IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
BIBLIJSKO UČENJE O REČI U NJEGOVOM SAVREMENOM TUMAČENJU[1]
(Kritička analiza učenja S.N.Trubeckog o Logosu)
 
U proleće prošle godine do naše provincije je iz Moskve došla vest o sjajnoj odbrani doktorata profesora univerziteta, kneza Trubeckog, koji je napisao ogromnu disertaciju pod naslovom „Učenje o Logosu u njegovoj istoriji. Filosofska studija“. Čulo se da je doktorant na odbrani svoju disertaciju poredio s naučnim delima akademskih profesora i da je sa skromnošću, svojstvenom istinskom talentu izjavljivao da se njegovo bogoslovlje prema akademskom odnosi isto kao hemija prema alhemiji ili kao što se astronomija odnosi prema astrologiji.
Iako nismo poklonici savremene akademske i biblijske nauke uopšte, ipak smo nestrpljivo očekivali samu knjižicu autora, ali smo prvo dobili samo teze. Avaj! Ove teze su nas odmah razočarale u nadi da ćemo kod kneza Trubeckog naći nešto novo u metodi istraživanja. Nadali smo se da pod akademskom alhemijom i astrologijom autor ne podrazumeva sadašnje kompilativno, netalentovano, podražavalačko usmerenje akademske nauke i njeno dvosmisleno namigivanje s ozloglašenom Tibingenskom školom, koja se odavno ogadila svim ljudima koji razmišljaju, i koju je tako precizno obradio i išibao naučni rukovodilac kneza Trubeckog, Vladimir Sergejevič Solovjov.[2] Nadali smo se da ćemo kod učenika Solovjova naći barem upoznatost s izvorima njegovog istraživanja, makar sa samom Biblijom, a zatim i barem malo samostalno građenje sopstvene teorije; međutim, ove nade pomračene čitanjem teza autora, konačno su se raspršile prilikom čitanja njegove knjige. Upravo po njegovim tezama videli smo da nikakve samostalne misli u sistemu kneza Trubeckog ništa ne mogu da se očekuju. Njegova studija o Logosu ponavlja zastarelu, izlizanu, isprljanu tvrdnju Tibingenske nihilističke škole, po kojoj izlazi da je učenje o Logosu navodno izmislio grčki filosof Platon, zatim su ga preuzeli Jevreji u doba helenizma; dalje, da je Filon Aleksandrijski iz ove kasnije literature Jevreja, isto kao i iz Platona i iz kasnije grčke filosofije, stvorio svoje učenje o Logosu koje je zatim prešlo u Jevanđelje po Jovanu, koje su možda napisali gnostičari, a možda je sačuvalo ostatke Hristovog učenja i učenja Jovana Bogoslova, pri čemu se dopušta misao da su i Učitelj Novog Zaveta i Njegovi učenici bili upoznati s Filonom, a možda i s platoničarima. Takva je ova teorija u svoj svojoj nagoti, ali ovu za hrišćane uvredljivu nagotu, i Tibingenci (oni manje cinični), a tako i njihov novi ruski popularizator knez Trubecki, prikrivaju različitim, vrlo mračnim i dvosmislenim, ili bolje rečeno, besmislenim s njihove tačke gledišta terminima kao što su: bogosvest Hrista, proročko nadahnuće, novozavetno otkrovenje. Čitalac, a posebno čitateljka, koji nisu navikli na metode protestantskog jezuitizma, iz toga verovatno neće ni shvatiti da se hrišćanstvo ovde predstavlja kao ništa drugo do ljudska izmišljotina koja se izrodila na osnovu jevrejsko-grčkog sinkretizma, a s druge strane, ni strogi kritičar-ateista, neće prekoreti autora za uvođenje natprirodnog principa; dakle, svima će ugoditi i nikoga neće naljutiti.
Ali, evo, u našim rukama je i sama knjiga. Nažalost, ispostavilo se da je ispod nivoa, čak i one neugledne karakteristike koju smo sad dali tezama našeg autora: on nije umeo čak ni njih da održi u svojoj šarenoj kompilaciji, i poslednja – avaj – daleko zaostaje za akademskom alhemijom i astrologijom. Ne zaostaje jedino za najgorim akademskim disertacijama, koje su se propuštale zbog snishođenja ili zbog kumovstva, i koje već toliko pasivno ponavljaju raznovrsne sekundarne izvore, da se stalno udaljavaju od svoje teme i da se u njima natrapava na naučno đubre raznog kalibra, kao u svračijem gnezdu, gde se može naći i ne zna se zbog čega dovučena bakarna kašika, i stearinski ugarak, i kora od lubenice. U akademijama se ovo dešava s diplomskim radovima, kad studentić, ograničen rokom za njegovu predaju, ne stiže da objedini mnoštvo tema koje je pročitao u vezi s zadatkom i s temom nemačkih knjiga, pa časti profesora rukopisom od 1000 stranica, u kojem ćete naći da se da se govori o svemu, a ponekad ni reč na temu; ali davati ovakvu šarenu salatu za doktora i praviti s njom buku po celoj Moskvi – to je moguće bilo gde, samo ne na akademiji. Zato smo potpuno saglasni s autorom da između njegove teologije i akademske postoji ogromna razlika.
Sudite sami. Autor se prihvatio da piše istoriju učenja o Logosu kod Grka, Jevreja i hrišćana, i šta? Pagansko učenje o Logosu je nekako još izložio na prvih dvesta stranica svoje disertacije iako je ovo učenje razmazao mnogim člancima koji se na njega ne odnose. Ali, pogledajte drugi deo njegovog dela, u kojem je navedeno ono što je najzanimljivije u njegovoj knjizi; ovde se na 260 stranica u pet opširnih glava može pročitati mnogo toga, ali teško da ćete naći jednu celu stranicu o Logosu. Prva glava ovog dela izlaže mesijanski ideal Jevreja, druga – jevrejsku ideju o Bogu, treća i četvrta – najopširnije i u najvišoj meri dosadne glave – već su lišene bilo kakve veze s temom autora i ostavljaju utisak kao da je autor našao dve nemačke brošure: prvo je „Jevrejska apokaliptika“, a drugo je „Počeci gnosticizma“ – i potpuno je nepoznato zbog čega ih je ugurao u svoju knjigu, zauzevši njima čitavu četvrtinu poslednje i celu polovinu svog bogoslovskog dela. Napokon, poslednja glava disertacije, u kojoj se mogu primetiti tragovi izvesne samoinicijative autora, kod njega nosi naslov „Hristos„, ali i ova glava koja sadrži pokušaj (prilično neuspešan) da izlaganje sve suštine Hristovog učenja, takođe uopšte nema veze s temom disertacije. S teškim osećanjem smo završili čitanje ove literaturne kompilacije i nismo znali zbog čega više da žalimo: da li zbog ovog autora koji se tako nesavesno odnosi prema svom radu, ili zbog ruske čitalačke javnosti uopšte ili, posebno zbog univerzitetskog areopaga, koji je mogao tako smelo i nekažnjeno da vara svakom koještarijom, samo da je ukrasi sosom bogoslovskog racionalizma i uz pomoć nekoliko bučnih fraza o nauci, o razvoju ideja i još zbog nečega što se posebno teško može shvatiti, čemu se prostodušni ruski čitalac klanja s istom takvom pobožnošću kao snaša-bogomoljka nerazumljivoj sholastičkoj propovedi ili sibirski došljak kricima mudrog šamana.
A mi smo se grešni nadali da će autor makar opravdati svoje teze, da će pokazati kakve zapravo veze ima jevanđeljsko učenje o Logosu i filosofsko i biblijsko satarozavetno, da će preuzeti na sebe trud da ubedi nas, proste ljude da je starozavetno učenje o Logosu pet stotina godina starije od platonovskog, da je Isaija bio jedan, a ne dvojica, da Priče i Propovednika nije napisao Solomon, kao da je knjigu Ponovljenih zakona napisao Mojsije, ali je on sva ova pitanja rešio na suvorovski način. Bez ikakvih razmišljanja i dokaza on je pripisao nastanak svih ovih svetih knjiga vremenu posle ropstva, nimalo ne obrativši pažnju na to da se na ruskom jeziku još nisu pojavile knjige Velhauzena i tačno je bio siguran u to da se bojažljivi ruski čitalac neće usuditi da pita: „A da li su gospoda Karlovi Ivanoviči izvolili da se slože s tim da u našoj Bibliji knjige Mojsija, Solomona, Isaije i Danila, imaju takav natpis samo zbog toga što su ih zaista pet stotina godina kasnije napisali jevrejski rabini?“ Posebno bezobzirno autor nas časti „deuteroisaijom“ bez ikakvih uvodnih saopštenja o tome da su po teoriji savremenih biblijskih nihilista Nemaca, a posebno Jevreja, poslednjih 27 glava i neke druge u knjizi Isaije napisane posle Vavilonskog ropstva. Jer, ovu okolnost nije trebalo pomenuti uzgred, prepisujući nemačke knjižice u svoju disertaciju, inače običan čitalac, a možda i oponenti, s nedoumicom trljaju oči kad čuju ono zanimljivo ime, koje se u disertaciju uvodi bez ikakvog upozoravanja kao nešto što nije samo neosporno rešeno u nauci, već je i opšte poznato. Ali, naravno, autor nije smatrao za potrebno da kaže da ova teorija o „deuteroisaiji“ nije nepristrasan naučni zaključak, već potpuno sporna nihilistička tendencija, koja se oslanja na prosto negiranje bilo kakve mogućnosti predskazivanja budućnosti, kao što nije smatrao za potrebno da navede makar prividnu osnovu u korist hronologije biblijskih knjiga koje poznaje. To da ova tendenciozna nihilistička hronologija i u protestanskoj literaturi uopšte nije vladajuća, verovatno ni sam autor nije znao. Ali mi ćemo, pored sve antipatije prema nabrajanju naučnih autoriteta, ipak navesti niz branitelja verodostojnosti i jedinstva, makar knjige proroka Isaije: Jan, Vitring, Klajnert, Hefernik, Kaj, Hengstenberg, Dreksler, Han, Kajl, Rupreht, Nehelsbah, Knabenbauer.[3] Istina, ovo su vrlo pošteni Nemci; mnogi od njih su još živi; savetujemo autoru da im pokloni po jednu svoju knjižicu i da pročita njihova dela prilikom pisanja sledeće kompilacije; zašto koristiti samo Tibingence? Ili ako autor već želi da prepisuje obavezno negatore, neka makar ne prepisuje od Jevreja, kao što je na primer, Grec: jer je to zaista nepristojno. Tako na primer, misao koju je autor usvojio da navodno predskazanje Isaije i drugih proroka o stradanjima Mesije nije imalo u vidu Mesiju, već stradalni jevrejski narod – jeste čisto jevrejsko tumačenje, koje nema nikakve čvrste osnove u biblijskom tekstu.
Ali, autor će, verovatno u svoje opravdanje reći da njegovo pitanje nije razrađeno u ruskoj literaturi i da su njime neizbežno morali da se rukovode Nemci. Rukovodite se bilo čim, ali kao prvo, navodite argumente u korist svojih zaključaka, a kao drugo, nemojte kriti svoju zavisnost, nemojte se predstavljati kao autor novih otkrovenja, koristeći neobaveštenost čitalaca u ovoj oblasti. Upravo u tome ne bi trebalo da se ugledate na svog rukovodioca Vladimira Sergejeviča Solovjova, koji je sedamdesetih godina grmeo po celom Petrogradu svojim javnim „lekcijama o prirodi Bogočoveka“, a devetnaeste godine je u članku P.P.Sokolova o „veri i razumu“ bilo navedeno da su ove lekcije nesavesno prepisane od Šelinga.[4] Da, samo odsustvo elementarne erudicije omelo je recenzente kneza Trubeckog da primete da u ruskoj Bibliji u ruskoj literaturi nema ni Aristobula, ni Betuila, ni Hiskije, ni Hebrona, Betela i Bersebeje, ni Baruha, ni Zarubabelja, itd. itd. nego postoje Aristovul, Vatuil, Jezekija (ovo znaju đaci u prvom razredu gimnazije), Hevron, Vetilj, Virsavija, prorok Varuh, i Zorovavelj. Naravno, sad će autor vikati da je on namerno, a uopšte ne zbog nepoznavanja Biblije i istorije izmenio ova jevrejska imena na nemački način s grčkog, ali u tom slučaju navedite vaše argumente, napokon, kažite koga konkretno podrazumevate pod ovim čudnim imenima. Da, a grčkog Aristobula takođe nećete priznati kao ni gospodin Mereškovski da je od Nemaca prepisao svoju povest od Julijanu Odstupniku, kao i Efraima, Hilarim, Niobej i t.sl. izvrtanja poznatih i ruskom srcu dragih imena?
Ako ne priznate od sad vas neću više zvati Sergej, već Serž, pa čak ne ni Trubecki, nego Flautov. Dalje više nećemo pričati o besmislenom i nepotrebnom menjanju imena Jehova imenom Jahve, što je u našu literaturu uveo Solovjov, ni o tome da je ostavljati bez prevoda svoje jevrejsko nazivanje Gospoda isto tako neosnovano i tendenciozno kao izlažući istoriju Novog Zaveta menjati reči Bog i Božji rečima Teos i Teoski; ali vi ste, kneže, prepisivali od Nemaca (podrazumevajući pod ovim i Francuze, kao kod Puškina), toliko bezobzirno da uopšte niste poštedeli ni ruski jezik. Da li si čuo, čitaoče, kod ruskih autora za „prvobitno (a ne drevno ili rano) hrišćanstvo“, za „intimno (a ne skriveno ili tajno) Otkrovenje Oca kroz Sina, i napokon, zar ne znaju tvoja deca, ako su napunila 16 nauka da se nauka o tumačenju naziva egzegezis, egzetetika, a ne egzegeza, kao što se ova grčka reč izvrće u knjizi kneza Trubeckog? Ovde nas više neće izvući ni Erazmo, ni Genezijus. Drugi put nemojte biti takav bukvalista i nemojte bilo kako prvesti nemačko: „Ich habe abgeschriben“ – „imao sam prepisano“, ili na francuski s ruskog „ja sam lovac na prevode“ – „je suis un chasseur jusqu’aux traductions“. Uostalom, ima kod vas i grešaka druge vrste: ne bi trebalo prevoditi s nemačkog ili francuskog reči, a vi ste ih prevodili i dobija se nesklad; pišete: „Učenje o večnosti Sina postalo je pravilo hrišćanske vere“. Upravo na ovo podseća tropar svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, ali verovatno na vas nije uticao ovaj tropar, i vi ste bez potrebe preveli reč „princip“ – trebalo bi prevesti: „princip hrišćanske vere“. Osim toga, ove citate ne treba uzaludno da prenosite iz drugih izvora ako želite da vam ljudi veruju da ste ih navodno dobili iz prvoizvora, već treba da budete pažljiviji prema ovoj stvari. Po običaju koji je prihvaćen u novoj nauci, vi citirate biblijske knjige na našem jeziku, a apokrife – obično na latinskom. Odlično. Ali da niste prepisivali od Nemaca čak i biblijske citate (koji se u nemačkim knjigama obično navode na latinskom) ne biste pomešali biblijsku knjigu Premudrosti Solomonove s apokrifom Psalama Solomonovih i ne biste citirali izreke prvog o tome da je smrt u svet ušla po zavisti đavola – Sap. Ps. Sol. U knjižici, iz koje ste prepisivali piše Sap. Sol. (Sapientia Solomonis), ali vi ste mislili da je to samo druga oznaka za upravo citirane Psalme Solomona (Ps. Sol.) i radi veće tačnosti, uhvatili ste odjednom oba naslova, kao gogoljevski krojač, koji se kolebao između autoriteta evropskih prestonica i koji je odlučio da ne ispušta ni jednu ni drugu: „Ivanov iz Londona i Pariza“.
Naš autor tako slepo veruje Nemcima da radi njih žrtvuje čak i svoje znanje grčkog iz srednje škole. Samo tako možemo da objasnimo da u rečima apostola Jovana Reč je bila Bog (Jn. 1,1) zbog odsustva gramatičkog člana prilikom reči Bog dolazi do arijevskih zaključaka (što su radili samo origenisti ne ograničavajući se gramatikom). A gramatika jasno kaže da se uz predikate član ne stavlja i da bi na primer, pored bezuslovne primenjivosti na disertaciju autora pojam nerazumljive kompilacije morao biti ostavljen bez gramatičkog člana prilikom prevoda predloga na grčki jezik: knjiga Trubeckog jeste besmislena kompilacija.
Da li da posavetujemo autoru da se više oslanja na svoj razum nego na Nemce? Naravno da ćemo mu posavetovati, ali pod uslovom pažljivog, a ne površnog odnosa prema stvari, a dok se ne oslobodi ovakvog načina pisanja, malobrojni pokušaji za samostalno izlaganje bacaju ga u takvu prašumu, kao što su na primer, sledeće reči: „Otac je bio Njegova (Hristova) hrana.“ Molim vas, kneže, poštedite nas! Nije Otac, već ispunjenje Njegove volje (v. Jn. 5). „Blaženi krotki, jer će Boga videti.“ Ne, krotki, kneže, nego oni čistog srca, koji nikoga ne varaju. „Isus Hristos nije postio.“ Ne, kneže, postio je, na nesreću vašu i svih protestanata: četrdeset dana ništa nije jeo i govorio je da je post, lišen licemerja, bogougodan podvig (v. Mt. 6, 18) i da se demoni (da, kneže, demoni, a ne padavica i ne jevrejski mesijanizam), isteruju samo molitvom i postom, da će Njegovi učenici postiti, kad se od njih oduzme Ženik. Dalje, naziv one veroispovesti kojoj imate nezadovoljstvo da pripadate, sreće se samo dva puta, koliko se sećam, i pritom s nečim što liči na stalan epitet – nadmeni. „Fariseji s njihovim nadmenim pravoslavljem.“ Fariseji su bili nadmeni, ali ne zbog svoje pravovernosti, zato što tada još nisu postojali ni Tibingenski univerzitet, ni L.Tolstoj, ni Vladimir Solovjov sa svojim kritičarima, koje naš autor ovde želi da podbode, već zbog svoje spoljašnje vrline. Na drugom mestu pišete: „farisejsko pravoslavlje i stari obred“; a L.Tolstoj pripadnike starog obreda naziva protivnicima farisejskih sadukeja. Pa gde je onda istina? Zar nije istina, kneže, da vi nasuprot tome mislite da su sadukeji racionalisti poput Štrausa? Ali, zamislite, u ovoj tački je L.Tolstoj nemačku nauku shvatio bolje od vas. Po njenim zaključcima (v. na primer, delo prof. Hvolsona), sadukeji su bili bukvaliste drevnog zakona, staroverci, protivnici Najnovijih idealističkih predanja; oni su se hvalili upravo svojom vernošću starozavetnom zakonu, njihov naziv potiče od jevrejske reči cadik, odnosno verni, pravedni. Uostalom, jevrejski jezik niste savladali, iako volite da bacate prašinu u oči jevrejskim rečima, prepisanim iz nemačkih knjiga, a čitaocu stvar predstavljate kao da se one nalaze u Novom Zavetu. Zašto to ne učiniti kod nas? Jer, teško da i jedan od stotine vaših čitalaca zna da je ceo Novi Zavet napisan na grčkom. Ali, ipak, ako se već ponovo prevodi na jevrejski, to treba činiti sa smislom. Tako jevrejsko „anavim“ znači prosto siromasi, a ne „siromašni duhom“, kao što vi to želite; „amgaarec“ ne znači „prost narod“, već narod zemlje, obični ljudi, za razliku od vojnika i dvorskih ljudi, a ponekad uopšte narod, na primer, tada usta Avram i pokloni se narodu zemlje one, sinovima Hetovijem (1 Mojs. 23, 7); posebno se često ovi izrazi sreću u knjizi Carstava. Reči Gospodnje: Duh diše gdje hoće (Jn. 3, 8) – autor zbog čudnog nesporazuma svrstava u Stari Zavet. Pored sve svoje neupućenosti, čak i u sadržaj Novog Zaveta, vi se ipak ne stidite da ga tratirate s lakoćom nekog Renana. Baš vas briga što Spasitelj kazivanje o proroku Joni smatra istinitim događajem (v. Mt. 12, 40), vi ga bez ikakvog stida nazivate pričom, pri čemu vam ne smeta to što se i Hristova stradanja u tom slučaju takođe mogu nazvati pričom; baš vas briga, što apostoli više puta tumače Davidove reči: Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac Tvoj vidi truhlost (Ps. 16, 10) u ličnom smislu, i što zajedno s tumačima – savremenim Jevrejima, smatraju da se ove reči odnose na Davidovo potomstvo, kao da potomstvo ima jednu dušu, koja se šalje u pakao i ponovo iz njega vraća. Evo kakve gluposti čovek može da lupi oslanjajući se na neukost čitalaca!
Napokon, namećete piscu Poslanice Jevrejima, kojim ne želite da smatrate apostola Pavla (tada objasnite zašto: Nemci ipak postupaju poštenije od vas) preuzimanja iz apokrifa o bezrodnosti i natprirodnom poreklu Melhisedeka. Ali, apostol to uopšte ne tvrdi na osnovu knjige Postanja, on govori o nepoznatosti njegovog rodoslova, na šta ukazuju i psalmi. Zašto tu govoriti o preuzimanju iz apokrifa o Enohu, koja su možde nastala i posle apostola Pavla? Pa da bi se obeščastile apostolske poslanice, da bi se pomračila vera u njihovo čisto hrišćansko poreklo – bolje bi vam bilo da ste pročitali rusku studiju o knjizi Enoha protojereja profesora Smirnova, koja je odavno izdata (oko 1890.g.).
Dakle, autor se, prepušten sam sebi, zbunio još gore nego prilikom prepisivanja od Nemaca i Jevreja, koja ipak nije umeo dobro da prevede, a da ih usaglasi, to već nikako ne zna i ne brine se o tome da ne protivreči samom sebi na svakom koraku, prepisujući od različitih naučnika usmerenih na negiranje, njihove hronološke datume. O tome ćemo reći još nekoliko reči. Protestantski biblijski pseudoracionalizam, ili, tačnije, nihilizam, grupira se danas oko teorija Velhauzena i Štadea, koje primenjujući na Bibliju ozloglašenu evoluciju religioznih ideja, potpuno proizvoljno definišu u zavisnosti od nje i samu hronologiju biblijskih knjiga. Da bi uništili učenje o bogonadahnutosti Biblije i da bi je predstavili kao plod postepenog religioznog razvoja jevrejskog naroda, biblijski nihilisti izmišljaju da su Jevreji navodno dugo vremena bili mnogobošci i da su poštovali svoje i tuđe bogove, a zatim je narodna isključivost, uslovljena istorijskim okolnostima, primorala njihove vođe da vezuju religiozni život naroda za svoje provincijalno Božanstvu Jehovu, a kasnije se, u vreme proroka Jone, postepeno rodila misao o tome da je Jehova jedini Bog cele vaseljene. Svete knjige Judejaca, napisane u različito doba njihovog duhovnog razvoja, sadržale su sve stepene ovog drugog, ali su za vreme Jezdre bile podvrgnute brižljivoj preradi i dopuni. Sve uzvišeno i kosmičko u Starom Zavetu, napisano je posle vavilonskog ropstva, iz kojeg su izašli najbolji, napredni slojevi naroda, a ostali njegovi elementi su se slilili s istočnim varvarima. Ova teorija ničim nije potkrepljena, osim priviđenjima darvinizma. Ona nema mogućnosti da se poziva na opštepriznatost bilo koje knjige, na to da je nema u kanonu (kao što to čine kritičari Novog Zaveta), zato što nemamo nijedan biblijski manuskript iz vremena pre hrišćanstva, a najstariji rukopisi Starog Zaveta su grčki iz četvrtog veka. Ali, biblijski nihilisti se toga ne stide. Oni mirne duše cepaju Bibliju na komade, komadiće i čak i pojedine njene stihove i sve njihove delove, koji ne potpadaju pod njihovu evolucionističku tačku gledišta, svrstavaju u vreme Jezdre ili čak posle Makavejaca. Tako oni jednodušno ovde svrstavaju knjigu Ponovljenih zakona, polovinu knjige proroka Isaije, mnoštvo psalama i uopšte sve veroučiteljske knjige. Baš ih briga što Samarjani, koji su prekinuli odnose s Judejcima još dugo pre ropstva, imaju Petoknjižje s Ponovljenim zakonima, a druge knjige Starog Zaveta nemaju. I uopšte ih nije briga za istinu, za naučnu istinu, dodao bih, kad iz ovih reči u poslednje vreme ne bi svaki put morala da se podozreva želja da se sakrije drska laž.
I evo, iz ovog mutnog izvora svoje učenje crpi knez Trubeckoj, koji u svojoj knjizi izlaže ove besmislene poglede na Bibliju. Ali, kao što smo rekli, nije shvatio da su njegovi naučni rukovodioci jednodušni samo u negiranju, samo u onom jarosnom protivljenju Božanskoj Bibliji, a menjajući je svojim proizvoljnim izmišljotinama, oni će ih graditi na svoj način, tako da skoro svako glavu svakog proroka jedan Nemac svrstava u vreme Jezdre, drugi sto godina posle toga, a treći u vreme Makavejaca. Naš autor se nije postideo da prepiše i jedno i drugo, i treće i da se na taj način reklamira ne samo Londonom i Parizom, već i Berlinom, i Frankfurtom, i Sason-Vajmar-Ajzenahom itd., itd.
Posle apsolutno proizvoljne izjave o originalnosti prevoda Starog Zaveta s jevrejskog jezika na grčki (pri čemu autor i knjigu Isusa, sina Sirahova, smatra delom jevrejskog kanona Biblije) autor kaže da knjiga Danila nije mogla biti prevedena pre Makavejskog perioda, jer je napisana tek u to vreme; i dalje, autor prepisuje, sad već od drugog Nemca da je knjiga Danila napisana pred kraj Vavilonskog ropstva. Ovu glavu on prepisuje od Širera. Dalje, ne znam od koga je autor prepisao misao o tome da su psalmi prikupljni prilikom osvećenja drugog hrama, ali na drugom mestu smatra da najstariji Davidov psalam potiče iz Makavejske epohe, a zatim on za psalam smatra i 27. glavu proroka Isaije, kojeg u listiću čak zaboravlja da nazove „deuteroisaijom“, što u odnosu na ovu glavu čine svi njegovi negativni rukovodioci. Još će manje većina njih pohvaliti našeg autora zbog toga što je napisao (naravno, prepisao) sledeće: „Još pre pada Jerusalima, 621. g. za vreme blagočestivog cara Josije sveštenik Helekija je „našao“ (čemu ovi znaci navoda, kneže? Želite da stavite do znanja da je napisao, a ne da je našao?) knjigu zakona (Ponovljenih zakona)“. Ne, kneže, ako čovek laže – treba da laže do kraja. Ako je knjiga Ponovljeih zakona, koja sadrži najuzvišenije učenje Starog Zaveta napisana pre ropstva, cela teorija biblijske evolucije se ruši. A zašto mislite da je Helekija našao Ponovljene zakone, a ne Brojeve, ne Rut i druge?
Uostalom, nestrpljivi smo da nastavimo. Bilo je teško da čitati ovu čudnu knjigu, ali je pisati o njoj još odvratnije. Sad ćemo se konspektivno izražavati o daljim vapijućim protivrečnostima autora koje zavise od prepisivanja iz raznih knjiga bez usaglašavanja.
Autor stanje jevrejske teokratije posle ropstva zamišlja čas kao formalističko i bezdušno, nasuprot vremenima pređašnjeg proročanskog nadahnuća, iako su po mišljenju autora upravo u ovo vreme živeli autori Isaije, Danila, Psaltira, svih Solomonovih knjiga itd., a čas, nasuprot ome, kao vreme ispunjeno moralnim poletom duha i religioznog entuzijazma. Čas u rečima Starog Zaveta o Reči Gospoda (autor ove reči uopšte ne zna i zato na jednom mestu sa zapanjujućom drskošću govori ono što ne treba ni da zna[5]) on nalazi „ukazivanje na živu ličnost, na konkretno lično otkrovenje Jahve“, čas kaže da u Starom Zavetu nema učenja o Reči kao o ličnosti, posebno kao o ličnosti univerzalnoj, iako „u religiji Izrailja nije bilo osnove za svetski mesijanizam“. Slično ničim ne pomireno kolebanje između dva suprotna pogleda na jevrejstvo prolazi kroz celu knjigu autora, ono ga ne napušta ni prilikom razmišljanja o savremenicima Isusa Hrista. Oni su čas toliko pripremljeni za prihvatanje jevanđelske propovedi da „posle reformi Jezdre“ narod Ga (Boga) često naziva imenom koje stalno čujemo u Hristovim ustima: Otac naš Nebeski (pozivanje na Dalmana),[6] čas nećemo naći među njima nijednu prestavu o Mesiji, koja bi odgovarala hrišćanskom idealu. Sam Krstitelj je zbunjeno (gde ste uzeli ovu reč? Ko vam je dao pravo da je umećete?) pitao Isusa da li je On Onaj Koji treba da dođe itd. Eh, kneže, vi ne znate ni Stari Zavet, čak ni Simeona Bogoprimca, ni sveštenika Zahariju, ni njegova proročanstva o Preteči, ni pesmu Jelisavete i Prisnodejeve, čak ni nadu Samarjanke.
Nećemo više navoditi svu zbrku protivrečnih teza autora o novim idejama jevrejske apokrifske apokalipse, o sudu nad narodima, koji se u stvari sreću u Petoknjižju i u Psalmima, njegovim proizvoljnim i lakomislenim pominjanjima navodnog jevrejskog mnogoboštva koje nalazi u poetskim rečima Jova o moru koje se talasa (s istim takvim pravom, kao u Hristovim rečima upućenim vetru i smokvi) i u nazivima zvezda vojski nebeskih kod proroka (zašto ne u Hristovim rečima „i sile nebeske će se pokrenuti“?) i čak u Jezekiljevom viđenju anđela; ovde se čak ni autor nije postideo da ubaci citat iz apostola Pavla. Nije valjda da je i apostol bio mnogobožac? To čak ni Renan, ni Niče, ni L.Tolstoj nisu smislili. Niko čak nije nazivao Klimenta Aleksandrijskog prvim hrišćanskim književnikom, jer su pre njega bili i apostoli, i apologeti; niko nije nazivao Origena i Vasilija Velikog, koji su u moralnom smislu objasnili obredni zakon, predstavnicima srednjeg veka (autor potpuno uzaludno prekoreva Filona za neshvatanje Starog Zaveta, optužujući nevinog); niko, naravno, nije priznavao Talmud Vavilonski hronološki posle Jezdre, jer je Talmud nastao šesto godina posle Jezdre i sumnjam da bi iko, čak i od krajnjih negatora, tvrdio da se učenje o tome da je Jedan Bog stvorio svet, pojavilo u Bibliji posle ropstva kod „Deuteroisaije“, jer ovo učenje, osim Mojsija i Davida, propoveda i Jov, nesumnjivo, najstariji svešteni autor koji je živeo pre pojave bilo kakve državnosti.
Zato je mnogim biblijskim nihilistima svojstveno i razmišljanje autora o dva kazivanja Biblije o stvaranju čoveka, koje se zasniva na glupom kancelarijskom cepidlačenju u vezi s tim što se u knjizi ponavljaju reči: „čoveka i ženu stvori ih“; skoro svima njima je svojstveno panteističko-evolucionističko gledanje autora na svet, kojem želi da etiketira hrišćanstvo ne kao učenje o vaskrsenju i večnom životu na nebu, već kao učenje o zemaljskoj sreći, što je potpuno tuđe Spasitelju, Koji je učio da će Njegovi sledbenici uvek stradati, a posebno u poslednja vremena, kad nastupi vlast nečastivosti i poroka. Takođe je mnogim biblijskim nihilistima svojstveno da zajedno s autorom pričaju o tome da je Isus Hristos smatrao da je za Njega neophodno da strada za spasenje sveta, navode Njegove reči o budućim stradanjima i prećutkuju Njegove, s njima sjedinjene reči o vaskrsenju – ne idealnom, već o stvarnom, trodnevnom (kod autora se Hristova stradanja tumače u čisto luteranskom smislu). Posebno je čudno naići na ovako neiskren odnos prema Hristovim rečima kod autora koji priznaje (tačnije – prepisuje) da su učenje o vaskrsenju imali i starozavetni Judejci.
Autor pritom ispaljuje maglovite fraze o tome da je navodno čudo u istoriji Isusa Hrista – predmet vere, a nauka ne može ni da tvrdi da je istinito, niti da ga negira. Slične reči se često mogu sresti u štampi, ali se tada negira i to sasvim dosledno, i sama mogućnost naučnog proučavanja Jevanđelja i Biblije uopšte. Zašto naš autor smatra da je moguće razmatrati s naučne tačke gledišta samo Hristove reči i dela, čak dopuštati Njegovu unutrašnju uverenost u Svoje Božanstvo, i istovremeno zaobilaziti najbitnije pitanje, koje je za njega bilo potpuno neizbežno: da li je Hristos bio Čudotvorac Koji je vaskrsao iz mrtvih ili prevarant? Tertium non datur (lat. – „treće nije dato“ – prim.red.) kao što je tačno priznao Renan u priči o vaskrsenju Lazara. I, naravno, autor to odlično shvata, ali se plaši da će naljutiti liberalne gusane, i ova neiskrenost mu je zasmetala da da bilo kakav jasan odgovor na glavno pitanje svoje studije – šta znači bogosvest Isusa Hrista?
Na ovom predmetu bi se trebalo duže zadržati, ali sam i bez toga skoro bolestan od teških osećanja, koja izaziva knjiga kneza Trubeckog i zato ću se potruditi da budem kratak. Odakle se pojavila ova umna reč „bogosvest“? Dao bih nagradu onome ko je izbaci iz upotrebe u bogoslovskoj literaturi.
Ovaj termin – „bogosvest“ može označavati i svašta i ništa. Tako kod autora bogosvest imaju i jevrejski narod uopšte, i Isus Hristos, i hrišćani. Ona ponekad označava navodno prosto nečije učenje o Bogu, ponekad svest Isusa Hrista o tome da je On Bog; ali ponekad se autor plaši liberalnih gusana i samosvest Isusa Hrista opisuje panteistički, onakvom kakva je moguća i kod običnog čoveka, a zatim, nadajući se da je od njih zaslužio „peticu“ iz vladanja, ponovo se odlučuje da kaže da je Isus Hristos, bio svestan Sebe lično kao Boga, ali ovde se autor ponovo plaši da će ga neki Miusov iz Dostojevskog pribrojati klerikalima i žuri da uprkos svakoj logici izjavi da su učenju Isusa Hrista o Njegovom Božanstvu bile tuđe bilo kakve dogmatske tvrdnje, a zatim se priklanja čisto nestorijanskom učenju o bogočovečanstvu.
Zaista ne znamo šta da mislimo o piscu koji ovako odgovara na za čitaoca najzanimljivije pitanje svoje disertacije. Ne čudimo se tome što ovde nema poštenja, divimo se sigurnosti u to da njegovu knjigu niko neće pocepati i da je neće baciti pod noge umesto da je ovenčaju doktorskim zvanjem. Međutim, autor se nije prevario u svojoj sigurnosti. Sirota Rusijo! Sirota nauko! Kako vam se rugaju!
Reći će nam da smo se zadržavali na pojedinim lažnim tezama autora, a da nismo analizirali njegovu teoriju, međutim, kod njega i nema teorije, kao što smo kazali. Njegovo delo, u celini uzeto, jeste „pogled i nešto“. Mogu se analizirati njegove teze, ali ne knjiga. Jedino je možda moguće celoj njegovoj temi „o poreklu ideja Logosa u grčkoj filosofiji i njenom usvajanju od hrišćanske misli, koja ju je obogtila novim hrišćanskim sadržajem“, suprotstaviti temi kojom se autor nije bavio i koju čak nije ni objasnio, a koja je istinska biblijska misao. Ova misao će biti potpuno nova u našoj bogoslovskoj literaturi, ali ćemo je mi čvrsto braniti, ne samo od Trubeckog, već od vekovne zablude jevrejskog i ruskog bogoslovlja,[7] koja nalazi sličnost između novozavetnog i Platonovog učenja o Reči. Želimo da kažemo da: 1) jevanđeljska i apokaliptička Reč uopšte ne označava um, kao što ni Platonov Logos ne označava Reč; 2) učenje apostola Jovana o Reči je u potpunosti preuzeto iz Starog Zaveta (u kojem se nalazilo mnogo pre Platona) i zatim je primenjeno na ovaploćenje Sina Božijeg; 3) u Starom Zavetu Reč se označava rečima dabor ili memra, a razum rečju daat (znanje), tako da tamo ne može biti ni govora o sinonimičnosti ovih pojmova; 4) savremeni naučnici ne znaju za ovo srodstvo Jovanovog Logosa (Reči) i starozavetnog dabor, zato što Bibliju ne izučavaju u celini, već na komadiće, a kad bi proučavali celu Bibliju videli bi da 5) pojam Reči (glagola, a ne razuma) jeste glavni problem Starog Zaveta i pritom nije metafizički i etički, i da upravo ovakav smisao ovaj pojam čuva u Novom Zavetu; da zato Platon i Filon nemaju nikakve sličnosti s novozavetnim, već sa starozavetnim – osim što je Filon pisao pod njegovim uticajem; 7) da su hrišćanski apologeti koji su pisali o Logosu u platonovskom smislu, postupali samo ad hominem, kao i u drugim slučajevima, kad su Bibliju zbližavali s grčkim mitovima, gnomama i filosofijama; 8) da su najstariji prevodi Novog Zaveta uvek uzimali Logose u smislu reči, a ne razuma.
Prvih pet tvrdnji ćemo razviti u posebnom članku, ako budemo imali vremena da ga napišemo.[8] Svoje primedbe u vezi s knjigom kneza Trubeckog napisali smo u kabini parabroda nakon dugih i uzaludnih očekivanja da će se na ovu neozbiljnu i drsku knjigu odazvati predavači biblijskih nauka na duhovnim akademijama. Čudimo se i žalostimo zbog njihovog ćutanja, a autor ovih redova je čovek na dužnosti, koji nema ni slobodnog vremena, ni mogućnosti da potkrepi svoje sećanje novim podacima.
Čudili smo se ćutanju akademskih naučnika posle drskog, izazovnog članka kneza Trubeckog u „Pitanjima filosofije“ za 1898.g., u kojem je pisao (odnosno prepisivao) o mesijanskim nadama Judejaca, a njihovo sadašnje ćutanje nikako ne možemo da shvatimo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Odštamano iz 3. toma Sabranih dela. SPb., izd. I.L.Tuzova, 1913.
  2. „O drevnosti proroka“. U zborniku jevrejskog časopisa „Izlazak“.
  3. V. Jerom. Tadej. Jedinstvo i verodostojnost knjige proroka Isaije. 1901. V. takođe: Jungerov P. O verodostojnosti knjiga proroka Isaije // Pravoslavni sabesednik. 1885-1887.
  4. Uostalom, to nije smetalo panegiristi V.Solovjova g.Veličku da u „Nedelji“ piše kako je „Predavanje biser samostalnog stvaralaštva i talenta Vladimira Sergejeviča“.
  5. Nije našao gde da prepiše.
  6. Usuđujem se da tvrdim da ne samo g.Dalman (koji je živeo, čini se mnogo kasnije od Judejaca Jezdrinih savremenika, tačno 2300 godina), već da su još i Mojsije u knjizi Izlaska i David u psalmima, i Osija u proročanstvima, i mnogi drugi ljudi Starog Zaveta više puta nazivali sebe i narod sinom Boga i Boga svojim Ocem.
  7. V. disertaciju profesora Muretova: „Filonovo učenje o Logosu“. Ova disertacija nije bila poznata S.N.Trubeckom.
  8. Pozitivno učenje o Logosu mitropolit Antonije je izložio u svom članku „Biblijsko učenje o ispostasnoj Reči Božijoj“, koja je objavljena u drugom tomu sabranih dela (SPb., izd. I.L.Tuzova, 1911.) i ponovo se navodi u knjizi „Moralne ideje najvažnijih hrišćanskih pravoslavnih dogmi“ (Nju-Jork, 1963.), koja predstavlja 11. tom izdanja „Životopis i dela Blaženjejšeg Antonija, mitropolita Kijevskgo i Galičkog“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *