IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
ZAŠTO SU GOSPODA ISUSA HRISTA OMRZNULI NJEGOVI SAVREMENICI?[1]
 
Na ovo pitanje obično odgovaraju kao da su vinovnici Hristovih stradanja i smrti bili Sinedrion, fariseji i književnici, a da Ga je narod uvek ljubio.
Delimično tako je i bilo, zato su se neprijatelji Njegovi bojali naroda do samog suda nad Njim od strane Pilata (Lk. 22:2) i zato su Ga uhvatili noću van grada; no s druge strane mi znamo da je posle isleđenja u Pilata narodna mržnja prema Hristu došla dotle da su sva staranja igemonova da Ga spase bila uzaludna, i kada je Pilat pitao narod: a šta ću učiniti sa Isusom, prozvanim Hristom? Rekoše mu svi,. Da se razapne. Igemon pak reče: a kakvo je zlo učinio On? No oni hjoš više vikahu govoreći: da se razapne!“ (Mt. 27:22-23). Međutim, nekoliko minuta ili bolje – čas pre ove eksplozije mržnje, narod je još bio na strani Isusa Hrista, što tumači obično ne primećuju. No otvorite Evanđelje po Marku i vi ćete se uveriti. Tu ćete naći sledeće saopštenje: u vreme Spasiteljevog isleđenja narod (koji se očigledno skupio tu radi svoje stvari, a ne radi Hristove) „povikavši stade iskati što im svagda činjaše. A Pilat im dogovori govoreći: hoćete li da vam pustim cara judejskoga? Jer znađaše da su Ga iz zavisti predali glavari sveštenički. Ali glavari sveštenički podgovoriše narod bolje Varavu da ištu da im pusti“. Obratite pažnju na ove poslednje reči Evanđelja. Iz njih se vidi da je narod i Spasitelju saosećao, ali je Njemu pretpotstavljao Varavu pod uticajem nagovaranja od strane glavara svešteničkih (Mk. 15:7-11; sr. Mt. 27,20 i D. A. 3,13). Za ovim mi čitamo da je narod, kada im Pilat „opet reče: a šta hoćete da činim s Onim Koga zovete carem Judejskim? Opet povikao: raspni Ga.“narod je već bio zahvaćen takvom mržnjom prema Spasitelju, da su na iduće pitanje Pilatovo: a kakvo je zlo On učinio? Još jače vikali: raspni Ga (st. 14).
Tako nepojmljiva, tako iznenadna promena u nastrojenju naroda nevoljno navodi čitaoca na misao da je u izlaganju nešto važno propušteno, što se u stvari i dopunjuje drugim kanonskim Evanđeljem. Naime, ovde je propušteno da je Pilat slao Hrista na sud Irodu, no „Irod sa svojim vojnicima osramotivši Ga i narugavši Mu se, obuče Mu belu haljinu i posla Ga natrag Pilatu“ (Lk. 23:11…). i sada, kada je Isus Hristos u carskoj odeći izišao pred Pilata i narod, mržnja onih koji Ga predadoše raspali se do krajnih granica, i za trenutak prenese se na narod, koji je vikao: „raspni Ga“! a kada e Pilat umivajući ruke pred narodom rekao: „ja nisam kriv u krvi ovoga Pravednika, vi ćete videti“, onda je sav narod odgovarajući rekao: krv Njegova na nas i na decu našu (Mt. 27:24-25). Sličnu eksploziju narodne mržnje pri pogledu na Hrista, poruganog u carskoj odeći, opisuje Ap. Jovan, koji objašnjava postepeno uzrastanje ove mržnje. Uopšte, sud nad Spasiteljem i okolnosti, koje su pratile Njegovu osudu, Jovan opisuje daleko podrobnije od ostalih Evanđelista. No i tu mi vidimo da je narod počeo projavljivati mržnju prema Hristu i tražiti da Ga kazne tek pošto je video Njega poruganog, obučenog u carsku odeću; u ostalom, i to ne jedanput i ne sav narod. Kada je Pilat posle šibanja i ismevanja izveo Spasitelja narodu i kada je „izišao Isus sa trnovim vencem i u skerletnoj odeći; i kada im je rekao Pilat: evo čoveka“, – šta se onda desilo? Onda su, ne sav narod, koji se očigledno kolebao između sažaljenja i negodovanja već samo poglavari sveštenički i sluge, videvši Ga povikali: „raspni Ga, raspni“ (Jn. 19:5-6).
Istina, i Ap. Jovan svedoči da je narod do ismevanja Hrista, na Pilatov predlog: „hoćete li da vam pustim cara Judejskog? Odgovorio: ne Njega, već varavu“. No i tu se još nije potpuno projavila mržnja na Hrista već samo ljubav prema varavi. Zašto njega voli narod? Kada se narod zauzima za razbojnika, kako ga naziva Jovan? – Odgovor se sastoji u tome što je Varava bio ne običan razbojnik već revolucionar, koji je „sa svojim drugarima za vreme bune izvršio ubistvo“ (Mk. 15:7), i već bio „bačen u tamnicu za nekakvu bunu učinjenu u gradu i za ubistvo“ (Lk 23:19-25). Eto zašto je Varava bio drag revolucionarnom narodu, a koliko je narod bio revolucionaran, videćemo dalje; sada ćemo samo spomenuti da o revolucionarnim zamislima i pokušajima u Judeji za ovo vreme svedoči ne jedan put i knjiga Dela Apostolskih (5: 36-37; 21,38). U svakom slučaju Ev. Marko nas je ubedio da početak u hodatajstvovanju da se oslobodi Varava pripada ne Pilatu, već samom narodu. Vrlo je verovatno da su ovoga pretpostavili Isusu Hristu u nadi da će Njega i bez njihove molbe pustiti, a možda je Pilat zato i odugovlačio za izborom, da ne pustio na slobodu opasnog revolucionara, zbog koga je narod došao sudiji.
Mi smo se dakle zadržali na onom odlučnom momentu, kada je Pilat, ukazujući na Isusa poruganog i obučenog u carsku odeću, rekao: evo čoveka! Narod je još ćutao, ali Sinedrion i njegove sluge – Sinedrion, u kome su se koncentrisala sva revolucionarna poduzeća jevrejska, već je vikao: raspni Ga! Na ponovljeni Pilatov odgovor: uzmite Ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na Njemu krivice, Judeji (tako Evanđelist naziva jevrejsku inteligenciju ili najaktivniju, najrevolucionarniju klasu naroda) su odgovorili njemu (pokušavajući da pređu na pravnički jezik): mi imamo zakon i po zakonu našem On treba da umre, jer načini Sebe Sinom Božijim“ (Jn. 19:7). Zakon na koji su se pozivali Judeji ticao se bogohulnika, u čemu je Kajafa uoči tog dana optuživao Isusa Hrista, razume se pretvorno, jer su reči, za čije je izrečenje on optužio Hrista, pripadale proroku Danilu (7,13) i nisu bile hula; n zakon je naređivao da se stvarni hulnik kamenjem ubije (3 Mojs. 24,16), kao i lažni prorok koji se drznuo da govori u ime Gospodnje (5 Mojs. 18:20).
Da li su se Judeji nadali da će prokonzul priznati njihovu optužbu za dovoljnu (pošto je Judejska vera bila dozvoljena u Rimskoj imperiji) ili prosto nisu hteli da bez krajnje nužde podnesu usvojljiviju za rimskog poglavara optužbu, ali ove reči: „jer načini Sebe Sinom Božijim“ uticale su obratno na Pilata, i neprijatelji Hristovi morali su pribeći svome ultima ratio videći nepopustljivost Pilata, koji „od toga časa gledaše da Ga pusti“, i nastojavajući dalje, oni već dopuštaju posrednu pretnju pominjući dostavu protiv njega u Rimu, čega su se prokonsuli bojali više svega. „Ako Ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru; svako koji sebe carem gradi protivnik je ćesaru“. To je već politička dostava i poslednja pretnja. „Pilat čuvši ovu reč, izvede Isusa na polje, i sede na sudijsku stolicu“… što ranije nije smatrao za potrebno da čini zbog jednog judejskog Učitelja. Dalje reči Pilatove upropastile su stvar. Teško je reći sa kakvom ih je namerom on izrekao: da li je to bio poslednji pokušaj ražaliti surove Judeje ili pokazati neverovatnost optužbe protiv krotkog i ćutljivog tobožnjeg Krivca, ili se u tome izrazilo prezrivo negodovanje Rimljanina na buntovnu naciju, koja nije ni zasluživala drugog cara sem ove, kako mu je izgledalo, bespomoćne Skitnice, no u svakom slučaju sada su ne samo sluge poglavara svešteničkih, već sav narod povikali: uzmi, uzmi, raspni Ga (st. 15). Kada je razdraženi igemon još jednom odgovorio: zar cara vašeg da razapnem? Onda su najvatreniji protivnici ćesareve vlasti – glavari sveštenički – odgovarali: mi nemamo drugog cara osim ćesara. Pilat je izgleda razumeo da se i u ovome daje mig na dostavu, na to kao da se igemon šali sa imenom ćesara i „tada im Ga najzad predade da se razapne“ (st. 16).
Narod nije mogao podneti tako strašno vređanje njegovih najboljih religiozno-patriotskih nada da ima svoga, Bogom poslanoga Cara, koji će zbaciti mrsko igo poganih neznabožaca i pobediti sve neprijatelje Izrailja, uzići na nebo, prema proroštvu Danilovom, i sesti s desne strane Boga. „i svi ljudi, plemena i narodi radiće na tome; vlast njegova – vlast je večna, koja neće proći i Carstvo se njegovo neće raspasti“ (Dan. 12,13). I eto, takav Poslanik, Koga su oni nedavno hteli silom da učine carem i Koga je pre pet dana narod dočekao u Jerusalimu kličući: „blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, Car Izrailjev“ (Jn. 12,13) – On, koji ima vlast vaskrsavati mrtve i sa pet hlebova nahraniti pet hiljada ljudi u pustinji, dopušta poganom neznabošcu, zarobitelju, i sledstveno neprijatelju naroda, da se podsmeva njegovim sveštenima nadama, obećanjima Božjim, otkrivenim Danilu. Razume se, podsmevao se ne Isus, nego Pilat, ali Pilatu, koji je okružen vojnicima, šta je mogao učiniti ozlobljeni narod, i ovaj Čudotvorac, Koji je „druge spasavao, ne može li Sebe spasti?“ Ako On ne žali Sebe, onda je dužan da ideju Mesije i cara štiti od neznabožačkog podsmevanja; a On je ne samo predao Sebe na bijenje i raspeće, nego je, eno, i nad glavom njegovom uvredljivi za sav judejski narod podsmešljivi natpis: „Isus Nazarećanin Car Judejski“, natpis koji su glavari sveštenički uzalud molili da bude izmenjen u manje uvredljivom za svu naciju smisao. Ovaj natpis je ozlobljavao srca onih Judeja koji su dolazili na Golgotu i prolazili mimo i lišio Spasitelja čak i takvog saučešća kakvo i surovi ljudi imaju prema onima koji umiru u ovakvim mukama; podmsevanja naroda i fariseja nastavljena su i kraj krsta i tek su predsmrtni krik Hristov i zemljotres urazumili stotnika te je rekao: „vaistinu ovaj beše Sin Božiji (Mt. 27, 54), vaistinu ovaj čovek pravedan beše (Lk. 23:47-48). I sav narod koji se beše skupio da gleda ovo, kad vide šta biva, vrati se bijući se u prsi svoje.“ U ostalom čak ni posle smrti Isusa Hrista nisu svi Judeji bili obuzeti strahom i kajanjem: najvatrenije pristalice nacionalne ideje, koju je On dopustio da bude ismejana, sabraše se kod Pilata „i rekoše: gospodaru, mi se opomenusmo da ovaj laža još za života kaza: posle tri dana vaskrsnuću. Zato zapovedi da se utvrdi grob do trećega dana da ne dođu kako učenici Njegovi noću i da Ga ne ukradu i ne kažu narodu: vaskrse iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve“ (Mt. 27:63-64).
Da Pilat nije ispunio njihovu želju, oni bi onda mogli svuda po vaskrsenju Hristovom govoriti da su neznabošci prospavali te noći, ili se dali podkupiti, ali je Promislu bilo ugodno da njihova zla namera posluži za najjasniju potvrdu istinitosti Njegovog vaskrsenja, jer su po naredbi Pilata, ne neznabošci nego sluge neprijatelja Hristovih čuvale Njegov grob i razume se, spavali nisu, a da su spavali, onda ne bi mogli videti šta biva sa Hristovim telom – da nije ukradeno ili iščezlo.
Tako je sama kleveta njihova postala izobličenjem njihove laži i čudo vaskrsenja postaje van svake sumnje, zbog čega su tako mnoštvo Jevreja i čak sveštenika poverovali propovednicima ovog čudesnog događaja (D. A. 2,37, 41;4: 4-5; 6,7).
Na žalost, u nauci se stvorio potpuno nepravilan pogled na događaje poslednjih dana zemaljskog života Spasiteljevog, a posebno na reči Sinedriona, na kojima je bila zasnovana odluka njegova da se Spasitelj preda smrti. Njih objašnjavaju tako da se Sinedrion spasavao revolucije narodne protiv Rimljana. No Sinedrion se nije bojao revolucije, već ju je uporno priprema u toku celog pomakavejevskog perioda i najzad ispunio svoju nameru kroz 33 godine posle Vaznesenja Gospodnjeg na nebo, pomenute reči Sinedriona imaju potpuno protivpoložni smisao objašnjenju koje im se obično daje.
Čudo vaskrsenja lazarevog odvuklo je narod od njegovih zemaljskih revolucionarnih težnji i pokazalo da su reči Hristove o duhovnoj slobodi mestto političke, te reči koje su toliko razdraživale slušaoce, da je razgovor njihova sa Hristom prešao u boj, i zatim se završio pokušajem da Ga zatrpaju kamenjem (Jn. 8:36-50) – da su reči Hristove o Njemu kao izvoru večnoga života, ne gole reči, ne hvalisanje, već stvarna istina.
Prirodno je da je takvo ubeđenje trebalo da rashladi revolucionarni duh naroda za stogodišnju borbu sa rimskom vlašću i čak za odstojavanje svoje autonomije i da upravi njihova srca ka zagrobnom životu, čega se najviše plašio Kajafa, kako se jasno vidi iz njegove zaključne reči u Sinedrionu. Čitajte Evanđelje: odmah po vaskrsenju Lazara, doznavši za veliko nečuveno čudo, glavari sveštenički sabraše skupštinu i govorahu: šta ćemo činiti? Čovek ovaj čini mnoga čudesa. Ak Ga ostavimo tako, svi će poverovati u Njega, pa će doći Rimljani i ovladati zemljom našom i narodom. A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine beše prvosveštenik, reče im: vi ništa ne znate, i ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego li da sav narod propadne… Od toga dana dogovoriše se da Ga ubiju“ (Jn. 11:17-55). Čega radi se uzbuđivao Kajafa? Rimljani su već došli i ovladali zemljom; on se bojao da oni ne izgube svoju autonomiju, koju su oni odstojavali svojom postojanom opozicijom prema Pilatu i njegovoj upravi.
Kajafine su reči bile odgovor na Sinedrionovu nedoumicu: šta ćemo činiti? I bile su krunisane Sinedrionovom smrtnom presudom nad Isusom Hristom. Dalji nam događaji dokazuju kako se nerado Sinedrion podčinjavao onim ograničavanjima njihove autonomije, koja im je nametalo rimsko zakonodavstvo. Smrtna kazna morala je dobiti potvrdu upravitelja, i na njegovo pitanje: „u čemu okrivljujete ovoga čoveka? Oni su mu odgovorili: da nije zločinac, mi Ga ne bi predavali tebi.“ Očigledno je da su oni želeli da im igemon da formalnu rezoluciju ne ulazeći u samu sudsku stvar. Ali Pialt, koji je ponekad možda upravo tako postupao, a možda i iz drugog razloga, „reče im: uzmite Ga vi i po zakonu svome sudite Mu. A Judeji mu rekoše: mi ne smemo nikoga pogubiti“. (Jn. 18:29-31). Tada su Judeji valjali pokušati da iznesu realnu krivicu, što nije bilo lako: izreći istinu tj. reći da Spasitelj Svojim čisto religioznim uticajem na narod, naročito Svojim čudesima ometa udubljivanje revolucije – bilo je nemoguće. Eto zbog čega i narodna gomila, kada je Pilat uporno tražio da ukažu na krivice Isusove, nije odgovarala na traženja, već „iz glasa vikahu: da se razapne“ (Mt. 27,28), i kao što piše Sv. Luka: „nadvlada vika njihova i glavara svešteničkih“ (23,23). U ostalom, poslednja pobuda za Pilata bila je potajna pretnja da će ga dostaviti u Rimu. O tome i o mnogim drugim stvarima piše samo Jovan, koji je svoje Evanđelje sastavio posle konačnog pada judejske vlasti i razorenja Jerusalima i hrama. Iz istog razloga jedini on od svih Evanđelista, saopštava o tome da su posle čudesnog nasićenja naroda sa pet hlebova Njega hteli silom da proglase za cara – o tome da je upravo Petar odsekao uvo prvosveštenikovom sluzi Malhu; najzad jedino on dovodi u jasnu vezu probuđenje narodnog gnjeva protiv Spasitelja sa podsmehom Pilatovim: evo car vaš; takođe i smrtnu presudu Sinedrionovu sa poletom narodne vere u Hrista zbog čuda Lazarevog vaskrsenja, koje prećutkuju ostali Evanđelisti, pošto je Sinedrion i Lazara bio osudio na smrt (Jn. 12:10).
U posebnoj knjižici mi smo pokazali da je nezadovoljstvo narodno protiv Isusa Hrista raslo srazmerno tome kako je ljudima postojalo jasnije da se On odriče da se stavi na čelo njihove revolucije i da bude zemaljski car judejski, a zatim i car svega sveta. Vaskrsenje lazarevo skrenulo je narodno srce opet ka Spasitelju, no to što je On dopustio da Mu se rimska vlast podsmeva, ponovo je osurovilo njihova srca i (zajedno sa ličnom mržnjom i zavišću Sinedriona i fariseja) odvelo Gospoda na krst, no Gospod je Svojom smrću satro smrt, a Judeji, koji su se 67 godine dohvatili oružja da bi izvojevali pobedu svojoj otadžbini, za uvek su je izgubili i postali narod odbačeni Božjom blagodaću.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Hrišćanski život“, godina IV, januar 1925, broj 1, str. 1-7

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *