg sadržaja. Uticajan je Jovan Kronštatski, osnivač domova trudoljublja, na čiji se primer sada svuda ugleda i svetovno društvo; bio je uticajan i to ostaje i posle svoje smrti Amvrosije Optinski koji je dugo godina ležao u bolesti i čini se prvi rešio žensko pitanje u Rusiji, uredivši ženski manastir za preko 700 osoba ženskog pola, u kojem se primaju sve bogaljaste, nemoćne, maloletne žene; ovoj obitelji je potpuno tuđe praktično, materijalno načelo. Navešćemo još dva duhovna poslenika, petrogradske protojereje Dimitrija Sokolova i o.Konstantina Stefanoviča – prve graditelje najvažnije ustanove u savremenom društvenom načinu života – utočišta za pokajane bludnice. Oni su ovo delo takođe započeli od malog, ne od apstraktne teoretske zamisli, već prosto proučavajući svakodnevni život žrtava razvrata i njihovo spasenje iz njegovih kandži putem pojedinačnog dobročinstva, koje je kasnije poprimilo oblik ustanove, obogaćeno dobrovoljnim prilozima i koje se sad potpuno učvrstilo, kao sve ono što se zasniva na ličnom unutrašnjem podvigu, kako nas u to uveravaju otkrovenje i iskustvo.
Stoga je jasno da i pastirsko rukovođenje treba da se usredsređuje na proučavanje unutrašnjeg, duhovnog života. Takav je pravilan put pastirskog delovanja, koji ne samo da će ga ograditi od svih iskušenja, već će mu uvek pokazati i njegovo istinsko delo. Uostalom, treba imati na umu da duhovni život ne stoji uvek na istom mestu, već ili ide napred, ili se srozava na gore, i u karakteru svog kratanja se uopšte karakteriše drugostepenošću. Zato učenje o duhovnom životu predstavlja proučavanje zakona duhovnog razvoja, duhovnog usavršavanja čoveka, čime se i bavi asketika, nauka, kojoj se ranije posvećivalo prilično ugledno mesto u bogoslovlju uopšte i u pastirskom bogoslovlju, između ostalog. Danas je ona nestala iz školskih kurseva, ali zato je postala blago koje lako može da stekne svaki čitalac zahvaljujući delima i izdanjima svetitelja Teofana, i svima onima koji žele da nauče ono što je najvažnije u čovekovom životu savetujemo da im pribegavaju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *