ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ПАСТИРУ И ПАСТИРСТВУ
 
ОСНОВНА НАЧЕЛА ПРАВОСЛАВНОГ ПАСТИРСТВА
 
Пастирски утицај се заснива на тајанственом општењу душа
 
Човек на којег се овај утицај усмерава осећа како сам дух проповедника улази у његову душу, као да неко други прониче у његово срце. Он или свецело прихвата ово учење и потчињава му се, или га пак одбацује, ступа с њим у борбу, као што се некада Израиљ борио с Богом. Управо зато и апостол Павле објашњавајући свој однос према хришћанима са стране и управо ово лично поистовећивање каже: Јер ми се не простиремо преко мјере, као да не досежемо до вас, него и до вас достигосмо (2 Кор. 10, 14) и на другом месту: не тражим ваше него вас (2 Кор. 12, 14). Исти смисао имају и речи Спаситеља: Ево стојим на вратима и куцам; ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном (Откр. 3, 20), и поново светог Павла: ваа није тијесно у нам, него вам је тијесно у срцима вашим; а за исто уздарје од вас, као дјеци говорим, будите широка срца и ви (2 Кор. 6, 12-13). Сличан је и смисао старозаветних речи које се више пута понављају: И даћу им једно срце и нов дух метнућу у њих и извадићу из тијела њихова камено срце и даћу им срце месно (Јез. 11, 19; 36, 26), или друге: метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њихову написаћу г, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ (Јер. 31, 33). Пастирска проповед се у Светом Писму описује као сила која делује независно од самог садржаја поуке, као и у зависности од унутрашњег расположења онога ко говори. Тако апостол Павле пише: и проповијед моја не би у убједљивим ријечима људске мудрости, него у показивању Духа и силе (1 Кор. 2, 4). Утицај душе пастира на паству углавном зависи од степена његове преданости свом призвању, од његове ревности за распламсавање благодатног дара. Управо зато је и Јован Крститељ у томе што сви иду код Исуса видео да не може човјек ништа примати ако му не буде дано с неба (Јн. 3, 27).
Ову мисао о непосредном утицају унутрашњег расположења једног човека на живот другог силом Божијом, која у проповеднику распламсава пастирску самилосну љубав, у нашем веку рационализма тешко прихватају образовани људи, по чијем мишљењу принцип утицаја у животу представља само људски разум.
Заиста, видели смо да су неки мислиоци, који су се посветили трагању за истином, спремни да се потчињавају само ономе што је у складу с упутствима разума, тј. што може бити изложено прецизним појмовима. Ипак, оваквих људи има врло мало, а владајући значај разума је у ствари измишљотина, која оно што је пожељно приказује као заиста постојеће. У ствари, разум је чешће службена сила у животу него владајућа, тако да чак и у оним чисто научним питањима, где се субјективна област само дотиче, на пример, у философским, моралним и политичким питањима, воља увек стоји пред разумом и мислилац је следбеник својих предубеђења или симпатија. Чак и у историјској области, приликом проучавања појава, које на овај или онај начин узбуђују наше срце истина се крије иза масе заблуда, а као пример за то могу да послуже личности, на пример Никона и Петра Великог, у чијој карактеристици се научници далеко разилазе, без обзира на истоветност и обиље извора. Због тога је тачна мисао најновије психологије о томе да воља не стоји пре разума само у субјективној делатности човека, већ и у његовим познањима; тим пре онај ко жели да убеди човека у другачија морална самоопредељења, мора да научи да делује непосредно на његову вољу. Сила која утиче на вољу у пастиру и јесте дух пастирске љубави, дух пастирске ревности, који се огледа у проповеди речи Божије и његовој делатности.

Comments are closed.