IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
LAZAR IZ PRIČE I LAZAR ČETVORODNEVNI
 
Da li si, ljubazni čitaoče, primetio da u svim Hristovim pričama postoji samo jedno vlastito ime? A ako si primetio, da li si pokušao da razjasniš sebi zbog čega je samo ovog Lazara Gospod nazvao po imenu dok je čak i njegov suparnik po životnom udelu ostao pod zajedničkom imenicom bogataša? Očigledno, Božanski Učitelj je želeo da Njegovi sledbenici dobro zapamte i zemaljski i zagrobni udeo siromaha Lazara, iako se glavna ideja priče ipak usredsređuje na bogatašu: Lazar u priči ćuti, a bogataš govori i moli za sebe i za braću. Spasiteljeva želja nije ostala neispunjena: Lazar je postao tema omiljene pesme dobrih hrišćana! Siromasi se teše samo ovom pesmom u svojim nevoljama, a srca bogataša se njome odvraćaju od koristoljublja, i svi se uče da se sećaju smrti, suda Božijeg i milosrđa prema siromasima. Međutim, naše pitanje ostaje nerazrešeno. Jer i priča o bludnom sinu čini omiljeni sadržaj, ako ne narodnih, onda crkvenih pesama, kao i drugih u kojima se proslavlja milosrđe i pokajanje, ali tamo nema vlastitih imena, a i u pesmi o Lazaru pevači ne crpe oduševljenje u njegovom imenu, već u opisu raja i pakla, okrutnosti bogataša na zemlji i njegovom kasnom kajanju u adu.
Možda ćemo pre naći ono što tražimo ako se potrudimo da objasnimo sebi pojedine misli iz priče Gospodnje. Da li je sve jasno? Da li se naše srce miri s beznadežnim odgovorom Avrama bogatašu, koji žali zbog svoje braće: Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uvjeriti (Lk. 16, 31).
Ove stroge reči su silom svoje misli, verovatno zbunile mnoge slušaoce Gospoda, zbunjuju i do sada čitaoce Jevanđelja, izgledajući kao preuveličavanje dok ih ne potvrde stvarni događaji. I evo, one su se potvrdile. Nije Lazar-siromah iz priče, već drugi Lazar, svim Judejcima poznati drug Hristov, javno, naočigled velike gomile i naroda vaskrsao iz mrtvih, provevši tri dana kao pokojnik, kao leš koji smrdi. Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli Mariji, vidjevši šta učini Isus, povjerovaše u Njega (Jn. 11, 45). Mnogi, ali ne svi. Neki pak od njih otidoše farisejima i kazaše im šta učini Isus (Jn. 11, 46). A šta je s farisejima? Oni su se okupili i ne samo da nisu omekšali u svom upornom neverju, u neposlušanju istine, već su po rečima Kajafe odlučili da ubiju Onoga Ko je ubio smrt. A prvosveštenici su odlučili da ubiju i Lazara, jer mnogi od Judejaca dolažahu zbog njega i vjerovahu u Isusa (Jn. 12, 11). Zapazite da u njihovoj odluci nema ni negiranja čuda, ni ukazivanja na krivicu obojice osuđenika: unapred određena nepravedna kazna je jedino sredstvo da se narod zadrži u neverovanju i oni se odlučuju na ovo sredstvo.
Tako su se u svoj svojoj užasnoj preciznosti opravdale reči koje je Gospod stavio u usta Avrama o stepenu ljudske tvrdovratosti: ko ne želi da sluša Mojsija i proroke, neće poverovati ni vaskrslom mrtvacu. Apostol Jovan ne navodi priču o bogatašu i Lazaru, već navodi još ranije Hristove reči, koje dovode u vezu judejsko neverovanje Njegovim čudima i neposlušanje Mojsiju, i tajno neverovanje u njegov zakon, koji proističe iz moralne okorelosti i traženja svoje, a ne Božije slave. Ne mislite da ću vas Ja tužiti Ocu; ima koji vas optužuje, Mojsej, u koga se vi uzdate. Jer da vjerovaste Mojseju, vjerovali biste i Meni; jer on pisa o Meni. A kad njegovim Pismima ne vjerujete, kako ćete vjerovati Mojim riječima? (Jn. 5, 45-47).
Ostaje još jedna nedoumica koja se često postavlja pred bogoslovima: zašto o vaskrsenju Lazara ne svedoče ni onaj jevanđelista koji navodi Gospodnju priču o istoimenom nasledniku raja, ni ostala dvojica prvih jevanđelista? Mitropolit Filaret je na jednom akademskom ispitu postavio ovo pitanje i kad se niko nije prihvatio da odgovori na njega, razrešio ga je rekavši da je, dok su pisana prva tri Jevanđelja Lazar još uvek bio živ i uvek su ga opterećivala pitanja bližnjih o tome šta je njegova duša osećala dok je bila odvojena od tela, a on bi bio veoma uznemiren i zbunjen kad bi se ovaj događaj iz njegovog života pročuo po svim Crkvama, i zato je on našao svoje mesto tek u četvrtom Jevanđelju, koje je napisano posle Lazareve smrti.
Učeni biograf preosvećenog Filareta divi se mudrosti i jednostavnosti objašnjenja, ali on nije znao da je ovo objašnjenje u celini preuzeto iz Sinaksara Posnog Trioda. Prednost pokojnog vladike nad njegovim sagovornicima se sastojala u tome što su ovi drugi u isagoškim istraživanjima išli putem negativnih kritičara, trudeći se da ih pobede iz sopstvenog oružja, i premalo su se bavili Biblijom van ove politike, a mitropolit nije pronicao u crkveno predanje samo s kritičkim interesovanjem, već i s pozitivnim, nezavisno od polemike.
Slična tačka gledišta će nam pomoći da objasnimo stvar još detaljnije. Iz same doslednosti reči četvrtog Jevanđelja može se videti da apostol piše dopunsko kazivanje uz knjige, koje su ranije napisane o istim događajima, koji su bili poznati njegovim čitaocima. Ovakvo dopunsko kazivanje predstavlja opis čuda nad četvorodnevnim Lazarem, koje je napisano s istom detaljnošću i očiglednošću koji su uopšte svojstveni Jovanovim kazivanjima u poređenju s trojicom prvih jevanđelista i potpuno uništavaju jadnu misao nemačkih negatora o vremenu pisanja četvrtog Jevanđelja, koje su navodno polovinom drugog veka napisali „magloviti filosofi“ gnostičari.
Dakle, sveti Jovan želi da saopšti o vaskrsenju Lazara čitaocima koji znaju za pomazanje Gospoda mirom za trpezom, o Njegovom ulasku u Jerusalim i o Judinoj izdaji, ali ne znaju za veliko čudo Gospoda, kojim je uverio u sveopšte vaskrsenje.
Čitaoci prvih Jevanđelja su mogli biti u nedoumici zbog čega je narod, koji je ranije dočekivao Gospoda u Jerusalimu sa sumnjičavom radoznalošću i sporovima sad tako jednodušno izašao Njemu u susret, ukazujući Mu carsko ili čak Božansko poklonjenje. Istina, jevanđelista Luka kaže da da Ga narod proslavlja zbog svih Njegovih čuda, ali ova aluzija[1] je malo shvatljiva čitaocu, jer su čuda Gospoda bila poznata učiteljima Jerusalima i za vreme Njegovih ranijih poseta svetog grada, tako da samo jevanđelista Jovan dovevši ovaj događaj u vezu s čudom Lazarevog vaskrsenja rasejava nadoumicu čitaoca.
Upravo ovom mišlju on završava svoje kazivanje rečima: Zbog toga Mu i iziđe narod u sretanje, jer ču da je On učinio ovo znamenje (Jn. 12, 18). Slično detaljnije objašnjavanje događaja, koji su poznati, ali nisu jasni čitaocima prva tri Jevanđelja, nalazimo u Jovanovom opisivanju čuda s pet hlebova i zatim hođenja Spasitelja po vodi koje je usledilo. Četvrti jevanđelista objašnjava da oduševljen čudesnom posetom narod želi da na silu uhvati Čudotvorca i da Ga proglasi za cara. Da bi izbegao ovo narodno bezumlje Gospod se na neko vreme sakrio u pustinju, otpustivši učenike u čamac, a zatim, kad je narod zaspao, odloživši za sutra ispunjenje Svoje namere, Gospod se udaljio od njega, hodajući čudesno po vodi jezera.
Predanje Crkve o tome da jevanđeliste prećutkuju to da je Gospod vaskrsao Lazara do dana njegove ponovne smrti čini vrlo verovatnom i misao da je celu 11. glavu ili makar njenih prvih 45 stihova isto kao i u 12. glavi drugu polovinu 1. stiha i stihove 9-11 i 17-18 jevanđelista napisao nakon sastavljanja Jevanđelja, tačnije, nakon što je Lazar umro po drugi put. Na ovakvu misao nas navodi ponovno vraćanje naratora na dan Lazarevog vaskrsenja (šest dana prije Pashe (Jn. 12, 1) i dr.), svečane večeri koja je bila tog dana u njegovoj kući. Ovde se pominje to da je Marija izlila miro na noge Spasitelja, a u glavi 11. gde je prilikom prvog pominjanja Marije i Marte rečeno: A Marija… bješe ona koja pomaa Gospoda mirisom i obrisa noge Njegove svojom kosom (Jn. 11, 2) – kao o događaju koji je čitaocu već poznat (ali ne iz prva dva Jevanđelja, jer se tamo radi o izlivanju mira na glavu Gospoda u kući Simona Gubavog). Dakle, vrlo je verovatno da je Jevanđelje po Jovanu bilo napisano za Lazarevog života, a kazivanje o Njegovom vaskrsenju jevanđelista je dodao već posle Lazareve smrti, isto kao što je i celu 21. glavu ovog Jevanđelja apostol dopisao kasnije, zbog glasina koje su se proširile u njegovoj starosti da nikad neće umreti; evo zbog čega, dodaćemo, Jevanđelje po Jovanu ima dva završna pogovora, prilično slična: jedno – na kraju 20. i drugo – na kraju 21. glave, gde se već objašnjava prvobitno prećutkivanje o javljanju Gospoda na Tiverijadskom moru rečima: Kad bi se sve redom napisalo, ni u sami svijet, mislim, ne bi stale napisane knjige (Jn. 21, 25). Dakle, priča o bogatašu i Lazaru, koju je zapisao jedan od trojice prvih jevanđelista ili takozvanih sinoptičara, u događaju Lazarevog vaskrsenja i neverovanju Judejaca, zapisana kod jevanđeliste Jovana dobija faktičko opravdanje za svoju misao nedoumice, koja je izražena rečima: Jer da vjerovaste Mojseju, vjerovali biste i Meni; jer on pisa o Meni. A kad njegovim Pismima ne vjerujete, kako ćete vjerovati Mojim riječima? (Jn. 5, 45-47).
Ali, da li je jevanđelista imao u vidu ovu unutrašnju vezu između događaja i priče? Na ovo nema direktnih ukazivanja u Jevanđelju ali izraz o nepobedivoj tvrdoglavosti judejskog nevereja nehotice se otrgao ispod njegovog pera, i evo, završivši s opisivanjem događaja ova dva velika dana iz zemaljskog života Spasitelja, on uprkos svom običaju, napušta ton objektivno-nepristranog naratora i kaže: Jer iako je učinio tolika znamenja pred njima, ne vjerovahu u Njega; da se ispuni riječ Isaije proroka koji reče: Gospode, ko vjerova propovjedi našoj? I ruka Gospodnja kome se otkri? Zato ne mogahu vjerovati, jer opet reče Isaija: Zaslijepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim. Ovo reče Isaija kada vidje slavu Njegovu i govoraše o Njemu (Jn. 12, 38-41).
Zaista, neverje jevrejskih starešina i uticajnijih učitelja Jerusalima koje nije popuštalo pred toliko zapanjujućim, očiglednim čudom, koje je učinjeno naočigled čitave gomile naroda, jeste zapanjujuća pojava u istoriji čovečanstva; od tada je ono prestalo da bude neverje, i postalo je svesno protivljenje očiglednoj istini (a sada su i vidjeli, i omrznuli i Mene i Oca Mojega (Jn. 15, 24)), što se i izrazilo u raspoloženju prvosveštenika i mnoštva naroda na Pilatovom sudu.
Jevanđelista Jovan u svih svojih pet dela otkriva čitaocima upravo ovu glavnu misao da se svet, odnosno ljudska tvrdoglavost i zloba, kao što su se borili sa Hristom, iako je Njegova istina obasjala svet kao sunce, tako se bore i s Njegovim sledbenciima, mrzeći njihov pravedni život, kao što je Kain mrzeo Avelja (v. 1 Jn. 3, 12), tako će i do kraja sveta mrzeti Boga i Njegove služitelje, bez obzira na očigledna dela Njegove moći i pravedne plate (v. Otkr. 9, 20 i dr.)
Odavno smo želeli da uvedemo u štampu razradu Jovanovih dela kao dela koja dopunjavaju novozavetno učenje prvih jevanđelista upravo s ove tečke gledišta radi hrabrenja hrišćanskih mučenika i postiđivanja malodušnih (v. Jn. 21, 8) koji su očekivali hiljadugodišnje zacarivanje Hrista još za života svoje generacije (v. 2 Sol. 2); međutim, službene obaveze nas lišavaju mogućnosti da brzo ispunimo ovaj blagodarni zadatak, koju nudimo drugim ljubiteljima Reči Božije da ispune. Prihvativši ga se videli bi da su sva kazivanja četvrtog Jevanđelja prožeta i vezana ovom mišlju; njoj su posvećeni cela Apokalipsa i sve tri poslanice apostola.
Pomenuta prepreka nam ne daje mogućnosti da proverimo našu dosetku o tome radi čega je Gospod nazvao po imenu blaženog siromaha Svoje priče, ali ipak nam je poznata njena jedna vrlo poštovana potvrda učenjem Crkve. Upravo cela peta sedmica Četrdesetnice u toku šest dana opeva i Lazara četvorodnevnog i Lazara iz priče. Nemajući u vidu Hristove protivnike, već Njegove molitvenike koji se okupljaju u svetim hramovima na molitveni podvig, Crkva uči da pod obojicom Lazara podrazumevamo naš vladičanski um i savest, koje grešnik zanemaruje, kao što je bogataš zanemarivao Lazara, i koji umrevši u duši čoveka može biti oživljen (kao četvorodnevni Lazar) samo Hristovom silom, ali ovo zbližavanje i jeste skoro ono na koje smo ukazali na početku članka, samo s razlikom, kao prvo, što ovde i istorijski (četvorodnevni) Lazar, stiče značaj moralnog simbola, a zatim se u zamenu za borbu vere i neverja u u ljudskoj duši opisuje borba između strasti i savesti, jer neverujućih nema među onima koji se mole, a s druge strane, po Hristovom učenju borba između vere i neverja ne odvija se u oblasti apstraktne misli, već je kao pojedinačna vrsta borbe između dobra i zla u našoj duši, borba strasti i savesti; u ovome se i sastoji objašnjavanje reči Gospodnjih: Jer da vjerovaste Mojseju, vjerovali biste i Meni; jer on pisa o Meni. A kad njegovim Pismima ne vjerujete, kako ćete vjerovati Mojim riječima? (Jn. 5, 45-47). Neverje tvrdovratih Jevreja vaskrslom Lazaru potvrdilo je ove reči s takvom silom da sad više niko ne može da ga smatra preuveličavanjem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Slična aluzija trećeg Jevanđelja: A Ja sam među vama kao sluga (Lk. 22, 27), objašnjava se u četvrtom Jevanđelju kazivanjem o tome kako je Gospod oprao noge Svojim učenicima na Tajnoj večeri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *