IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
IZABRANI ČLANCI
 
USAGLAŠAVANJE JEVANĐELJSKIH KAZIVANJA O HRISTOVOM VASKRSENJU[1]
 
Imali smo prilike da čitamo različite pokušaje objašnjenja međusobna usaglašenost jevanđelista o javljanju vaskrslog Gospoda Svojim učenicima i učenicama. Neki od ovih pokušaja, na primer, doktora Pjaskovskog („Hrišćanska lektira“ za 90. godine) su nas skoro zadovoljavali, ali je tim veće negodovanje u nama izazivalo to što smo primećivali da u njima nedostaje ona glavna osnova, koja brzo osvaja čitaoca Biblije s usaglašenošću događaja, koji su izloženi u četiri Jevanđelja; upravo ova osnova ili teze, odavno nas navode na pisanje, ali nas je potpuno odsustvo slobodnog vremena sprečavalo da do danas ponudimo svoja razmišljanja u vezi s ovim predmetom.
Međutim, pre nego što ih ponudimo, reći ćemo da nam kao najmanje istinita metoda usaglašavanja izgleda ona koja je najprihvaćenija, a po kojoj proističe da sveta Marija Magdalina nakon što ju je s drugom Marijom sreo vaskrsli Gospod i s rečju: „Radujte se,“ dozvolio da zagrli Njegove stope, kasnije opet dolazi uplakana kod groba i ne prepoznaje Hrista Koji se javio, misleći da je vinogradar, a kad Ga prepoznaje dobija zabranu da Ga dotakne.
Ovakav raspored događaja se zaista ni sa čim ne može usaglasiti i pokušaji da se nametne čitaocima, svode se na žalosna natezanja i na složena, ali potpuno neubedljiva izmišljanja.
Javljanje Gospoda mironosicama u sva četiri Jevanđelja se ne opisuje jednako, odnosno uzimaju se različiti momenti ovih javljanja (kojih je bilo više). Ali, ono što tumaču stvara najveće teškoće, jeste usaglašavanje gore navedenih kazivanja Mateja i Jovana. Jasno je da se Gospod dva puta javio Mariji Magdalini, jednom nasamo, a drugi put zajedno s drugom Marijom, ali tumačima stvara poteškoće kako se jedno javljanje odnosi prema drugom.
Tvrdnja (teza) kojom smo obećali da ćemo razrešiti ovo pitanje, izražava se, ili kako se kaže na akademijama, formuliše se na sledeći način: jevanđelista Matej govori o odlasku dve Marije do groba Gospodnjeg, koje su već znale da je On vaskrsao iz mrtvih. Ono što opisuje ovaj jevanđelista desilo se već nakon javljanja Gospodu Mariji Magdalini, koje je opisao sveti Jovan, a koja je pomislila da je On vinogradar; ona je kasnije saopštila apostolima da je vidjela Gospoda i da joj ovo reče (Jn. 20, 18), naravno, to je kazala drugoj Mariji, i evo, obe Marije odlaze do groba – zašto? Ne da bi pomazale Gospodnje telo (jer znaju da je ono vaskrslo), ne s mirisima, već idu da „vide grob“ znajući da je on već prazan, ali da se u njemu čuvaju pogrebne pelene Gospoda. Verovatno nisu one i nisu samo dvojica apostola krenuli da se uvere u ono što je ispričala Marija Magdalina, a kasnije i druge mironosice, već i svi Hristovi sledbenici, koji su saznali za događaj (jedanaestorici i svim ostalima (Lk. 24, 9; up. Lk. 24, 24): a jevanđelista govori o dve Marije zato što su se one udostojile novog javljanja Anđela, a zatim i samog Gospoda.
Šta osim izraza „da vide grob“ može da potvrdi našu uverenost u to da Matej govori o onome što se desilo već posle javljanja Hrista Mariji Magdalini, o čemu je Jovan rekao?
Pre svega ono što Jovan govori o onome što se desilo: još bješe mrak (Jn. 20, 1), a Matej o tome da je bilo na osvitku prvog dana nedjelje (Mt. 28, 1).[2]
Zatim obratimo pažnju na odnos mironosica prema rečima Anđela i samog Spasitelja. Kod Jovana je Marija toliko nepripremljena za svesno prihvatanje događaja da Hrista smatra vinogradarem, a kod Marka reči Anđela u mironosicama izazivaju takav strah da one nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu (Mk. 16, 8), Luka piše o istom: a kad se one uplašiše i oboriše lica zemlji (Lk. 24, 5).
Nasuprot tome, javljanje Anđela, koje je opisao sveti Matej, zatiče mironosice, već pripremljenije za viđenje, jer iako ih nebožitelj hrabri rečima: ne bojte se (Mt. 28, 5; Jn. 6 20), one toliko vladaju sobom da im on dalje kaže: Hodite da vidite mjesto gdje je ležao Gospod (Mt. 28, 6), odnosno predlaže im da ispune ono radi čega su došle („da vide grob“). Kod Marka mironosice (ne ove dve, već druge) nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu (Mk. 16, 8), a Matej govori o dve Marije da one sa strahom i radošću velikom pohitaše da jave učenicima Njegovim (Mt. 28, 8). Magdalina, ispunjavajući ovu zapovest, već po drugi put (prvi put ju je dobila od Samog Gospoda, po četvrtom Jevanđelju), kao i druga Marija, koja je od prve saznala da joj se javio Vaskrsli, sad se već potpuno svesno odnosi prema drugom javljanju Spasitelja. Iz čega se to vidi?
Odgovor na ovo pitanje je četvrti argument u korist naše izjave o tome da su obe žene otišle da vide grob, već znajući za Hristovo Vaskrsenje, kao i objašnjenje za to zbog čega Gospod tada nije dozvolio Mariji Magdalini da Ga se dotakne, a sad je to dozvolio obema Marijama.
O prvom događaju Oktoih kaže: „No jako žena nemoščnaja ješče zemnaja mudrstvujet, tjem že otsilajetsja ne prikasatisja Hristu“ (9. jevanđelska stihira). Šta ovo znači? Naravno, ovde ne može biti govora o pokušaju bilo kakvog strasnog dodira, ne. Prosto, potpuna neočekivanost da će ugledati oplakanog Učitelja živog učinila je da Marijinu dušu obuzme tako neposredna radost da se ona pre nego što je pomislila na tajanstveno vaskrsenje, na Njegovo Božanstvo, prosto predala oduševljenoj radosti kao o dragom čoveku, koji je izbegavši smrtnu opasnost, i zaboravivši da je žena, poželela je da zagrli Učitelja i da celiva Onoga Koga je smatrala mrtvim i ukradenim u prethodnim trenucima. Gospod je podseća na neumesnost ovakvog izraza, čak i ako je on izraz potpuno čiste ljubavi, nudeći kasnije, iste večeri, svojim učenicima muškog pola, koji su još uvek sumnjali, da opipaju Njegove rane. Drugačiji je bio odnos Gospoda prema poklonjenju iste ove Marije Magdaline i druge Marije sat ili dva nakon Svog prvog javljanja. Ovde su već obe Marije znale da se Gospod javlja vernicima kao pobednik smrti i pakla, kao Onaj Ko se penje ka Nebeskom Ocu u večno carstvo i s vlašću šalje apostole na propoved i na pobedonosnu borbu sa svetom. Sad obe žene, srevši Njega, Koji im je govorio „radujte se“ više ne „zemnaja mudrstvujut“, već Mu se klanjaju kao živoj svetinji, kao Sinu Božijem, i zato ih On ne sprečava da učine ono što su učinile: pristupivši uhvatiše se za noge Njegove i pokloniše Mu se (Mt. 28, 9). Čini se, čitaoče, da si usaglasio Mateja i Jovana, ali kako ćeš ih usaglasiti s drugom dvojicom jevanđelista? Gde ćeš smestiti dolazak Magdaline na grob s mirisima u pratnji drugih žena mironosica, koje su navedene kod Marka i Luke?
Glavna misao našeg odgovora biće sledeća. Marija Magdalina s mirisima uopšte nije dolazila na grob Gospodnji, već su s mirisima dolazile druge žene posle prvog javljanja Hrista Mariji, a možda čak i posle drugog, ali koje još nisu znale za Hristovo Vaskrsenje. Kazivanje Jovana govori o tome da još bješe mrak (Jn. 20, 1), a kazivanje Marka ističe događaj koji se desio vrlo rano… oko izlaska sunca (Mk. 16, 2) („vossijavšu solncu“ – tako je i na grčkom), a Luka o onome što je bilo vrlo rano (Lk. 24, 1). Ova dva izraza nisu toliko određena da bi se stavljala pre ili kasnije vremena koje je navedeno u prvom Jevanđelju, ali u svakom slučaju, ovde se govori o ženama, koje su na grob došle potpuno nepripremljene za propoved vaskrsenja, i nema nikakve potrebe da se insistira na tome da je među njima bila Marija Magdalina: naprotiv, ova dvojica jevanđelista daju potpunu mogućnost da se prihvati suprotna misao, upravo ta da Magdaline među njima nije bilo. Obojica jevanđelista dele tri događaja: a) kupovinu (Marko) ili prethodnu pripremu (Luka) mirisa; b) dolazak žena na grob i beseda s Anđelom (Marko) ili Anđelima (Luka); v) objavljivanje apostolima. Počećemo od poslednjeg momenta. Ne treba misliti da po Marku navodno uplašene žene uopšte nisu ni ispričale o viđenju Anđela i da nisu ispunile njegovu zapovest datu apostolima; Marko samo ističe da nisu to mogle odmah da učine i da su apostoli za to saznali pre svega od Marije Magdaline, kojoj se Gospod „javio prvo“. Vidite, Marko je sam ističe iz reda ostalih mironosica, dakle, pominje događaj, koji nije vezan za donošenje mirisa. Ali da li je Marija Magdalina po Marku učestvovala u ovom donošenju? Uopšte nije. On govori samo o njenom učestvovanju u kupovini mira (v. Mk. 16, 9).
Dok Marko, poimence navevši žene koje su gledale pogrebenje Gospoda i one koje su kupovale mirise, ne ponavlja imena govoreći o tome da su mironosice donele miro na grob, Luka ne navodi imena, ni onih koje su pripremale miro, ni onih koje su ga donele na grob Gospodnji, već pominje da sastav jednih i drugih nije bio isti („zajedno s njima neke druge). Očigledno je da su se neke od njih s mirisima vraćale još u petak posle smrti Spasitelja subotu pak provedoše u miru po zakonu (Lk. 23, 56), a druge su kupovale miro već po isteku subotnjeg počinka (v. Mk. 16, 1). Dakle, Luka ne navodi imena žena koje su donele miro, ali se izražava ovako: pa vrativši se od groba, javiše sve ovo jedanaestorici i svima ostalima. A to bijahu Magdalina Marija i Jovana i Marija Jakovljeva i ostale s njima koje kazaše ovo apostolima (Lk. 24, 9-10). Zapazite ovaj dodatak: „koje su rekle apostolima“; ne kaže – koje su nosile miro, videle Anđele, već „koje su rekle jedanaestorici i svima ostalima“ (v. Lk. 24, 9). U ovom povratku je učestvovala Marija, tačnije, ona ga je i započela, kao što svedoče Jovan i Marko, a o njenom učestvovanju u donošenju mira na grob ne govori, dakle, nijedan jevanđelista.
Samo po sebi se razume da reči jevanđeliste Luke: „Javiše ovo jedanaestorici i svima ostalima“ ne mogu da se shvate kao pojedinačni akt, jer sva ova mnogobrojna zajednica nije mogla stalno biti zajedno, već u smislu da su svedokinje vaskrsenja išle iz kuće u kuću s radosnom vešću, odnosno dve Marije, koje su videle Gospoda i ostale mironosice, koje su besedile s Anđelima. Treba smatrati da se na prvo svedočanstvo odnose reči trećeg Jevanđelja: Petar ustade pa otrča na grob, i nagnuvši se vidje samo pokrove gdje leže (Lk. 24, 12) – koje se podudaraju s rečima Jovana tada iziđe Petar i drugi učenik, i pođoše ka grobu (Jn. 20, 3).
Iz ovoga vidimo da jevanđelisti ne samo da jedan drugom ne protivreče, opisujući događaje prvog dana po Hristovom Vaskrsenju, već da govoreći o različitim momentima ovog dana svaki od četvorice kao da namerno ostavlja mesto za uključivanje onih momenata o kojima kazuju trojica ostalih.
Sjedinjujući četiri kazivanja dobijamo ovakav redosled događaja. Jedne od Hristovih učenica u petak predveče (v. Lk. 24), druge i među njima Marija Magdalina, u subotu uveče (v. Mk. 16) kupuju miro da bi išle s njima i pomazale telo Gospodnje. Međutim, Marija Magdalina napušta drugarice i još noću uoči nedelje trči do groba, ne pronalazi Pogrebenog (v. Jn. 20), zove Petra (v.Lk. 24; Jn. 20) i Jovana (v. Jn. 20), stoji van pećine groba plačući, govori s Anđelom i s Gospodom Isusom, ne prepoznaje Ga, a prepoznavši trči kod Njega, ali joj nije dozvoljeno da Ga dodirne, i po Njegovoj zapovesti ide da objavi apostolima (v. Jn. 20; Mk. 16) i ostalim učenicima (v. Lk. 24). Ne znajući za to, na grob dolaze druge mironosice, primaju zapovest od Anđela (v. Mk. 16; Lk. 24) i vrativši se, prvo od straha ćute (v. Mk. 16), a zatim za Magdalinom i same kazuju svima o viđenju (v. Lk. 24). Marija Magdalina i druga Marija, već uverene u Hristovo Vaskrsenje, idu da vide grob i pelene Gospodnje, koje su videli Petar (v. Lk. 24; Jn. 20) i Jovan (v. Jn. 20), ali koje Marija nije videla kad su joj se Anđeli prvi put javili (v. Jn. 20). Došavši na grob obe Marije ponovo vide Anđela koji im dozvoljava da uđu unutra i da vide mesto gde je Gospod ležao (v. Mt. 28) i gde je ostala Njegova pogrebna odeća. Pritom im Anđeo zapoveda da potvrde učenicima vaskrsenje i vaznesenje, što je Magdalini već naredio da učini Gospod Koji joj se javio (v. Jn. 20). Potpuno usvojivši radosne događaje obe Marije ponovo žure kod apostola; na putu ih dočekuje Gospod i više ih ne sprečava da Mu se poklone i da pobožno dotaknu Njegove noge (v. Mt. 28). Pred veče istog ovog dana sve je ovo postalo poznato ne samo jedanaestorici, već i sedamdesetorici učenika (v. Lk. 24), a žalosna izmišljotina fariseja i vojnika o krađi Hristovog tela dok su spavali (kako bi za to mogli da saznaju oni koji spavaju?), nije zbunila Hristove učenike, jer ih je On mnogobrojnim javljanjima uveravao u Svoje vaskrsenje, dopuštao da Ga dotaknu, jeo je u njihovom prisustvu, i napokon, naočigled svih učenika uzneo se na nebo četrdesetog dana po vaskrsenju (v. Mk., Lk. i Dap.).
Sve ovo postaje jasno ako se usaglašenost Jevanđelja bazira upravo na tvrdnji da su dve Marije iz prvog Jevanđelja krenule da vide grob, već znajući za Vaskrsenje Gospoda.
Prošle su tri godine nakon izdavanja ovog članka kad je autor imao prilike da u Četjim-Minejama svetitelja Dimitrija za 22. jul ugleda sledeće svedočanstvo svetog Nikifora koje je potpuno saglasno s našom tačkom gledišta na redosled događaja: „Magdalina treći put dođe kod groba i dva puta vide Hrista. Prvo ujutru još dok je bio mrak (po Jovanu)… zatim s njima (s Petrom i Jovanom)… i to je bio njen drugi dolazak na grob Gospodnji… Treći put dođe s drugima… s njima kad posle viđenja Anđela i vaskrsenja Hristovog objavi vraćajući se apostolima, drugi put vide Gospoda i… reče im – radujte se“ i dr. što se nalazi u 28. glavi po Mateju.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljeno u 4. dopunskom tomu Sabranih dela. Kijev: Štamparija Kijevo-Pečerske Uspenske Lavre, 1918.
  2. Pre nekoliko godina sam imao prilike da čitam, ne sećam se čiji članak u vezi s ovim predmetom u kojem autor insistira na tome da navodno izraz slovenskog teksta „svitajušči vo jedinu ot subot“ ne označava osvit, već samo približavanje prvog dana posle subote, odnosno da je Gospod vaskrsao i da se dvema Marijama javio u subotu uveče, uprkos direktnom svedočanstvu Marka: vaskrsnuvši rano u prvi dan nedjelje (Mk. 16, 9). Autor smatra da se ovaj stih odnosi na Jevanđelje po Luki: i dan bješe petak, i subota osvitaše (Istina, u oba slučaja se koristi isti grčki glagol ???????????ali je jasno da se on ne koristi u istom smislu. Jer Luka govori o pogrebenju tela Gospoda, koje se odigralo u petak pre nastupanja subotnjeg mira (up. Jn. 19, 42; Lk. 23, 56), a autor teško da će se odlučiti da tvrdi da su dve Marije krenule na grob do kalendarskog nastupanja nedelje, odnosno do završetka subotnjeg počivanja. Jasno je da ova reč, svitaše, grčki ????????? – kod Luke nije označavala atmosfersko, već svetlosno stanje dana (osvita), kao kod Mateja, a praznično (subjektivno) iščekivanje se predosećalo, postojao je predokus subote, ali ne subotnji osvit, već približavanje subote kao dana, koji počinje od zalaska, a ne od izlaska sunca, oko 6 sati uveče. Tako se kod nas na početku Velikog posta poje da sija osvit Vaskrsenja, razume se, ne kao atmosferska pojava, ne kao znak brzog izlaska sunca, već kao radosno osećanje, koje prethodi svetoj noći Vaskrsenja za 48 dana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *