ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ
 
БИБЛИЈСКО УЧЕЊЕ О РЕЧИ У ЊЕГОВОМ САВРЕМЕНОМ ТУМАЧЕЊУ[1]
(Критичка анализа учења С.Н.Трубецког о Логосу)
 
У пролеће прошле године до наше провинције је из Москве дошла вест о сјајној одбрани доктората професора универзитета, кнеза Трубецког, који је написао огромну дисертацију под насловом “Учење о Логосу у његовој историји. Философска студија”. Чуло се да је докторант на одбрани своју дисертацију поредио с научним делима академских професора и да је са скромношћу, својственом истинском таленту изјављивао да се његово богословље према академском односи исто као хемија према алхемији или као што се астрономија односи према астрологији.
Иако нисмо поклоници савремене академске и библијске науке уопште, ипак смо нестрпљиво очекивали саму књижицу аутора, али смо прво добили само тезе. Авај! Ове тезе су нас одмах разочарале у нади да ћемо код кнеза Трубецког наћи нешто ново у методи истраживања. Надали смо се да под академском алхемијом и астрологијом аутор не подразумева садашње компилативно, неталентовано, подражавалачко усмерење академске науке и њено двосмислено намигивање с озлоглашеном Тибингенском школом, која се одавно огадила свим људима који размишљају, и коју је тако прецизно обрадио и ишибао научни руководилац кнеза Трубецког, Владимир Сергејевич Соловјов.[2] Надали смо се да ћемо код ученика Соловјова наћи барем упознатост с изворима његовог истраживања, макар са самом Библијом, а затим и барем мало самостално грађење сопствене теорије; међутим, ове наде помрачене читањем теза аутора, коначно су се распршиле приликом читања његове књиге. Управо по његовим тезама видели смо да никакве самосталне мисли у систему кнеза Трубецког ништа не могу да се очекују. Његова студија о Логосу понавља застарелу, излизану, испрљану тврдњу Тибингенске нихилистичке школе, по којој излази да је учење о Логосу наводно измислио грчки философ Платон, затим су га преузели Јевреји у доба хеленизма; даље, да је Филон Александријски из ове касније литературе Јевреја, исто као и из Платона и из касније грчке философије, створио своје учење о Логосу које је затим прешло у Јеванђеље по Јовану, које су можда написали гностичари, а можда је сачувало остатке Христовог учења и учења Јована Богослова, при чему се допушта мисао да су и Учитељ Новог Завета и Његови ученици били упознати с Филоном, а можда и с платоничарима. Таква је ова теорија у свој својој наготи, али ову за хришћане увредљиву наготу, и Тибингенци (они мање цинични), а тако и њихов нови руски популаризатор кнез Трубецки, прикривају различитим, врло мрачним и двосмисленим, или боље речено, бесмисленим с њихове тачке гледишта терминима као што су: богосвест Христа, пророчко надахнуће, новозаветно откровење. Читалац, а посебно читатељка, који нису навикли на методе протестантског језуитизма, из тога вероватно неће ни схватити да се хришћанство овде представља као ништа друго до људска измишљотина која се изродила на основу јеврејско-грчког синкретизма, а с друге стране, ни строги критичар-атеиста, неће прекорети аутора за увођење натприродног принципа; дакле, свима ће угодити и никога неће наљутити.
Али, ево, у нашим рукама је и сама књига. Нажалост, испоставило се да је испод нивоа, чак и оне неугледне карактеристике коју смо сад дали тезама нашег аутора: он није умео чак ни њих да одржи у својој шареној компилацији, и последња – авај – далеко заостаје за академском алхемијом и астрологијом. Не заостаје једино за најгорим академским дисертацијама, које су се пропуштале због снисхођења или због кумовства, и које већ толико пасивно понављају разноврсне секундарне изворе, да се стално удаљавају од своје теме и да се у њима натрапава на научно ђубре разног калибра, као у сврачијем гнезду, где се може наћи и не зна се због чега довучена бакарна кашика, и стеарински угарак, и кора од лубенице. У академијама се ово дешава с дипломским радовима, кад студентић, ограничен роком за његову предају, не стиже да обједини мноштво тема које је прочитао у вези с задатком и с темом немачких књига, па части професора рукописом од 1000 страница, у којем ћете наћи да се да се говори о свему, а понекад ни реч на тему; али давати овакву шарену салату за доктора и правити с њом буку по целој Москви – то је могуће било где, само не на академији. Зато смо потпуно сагласни с аутором да између његове теологије и академске постоји огромна разлика.
Судите сами. Аутор се прихватио да пише историју учења о Логосу код Грка, Јевреја и хришћана, и шта? Паганско учење о Логосу је некако још изложио на првих двеста страница своје дисертације иако је ово учење размазао многим чланцима који се на њега не односе. Али, погледајте други део његовог дела, у којем је наведено оно што је најзанимљивије у његовој књизи; овде се на 260 страница у пет опширних глава може прочитати много тога, али тешко да ћете наћи једну целу страницу о Логосу. Прва глава овог дела излаже месијански идеал Јевреја, друга – јеврејску идеју о Богу, трећа и четврта – најопширније и у највишој мери досадне главе – већ су лишене било какве везе с темом аутора и остављају утисак као да је аутор нашао две немачке брошуре: прво је “Јеврејска апокалиптика”, а друго је “Почеци гностицизма” – и потпуно је непознато због чега их је угурао у своју књигу, заузевши њима читаву четвртину последње и целу половину свог богословског дела. Напокон, последња глава дисертације, у којој се могу приметити трагови извесне самоиницијативе аутора, код њега носи наслов “Христос“, али и ова глава која садржи покушај (прилично неуспешан) да излагање све суштине Христовог учења, такође уопште нема везе с темом дисертације. С тешким осећањем смо завршили читање ове литературне компилације и нисмо знали због чега више да жалимо: да ли због овог аутора који се тако несавесно односи према свом раду, или због руске читалачке јавности уопште или, посебно због универзитетског ареопага, који је могао тако смело и некажњено да вара сваком којештаријом, само да је украси сосом богословског рационализма и уз помоћ неколико бучних фраза о науци, о развоју идеја и још због нечега што се посебно тешко може схватити, чему се простодушни руски читалац клања с истом таквом побожношћу као снаша-богомољка неразумљивој схоластичкој проповеди или сибирски дошљак крицима мудрог шамана.
А ми смо се грешни надали да ће аутор макар оправдати своје тезе, да ће показати какве заправо везе има јеванђељско учење о Логосу и философско и библијско сатарозаветно, да ће преузети на себе труд да убеди нас, просте људе да је старозаветно учење о Логосу пет стотина година старије од платоновског, да је Исаија био један, а не двојица, да Приче и Проповедника није написао Соломон, као да је књигу Поновљених закона написао Мојсије, али је он сва ова питања решио на суворовски начин. Без икаквих размишљања и доказа он је приписао настанак свих ових светих књига времену после ропства, нимало не обративши пажњу на то да се на руском језику још нису појавиле књиге Велхаузена и тачно је био сигуран у то да се бојажљиви руски читалац неће усудити да пита: “А да ли су господа Карлови Ивановичи изволили да се сложе с тим да у нашој Библији књиге Мојсија, Соломона, Исаије и Данила, имају такав натпис само због тога што су их заиста пет стотина година касније написали јеврејски рабини?” Посебно безобзирно аутор нас части “деутероисаијом” без икаквих уводних саопштења о томе да су по теорији савремених библијских нихилиста Немаца, а посебно Јевреја, последњих 27 глава и неке друге у књизи Исаије написане после Вавилонског ропства. Јер, ову околност није требало поменути узгред, преписујући немачке књижице у своју дисертацију, иначе обичан читалац, а можда и опоненти, с недоумицом трљају очи кад чују оно занимљиво име, које се у дисертацију уводи без икаквог упозоравања као нешто што није само неоспорно решено у науци, већ је и опште познато. Али, наравно, аутор није сматрао за потребно да каже да ова теорија о “деутероисаији” није непристрасан научни закључак, већ потпуно спорна нихилистичка тенденција, која се ослања на просто негирање било какве могућности предсказивања будућности, као што није сматрао за потребно да наведе макар привидну основу у корист хронологије библијских књига које познаје. То да ова тенденциозна нихилистичка хронологија и у протестанској литератури уопште није владајућа, вероватно ни сам аутор није знао. Али ми ћемо, поред све антипатије према набрајању научних ауторитета, ипак навести низ бранитеља веродостојности и јединства, макар књиге пророка Исаије: Јан, Витринг, Клајнерт, Хеферник, Кај, Хенгстенберг, Дрекслер, Хан, Кајл, Рупрехт, Нехелсбах, Кнабенбауер.[3] Истина, ово су врло поштени Немци; многи од њих су још живи; саветујемо аутору да им поклони по једну своју књижицу и да прочита њихова дела приликом писања следеће компилације; зашто користити само Тибингенце? Или ако аутор већ жели да преписује обавезно негаторе, нека макар не преписује од Јевреја, као што је на пример, Грец: јер је то заиста непристојно. Тако на пример, мисао коју је аутор усвојио да наводно предсказање Исаије и других пророка о страдањима Месије није имало у виду Месију, већ страдални јеврејски народ – јесте чисто јеврејско тумачење, које нема никакве чврсте основе у библијском тексту.
Али, аутор ће, вероватно у своје оправдање рећи да његово питање није разрађено у руској литератури и да су њиме неизбежно морали да се руководе Немци. Руководите се било чим, али као прво, наводите аргументе у корист својих закључака, а као друго, немојте крити своју зависност, немојте се представљати као аутор нових откровења, користећи необавештеност читалаца у овој области. Управо у томе не би требало да се угледате на свог руководиоца Владимира Сергејевича Соловјова, који је седамдесетих година грмео по целом Петрограду својим јавним “лекцијама о природи Богочовека”, а деветнаесте године је у чланку П.П.Соколова о “вери и разуму” било наведено да су ове лекције несавесно преписане од Шелинга.[4] Да, само одсуство елементарне ерудиције омело је рецензенте кнеза Трубецког да примете да у руској Библији у руској литератури нема ни Аристобула, ни Бетуила, ни Хискије, ни Хеброна, Бетела и Берсебеје, ни Баруха, ни Зарубабеља, итд. итд. него постоје Аристовул, Ватуил, Језекија (ово знају ђаци у првом разреду гимназије), Хеврон, Ветиљ, Вирсавија, пророк Варух, и Зоровавељ. Наравно, сад ће аутор викати да је он намерно, а уопште не због непознавања Библије и историје изменио ова јеврејска имена на немачки начин с грчког, али у том случају наведите ваше аргументе, напокон, кажите кога конкретно подразумевате под овим чудним именима. Да, а грчког Аристобула такође нећете признати као ни господин Мерешковски да је од Немаца преписао своју повест од Јулијану Одступнику, као и Ефраима, Хиларим, Ниобеј и т.сл. извртања познатих и руском срцу драгих имена?
Ако не признате од сад вас нећу више звати Сергеј, већ Серж, па чак не ни Трубецки, него Флаутов. Даље више нећемо причати о бесмисленом и непотребном мењању имена Јехова именом Јахве, што је у нашу литературу увео Соловјов, ни о томе да је остављати без превода своје јеврејско називање Господа исто тако неосновано и тенденциозно као излажући историју Новог Завета мењати речи Бог и Божји речима Теос и Теоски; али ви сте, кнеже, преписивали од Немаца (подразумевајући под овим и Французе, као код Пушкина), толико безобзирно да уопште нисте поштедели ни руски језик. Да ли си чуо, читаоче, код руских аутора за “првобитно (а не древно или рано) хришћанство”, за “интимно (а не скривено или тајно) Откровење Оца кроз Сина, и напокон, зар не знају твоја деца, ако су напунила 16 наука да се наука о тумачењу назива егзегезис, егзететика, а не егзегеза, као што се ова грчка реч изврће у књизи кнеза Трубецког? Овде нас више неће извући ни Еразмо, ни Генезијус. Други пут немојте бити такав буквалиста и немојте било како првести немачко: “Ich habe abgeschriben” – “имао сам преписано”, или на француски с руског “ја сам ловац на преводе” – “je suis un chasseur jusqu’aux traductions”. Уосталом, има код вас и грешака друге врсте: не би требало преводити с немачког или француског речи, а ви сте их преводили и добија се несклад; пишете: “Учење о вечности Сина постало је правило хришћанске вере”. Управо на ово подсећа тропар светитељу Николају Чудотворцу, али вероватно на вас није утицао овај тропар, и ви сте без потребе превели реч “принцип” – требало би превести: “принцип хришћанске вере”. Осим тога, ове цитате не треба узалудно да преносите из других извора ако желите да вам људи верују да сте их наводно добили из првоизвора, већ треба да будете пажљивији према овој ствари. По обичају који је прихваћен у новој науци, ви цитирате библијске књиге на нашем језику, а апокрифе – обично на латинском. Одлично. Али да нисте преписивали од Немаца чак и библијске цитате (који се у немачким књигама обично наводе на латинском) не бисте помешали библијску књигу Премудрости Соломонове с апокрифом Псалама Соломонових и не бисте цитирали изреке првог о томе да је смрт у свет ушла по зависти ђавола – Sap. Ps. Sol. У књижици, из које сте преписивали пише Sap. Sol. (Sapientia Solomonis), али ви сте мислили да је то само друга ознака за управо цитиране Псалме Соломона (Ps. Sol.) и ради веће тачности, ухватили сте одједном оба наслова, као гогољевски кројач, који се колебао између ауторитета европских престоница и који је одлучио да не испушта ни једну ни другу: “Иванов из Лондона и Париза”.
Наш аутор тако слепо верује Немцима да ради њих жртвује чак и своје знање грчког из средње школе. Само тако можемо да објаснимо да у речима апостола Јована Реч је била Бог (Јн. 1,1) због одсуства граматичког члана приликом речи Бог долази до аријевских закључака (што су радили само оригенисти не ограничавајући се граматиком). А граматика јасно каже да се уз предикате члан не ставља и да би на пример, поред безусловне примењивости на дисертацију аутора појам неразумљиве компилације морао бити остављен без граматичког члана приликом превода предлога на грчки језик: књига Трубецког јесте бесмислена компилација.
Да ли да посаветујемо аутору да се више ослања на свој разум него на Немце? Наравно да ћемо му посаветовати, али под условом пажљивог, а не површног односа према ствари, а док се не ослободи оваквог начина писања, малобројни покушаји за самостално излагање бацају га у такву прашуму, као што су на пример, следеће речи: “Отац је био Његова (Христова) храна.” Молим вас, кнеже, поштедите нас! Није Отац, већ испуњење Његове воље (в. Јн. 5). “Блажени кротки, јер ће Бога видети.” Не, кротки, кнеже, него они чистог срца, који никога не варају. “Исус Христос није постио.” Не, кнеже, постио је, на несрећу вашу и свих протестаната: четрдесет дана ништа није јео и говорио је да је пост, лишен лицемерја, богоугодан подвиг (в. Мт. 6, 18) и да се демони (да, кнеже, демони, а не падавица и не јеврејски месијанизам), истерују само молитвом и постом, да ће Његови ученици постити, кад се од њих одузме Женик. Даље, назив оне вероисповести којој имате незадовољство да припадате, среће се само два пута, колико се сећам, и притом с нечим што личи на сталан епитет – надмени. “Фарисеји с њиховим надменим православљем.” Фарисеји су били надмени, али не због своје правоверности, зато што тада још нису постојали ни Тибингенски универзитет, ни Л.Толстој, ни Владимир Соловјов са својим критичарима, које наш аутор овде жели да подбоде, већ због своје спољашње врлине. На другом месту пишете: “фарисејско православље и стари обред”; а Л.Толстој припаднике старог обреда назива противницима фарисејских садукеја. Па где је онда истина? Зар није истина, кнеже, да ви насупрот томе мислите да су садукеји рационалисти попут Штрауса? Али, замислите, у овој тачки је Л.Толстој немачку науку схватио боље од вас. По њеним закључцима (в. на пример, дело проф. Хволсона), садукеји су били буквалисте древног закона, староверци, противници Најновијих идеалистичких предања; они су се хвалили управо својом верношћу старозаветном закону, њихов назив потиче од јеврејске речи цадик, односно верни, праведни. Уосталом, јеврејски језик нисте савладали, иако волите да бацате прашину у очи јеврејским речима, преписаним из немачких књига, а читаоцу ствар представљате као да се оне налазе у Новом Завету. Зашто то не учинити код нас? Јер, тешко да и један од стотине ваших читалаца зна да је цео Нови Завет написан на грчком. Али, ипак, ако се већ поново преводи на јеврејски, то треба чинити са смислом. Тако јеврејско “анавим” значи просто сиромаси, а не “сиромашни духом”, као што ви то желите; “амгаарец” не значи “прост народ”, већ народ земље, обични људи, за разлику од војника и дворских људи, а понекад уопште народ, на пример, тада уста Аврам и поклони се народу земље оне, синовима Хетовијем (1 Мојс. 23, 7); посебно се често ови изрази срећу у књизи Царстава. Речи Господње: Дух дише гдје хоће (Јн. 3, 8) – аутор због чудног неспоразума сврстава у Стари Завет. Поред све своје неупућености, чак и у садржај Новог Завета, ви се ипак не стидите да га тратирате с лакоћом неког Ренана. Баш вас брига што Спаситељ казивање о пророку Јони сматра истинитим догађајем (в. Мт. 12, 40), ви га без икаквог стида називате причом, при чему вам не смета то што се и Христова страдања у том случају такође могу назвати причом; баш вас брига, што апостоли више пута тумаче Давидове речи: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трухлост (Пс. 16, 10) у личном смислу, и што заједно с тумачима – савременим Јеврејима, сматрају да се ове речи односе на Давидово потомство, као да потомство има једну душу, која се шаље у пакао и поново из њега враћа. Ево какве глупости човек може да лупи ослањајући се на неукост читалаца!
Напокон, намећете писцу Посланице Јеврејима, којим не желите да сматрате апостола Павла (тада објасните зашто: Немци ипак поступају поштеније од вас) преузимања из апокрифа о безродности и натприродном пореклу Мелхиседека. Али, апостол то уопште не тврди на основу књиге Постања, он говори о непознатости његовог родослова, на шта указују и псалми. Зашто ту говорити о преузимању из апокрифа о Еноху, која су можде настала и после апостола Павла? Па да би се обешчастиле апостолске посланице, да би се помрачила вера у њихово чисто хришћанско порекло – боље би вам било да сте прочитали руску студију о књизи Еноха протојереја професора Смирнова, која је одавно издата (око 1890.г.).
Дакле, аутор се, препуштен сам себи, збунио још горе него приликом преписивања од Немаца и Јевреја, која ипак није умео добро да преведе, а да их усагласи, то већ никако не зна и не брине се о томе да не противречи самом себи на сваком кораку, преписујући од различитих научника усмерених на негирање, њихове хронолошке датуме. О томе ћемо рећи још неколико речи. Протестантски библијски псеудорационализам, или, тачније, нихилизам, групира се данас око теорија Велхаузена и Штадеа, које примењујући на Библију озлоглашену еволуцију религиозних идеја, потпуно произвољно дефинишу у зависности од ње и саму хронологију библијских књига. Да би уништили учење о богонадахнутости Библије и да би је представили као плод постепеног религиозног развоја јеврејског народа, библијски нихилисти измишљају да су Јевреји наводно дуго времена били многобошци и да су поштовали своје и туђе богове, а затим је народна искључивост, условљена историјским околностима, приморала њихове вође да везују религиозни живот народа за своје провинцијално Божанству Јехову, а касније се, у време пророка Јоне, постепено родила мисао о томе да је Јехова једини Бог целе васељене. Свете књиге Јудејаца, написане у различито доба њиховог духовног развоја, садржале су све степене овог другог, али су за време Јездре биле подвргнуте брижљивој преради и допуни. Све узвишено и космичко у Старом Завету, написано је после вавилонског ропства, из којег су изашли најбољи, напредни слојеви народа, а остали његови елементи су се слилили с источним варварима. Ова теорија ничим није поткрепљена, осим привиђењима дарвинизма. Она нема могућности да се позива на општепризнатост било које књиге, на то да је нема у канону (као што то чине критичари Новог Завета), зато што немамо ниједан библијски манускрипт из времена пре хришћанства, а најстарији рукописи Старог Завета су грчки из четвртог века. Али, библијски нихилисти се тога не стиде. Они мирне душе цепају Библију на комаде, комадиће и чак и поједине њене стихове и све њихове делове, који не потпадају под њихову еволуционистичку тачку гледишта, сврставају у време Јездре или чак после Макавејаца. Тако они једнодушно овде сврставају књигу Поновљених закона, половину књиге пророка Исаије, мноштво псалама и уопште све вероучитељске књиге. Баш их брига што Самарјани, који су прекинули односе с Јудејцима још дуго пре ропства, имају Петокњижје с Поновљеним законима, а друге књиге Старог Завета немају. И уопште их није брига за истину, за научну истину, додао бих, кад из ових речи у последње време не би сваки пут морала да се подозрева жеља да се сакрије дрска лаж.
И ево, из овог мутног извора своје учење црпи кнез Трубецкој, који у својој књизи излаже ове бесмислене погледе на Библију. Али, као што смо рекли, није схватио да су његови научни руководиоци једнодушни само у негирању, само у оном јаросном противљењу Божанској Библији, а мењајући је својим произвољним измишљотинама, они ће их градити на свој начин, тако да скоро свако главу сваког пророка један Немац сврстава у време Јездре, други сто година после тога, а трећи у време Макавејаца. Наш аутор се није постидео да препише и једно и друго, и треће и да се на тај начин рекламира не само Лондоном и Паризом, већ и Берлином, и Франкфуртом, и Сасон-Вајмар-Ајзенахом итд., итд.
После апсолутно произвољне изјаве о оригиналности превода Старог Завета с јеврејског језика на грчки (при чему аутор и књигу Исуса, сина Сирахова, сматра делом јеврејског канона Библије) аутор каже да књига Данила није могла бити преведена пре Макавејског периода, јер је написана тек у то време; и даље, аутор преписује, сад већ од другог Немца да је књига Данила написана пред крај Вавилонског ропства. Ову главу он преписује од Ширера. Даље, не знам од кога је аутор преписао мисао о томе да су псалми прикупљни приликом освећења другог храма, али на другом месту сматра да најстарији Давидов псалам потиче из Макавејске епохе, а затим он за псалам сматра и 27. главу пророка Исаије, којег у листићу чак заборавља да назове “деутероисаијом”, што у односу на ову главу чине сви његови негативни руководиоци. Још ће мање већина њих похвалити нашег аутора због тога што је написао (наравно, преписао) следеће: “Још пре пада Јерусалима, 621. г. за време благочестивог цара Јосије свештеник Хелекија је “нашао” (чему ови знаци навода, кнеже? Желите да ставите до знања да је написао, а не да је нашао?) књигу закона (Поновљених закона)”. Не, кнеже, ако човек лаже – треба да лаже до краја. Ако је књига Поновљеих закона, која садржи најузвишеније учење Старог Завета написана пре ропства, цела теорија библијске еволуције се руши. А зашто мислите да је Хелекија нашао Поновљене законе, а не Бројеве, не Рут и друге?
Уосталом, нестрпљиви смо да наставимо. Било је тешко да читати ову чудну књигу, али је писати о њој још одвратније. Сад ћемо се конспективно изражавати о даљим вапијућим противречностима аутора које зависе од преписивања из разних књига без усаглашавања.
Аутор стање јеврејске теократије после ропства замишља час као формалистичко и бездушно, насупрот временима пређашњег пророчанског надахнућа, иако су по мишљењу аутора управо у ово време живели аутори Исаије, Данила, Псалтира, свих Соломонових књига итд., а час, насупрот оме, као време испуњено моралним полетом духа и религиозног ентузијазма. Час у речима Старог Завета о Речи Господа (аутор ове речи уопште не зна и зато на једном месту са запањујућом дрскошћу говори оно што не треба ни да зна[5]) он налази “указивање на живу личност, на конкретно лично откровење Јахве”, час каже да у Старом Завету нема учења о Речи као о личности, посебно као о личности универзалној, иако “у религији Израиља није било основе за светски месијанизам”. Слично ничим не помирено колебање између два супротна погледа на јеврејство пролази кроз целу књигу аутора, оно га не напушта ни приликом размишљања о савременицима Исуса Христа. Они су час толико припремљени за прихватање јеванђелске проповеди да “после реформи Јездре” народ Га (Бога) често назива именом које стално чујемо у Христовим устима: Отац наш Небески (позивање на Далмана),[6] час нећемо наћи међу њима ниједну преставу о Месији, која би одговарала хришћанском идеалу. Сам Крститељ је збуњено (где сте узели ову реч? Ко вам је дао право да је умећете?) питао Исуса да ли је Он Онај Који треба да дође итд. Ех, кнеже, ви не знате ни Стари Завет, чак ни Симеона Богопримца, ни свештеника Захарију, ни његова пророчанства о Претечи, ни песму Јелисавете и Приснодејеве, чак ни наду Самарјанке.
Нећемо више наводити сву збрку противречних теза аутора о новим идејама јеврејске апокрифске апокалипсе, о суду над народима, који се у ствари срећу у Петокњижју и у Псалмима, његовим произвољним и лакомисленим помињањима наводног јеврејског многобоштва које налази у поетским речима Јова о мору које се таласа (с истим таквим правом, као у Христовим речима упућеним ветру и смокви) и у називима звезда војски небеских код пророка (зашто не у Христовим речима “и силе небеске ће се покренути”?) и чак у Језекиљевом виђењу анђела; овде се чак ни аутор није постидео да убаци цитат из апостола Павла. Није ваљда да је и апостол био многобожац? То чак ни Ренан, ни Ниче, ни Л.Толстој нису смислили. Нико чак није називао Климента Александријског првим хришћанским књижевником, јер су пре њега били и апостоли, и апологети; нико није називао Оригена и Василија Великог, који су у моралном смислу објаснили обредни закон, представницима средњег века (аутор потпуно узалудно прекорева Филона за несхватање Старог Завета, оптужујући невиног); нико, наравно, није признавао Талмуд Вавилонски хронолошки после Јездре, јер је Талмуд настао шесто година после Јездре и сумњам да би ико, чак и од крајњих негатора, тврдио да се учење о томе да је Један Бог створио свет, појавило у Библији после ропства код “Деутероисаије”, јер ово учење, осим Мојсија и Давида, проповеда и Јов, несумњиво, најстарији свештени аутор који је живео пре појаве било какве државности.
Зато је многим библијским нихилистима својствено и размишљање аутора о два казивања Библије о стварању човека, које се заснива на глупом канцеларијском цепидлачењу у вези с тим што се у књизи понављају речи: “човека и жену створи их”; скоро свима њима је својствено пантеистичко-еволуционистичко гледање аутора на свет, којем жели да етикетира хришћанство не као учење о васкрсењу и вечном животу на небу, већ као учење о земаљској срећи, што је потпуно туђе Спаситељу, Који је учио да ће Његови следбеници увек страдати, а посебно у последња времена, кад наступи власт нечастивости и порока. Такође је многим библијским нихилистима својствено да заједно с аутором причају о томе да је Исус Христос сматрао да је за Њега неопходно да страда за спасење света, наводе Његове речи о будућим страдањима и прећуткују Његове, с њима сједињене речи о васкрсењу – не идеалном, већ о стварном, тродневном (код аутора се Христова страдања тумаче у чисто лутеранском смислу). Посебно је чудно наићи на овако неискрен однос према Христовим речима код аутора који признаје (тачније – преписује) да су учење о васкрсењу имали и старозаветни Јудејци.
Аутор притом испаљује магловите фразе о томе да је наводно чудо у историји Исуса Христа – предмет вере, а наука не може ни да тврди да је истинито, нити да га негира. Сличне речи се често могу срести у штампи, али се тада негира и то сасвим доследно, и сама могућност научног проучавања Јеванђеља и Библије уопште. Зашто наш аутор сматра да је могуће разматрати с научне тачке гледишта само Христове речи и дела, чак допуштати Његову унутрашњу увереност у Своје Божанство, и истовремено заобилазити најбитније питање, које је за њега било потпуно неизбежно: да ли је Христос био Чудотворац Који је васкрсао из мртвих или преварант? Tertium non datur (лат. – “треће није дато” – прим.ред.) као што је тачно признао Ренан у причи о васкрсењу Лазара. И, наравно, аутор то одлично схвата, али се плаши да ће наљутити либералне гусане, и ова неискреност му је засметала да да било какав јасан одговор на главно питање своје студије – шта значи богосвест Исуса Христа?
На овом предмету би се требало дуже задржати, али сам и без тога скоро болестан од тешких осећања, која изазива књига кнеза Трубецког и зато ћу се потрудити да будем кратак. Одакле се појавила ова умна реч “богосвест”? Дао бих награду ономе ко је избаци из употребе у богословској литератури.
Овај термин – “богосвест” може означавати и свашта и ништа. Тако код аутора богосвест имају и јеврејски народ уопште, и Исус Христос, и хришћани. Она понекад означава наводно просто нечије учење о Богу, понекад свест Исуса Христа о томе да је Он Бог; али понекад се аутор плаши либералних гусана и самосвест Исуса Христа описује пантеистички, онаквом каква је могућа и код обичног човека, а затим, надајући се да је од њих заслужио “петицу” из владања, поново се одлучује да каже да је Исус Христос, био свестан Себе лично као Бога, али овде се аутор поново плаши да ће га неки Миусов из Достојевског прибројати клерикалима и жури да упркос свакој логици изјави да су учењу Исуса Христа о Његовом Божанству биле туђе било какве догматске тврдње, а затим се приклања чисто несторијанском учењу о богочовечанству.
Заиста не знамо шта да мислимо о писцу који овако одговара на за читаоца најзанимљивије питање своје дисертације. Не чудимо се томе што овде нема поштења, дивимо се сигурности у то да његову књигу нико неће поцепати и да је неће бацити под ноге уместо да је овенчају докторским звањем. Међутим, аутор се није преварио у својој сигурности. Сирота Русијо! Сирота науко! Како вам се ругају!
Рећи ће нам да смо се задржавали на појединим лажним тезама аутора, а да нисмо анализирали његову теорију, међутим, код њега и нема теорије, као што смо казали. Његово дело, у целини узето, јесте “поглед и нешто”. Могу се анализирати његове тезе, али не књига. Једино је можда могуће целој његовој теми “о пореклу идеја Логоса у грчкој философији и њеном усвајању од хришћанске мисли, која ју је обогтила новим хришћанским садржајем”, супротставити теми којом се аутор није бавио и коју чак није ни објаснио, а која је истинска библијска мисао. Ова мисао ће бити потпуно нова у нашој богословској литератури, али ћемо је ми чврсто бранити, не само од Трубецког, већ од вековне заблуде јеврејског и руског богословља,[7] која налази сличност између новозаветног и Платоновог учења о Речи. Желимо да кажемо да: 1) јеванђељска и апокалиптичка Реч уопште не означава ум, као што ни Платонов Логос не означава Реч; 2) учење апостола Јована о Речи је у потпуности преузето из Старог Завета (у којем се налазило много пре Платона) и затим је примењено на оваплоћење Сина Божијег; 3) у Старом Завету Реч се означава речима дабор или мемра, а разум речју даат (знање), тако да тамо не може бити ни говора о синонимичности ових појмова; 4) савремени научници не знају за ово сродство Јовановог Логоса (Речи) и старозаветног дабор, зато што Библију не изучавају у целини, већ на комадиће, а кад би проучавали целу Библију видели би да 5) појам Речи (глагола, а не разума) јесте главни проблем Старог Завета и притом није метафизички и етички, и да управо овакав смисао овај појам чува у Новом Завету; да зато Платон и Филон немају никакве сличности с новозаветним, већ са старозаветним – осим што је Филон писао под његовим утицајем; 7) да су хришћански апологети који су писали о Логосу у платоновском смислу, поступали само ad hominem, као и у другим случајевима, кад су Библију зближавали с грчким митовима, гномама и философијама; 8) да су најстарији преводи Новог Завета увек узимали Логосе у смислу речи, а не разума.
Првих пет тврдњи ћемо развити у посебном чланку, ако будемо имали времена да га напишемо.[8] Своје примедбе у вези с књигом кнеза Трубецког написали смо у кабини параброда након дугих и узалудних очекивања да ће се на ову неозбиљну и дрску књигу одазвати предавачи библијских наука на духовним академијама. Чудимо се и жалостимо због њиховог ћутања, а аутор ових редова је човек на дужности, који нема ни слободног времена, ни могућности да поткрепи своје сећање новим подацима.
Чудили смо се ћутању академских научника после дрског, изазовног чланка кнеза Трубецког у “Питањима философије” за 1898.г., у којем је писао (односно преписивао) о месијанским надама Јудејаца, а њихово садашње ћутање никако не можемо да схватимо.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одштамано из 3. тома Сабраних дела. СПб., изд. И.Л.Тузова, 1913.
  2. “О древности пророка”. У зборнику јеврејског часописа “Излазак”.
  3. В. Јером. Тадеј. Јединство и веродостојност књиге пророка Исаије. 1901. В. такође: Јунгеров П. О веродостојности књига пророка Исаије // Православни сабеседник. 1885-1887.
  4. Уосталом, то није сметало панегиристи В.Соловјова г.Величку да у “Недељи” пише како је “Предавање бисер самосталног стваралаштва и талента Владимира Сергејевича”.
  5. Није нашао где да препише.
  6. Усуђујем се да тврдим да не само г.Далман (који је живео, чини се много касније од Јудејаца Јездриних савременика, тачно 2300 година), већ да су још и Мојсије у књизи Изласка и Давид у псалмима, и Осија у пророчанствима, и многи други људи Старог Завета више пута називали себе и народ сином Бога и Бога својим Оцем.
  7. В. дисертацију професора Муретова: “Филоново учење о Логосу”. Ова дисертација није била позната С.Н.Трубецком.
  8. Позитивно учење о Логосу митрополит Антоније је изложио у свом чланку “Библијско учење о испостасној Речи Божијој”, која је објављена у другом тому сабраних дела (СПб., изд. И.Л.Тузова, 1911.) и поново се наводи у књизи “Моралне идеје најважнијих хришћанских православних догми” (Њу-Јорк, 1963.), која представља 11. том издања “Животопис и дела Блажењејшег Антонија, митрополита Кијевскго и Галичког”.

Comments are closed.