IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
OSTALE STRASTI I POJEDINI GREHOVI.
 
GREHOVI PROTIV BLIŽNJIH
 
Zatim postavi onome ko se ispoveda sledeće pitanje: da li na njegovoj savesti leži grubo vređanje roditelja ili sitne uvrede, koje im stalno pričinjava? Neka čak ni ne pomišlja da je to prosta sitnica u porodičnom životu. Gospod je rekao Mojsiju: koji ruži oca ili mater, smrću da umre (v. Mt. 15, 4; Mk. 7, 10), iako ne kao krivični zakon o smrtnoj kazni, već kao smrtni greh. „Kad odrasteš i možda sahraniš roditelje,“ neka duhovnik tako govori mladiću koji je ovo skrivio, „veruj da ćeš sećajući se sličnih slučajeva crveneti do ušiju od stida čak i kad budeš sam i da ćeš kršiti ruke, uzaludno želeći da popraviš svoj greh koji ti sad izgleda kao ništavna, jer zasad ne možeš da shvatiš kako oštar nož u grudi roditelja koji ih vole urezuju drzak sin ili kćerka kad ih vređaju zlobnim rečima ili grubim neposlušanjem; to ćeš shvatiti kad budeš imao svoju decu, ali kad će najverovatnije biti već nemoguće izgladiti svoju krivicu prema umrlim roditeljima.“ Isto ili skoro isto osećaju učitelji kad učenici bivaju drski prema njima, a ako su mnogo drski, onda i sami učitelji postaju okrutni i sveto delo učenja se pretvara u mučenje i za učitelje i za učenike, ali je ovim drugima lakše da normalizuju situaciju nego prvima.
Rukovodeći se željom da probudiš ili pojačaš u onome ko se ispoveda osećaj krivice pred Bogom postavi mu pitanja o kojima on verovatno i ne razmišlja, ali koja njemu samom otkrivaju duševne čireve. Pritom je korisno da svoja pitanja ne postavljaš po uobičajenom redosledu – greh protiv Boga, protiv bližnjeg i protiv samog sebe – već onim po kojem je lakše doći do toga da se u njemu probudi savest. Jer, naša savremena pastva je skoro zaboravila na neposredan odnos sa Bogom. Kakav je smisao pitati za redovno dolaženje u crkvu ili za pažnju u molitvi čoveka koji je, evo već nekoliko godina zaboravio i put do hrama Božijeg i koji se nikad, ni ujutru, ne prekrsti? „Nisam navikao da se molim,“ smelo odgovaraju takvi ljudi, „ali živim pošteno i nikoga ne vređam, a mnogi se mole Bogu, a jedu ljude.“ Ako je duhovniku pošlo za rukom da skrene grešnika s tako samozadovoljne pozicije gore navedenim osnovnim pitanjima, neka blagodari Bogu, ali je u svakom slučaju korisno nastaviti pitanja po istom redosledu, u zavisnosti od osetljivosti savesti savremenih ljudi za njih, odnosno, pre svega ga treba upitati o grehovima protiv bližnjih, a tek onda o grehovima protiv Ličnosti Božije, i napokon, o grehovima, koji podrivaju unutrašnji život samog grešnika.
Dakle, hrišćaninu koji misli da nikad nije vređao bližnjeg kaži: „To je lepo, ali pod uvredom ne treba podrazumevati samo ono što ljuti čoveka, već još više ono što mu nanosi štetu. Lopove strogo kažnjava zakon, a ljudi preziru, a čovek ima vrednosti neuporedivo značajnije od novca ili stvari: to je njegova duša, njegova neiskvarenost. Da nisi savetovao ljudima nešto loše, poročno? Da nisi ismevao nečiju čednost ili stidljivost ili njihovo poslušanje starijima ili savesnost na službi ili u učenju? Jer, gubitak nevinosti, stidljivosti, poslušanja roditeljima, pa čak i poštenja kod mladića i devojaka ne dešava se drugačije osim pod uticajem primera i zlih saveta, a oni koji su ih skrenuli s dobrog puta, i zaboravili su na njih i na svoj zločin. Oni su teški grešnici pred Bogom, teži od lopova i pljačkaša. Ali, još su veći zločinci oni koji ne samo da daju pokvarene savete ljudima koji ih za savet mole, već sami ulažu napor, ponekad i dugotrajan, da nevinog sablazne na greh, kojeg on zadugo, a nekad i za čitav život ne može da se oslobodi. A koliko je takvih sablažnjivača u svakoj školi, koji ne žele da se smire dok ne odvuku druga u javnu kuću ili ga ne upoznaju s pokvarenim ljudima? A ko ne zna za Hristove reči: koji sablazni jednoga od ovih malih (Mt. 18, 6)? Da li si grešan u ovome? Da nisi namerno u srcu svog bližnjeg sejao sumnju u veru, da nisi ismevao njegovu pobožnost? Da ga nisi odgovarao od molitve i hrama? Da nisi sejao razdor među braćom, među supružnicima, među kolegama ili prijateljima? Svi koji postupaju na sličan način, jesu pomoćnici i sluge đavola, koji nad njima stiče jaku vlast, jer su se sami potčinili poslušanju njegove volje. Ista ovakva sudbina očekuje i one koji greše klevetom protiv bližnjeg, u razgovorima s ljudima i u štampi ili ih osuđuju, a da ni sami nisu sigurni u to da su bližnji krivi za ovo ili za ono.
Uostalom, ako nemaš priliku ili čak želju da sablazniš ili naljutiš drugog, ili da ga gurneš u nevolju, ali si se, kad si saznao za njegovu nesreću, radovao njegovom zlu, umesto da saosećaš s njim, vidi kako je crna tvoja duša i na kako si opasnom putu, jer je u Pismu rečeno: svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica (1 Jn. 3, 15). Dobro, ti u tome nisi grešan, hvala Bogu, a da ti nije svojstveno zlopamćenje, čak i ako se ne ogleda u osvetoljubivosti? Jer ono ni u šta pretvara naše molitve, po rečima Gospodnjim, i pokazuje da je tvoje srce ispunjeno velikim samoljubljem ili egoizmom i samoopravdavanjem. Upravo za to si kriv, ako imaš duh neposlušanja u porodici, ili u školi, ili na službi; ako ispunjavaš ono što se zahteva samo onda kad možeš biti pozvan na odgovornost, a nalaziš zadovoljstvo u tome da nešto učiniš po svom ćefu. Od ovog neposlušanja je potekao greh u vaseljeni, i upravo od njega svoje grehovne podvige započinju kriminalci, koji se uvek rukovode duhom samoopravdanja. Ovaj đavolji duh ih je vodio sledećim stepenicama: neposluušanje, lenjost, prevara, drskost prema roditeljima, traženje čulnih naslada, lopovluk, odbacivanje straha Božijeg, napuštanje očinskog doma, pljačke i ubistva i odbacivanje same vere.“ Kad onaj ko se ispoveda pogne glavu i kad u njegovim rečima začuješ glas pokajanja i straha zbog svojih grehova, reci mu da njegova zla osećanja, neposlušanja, a posebno zlopamćenje i zluradost izrastaju u duši koja voli sve da osuđuje; poslednje delo je grehovno upravo zato što se zajedno s navikom da bez potrebe osuđujemo ljude, u nama razvija naslađivanje manama bližnjih, a zatim odsustvo želje da priznamo bilo šta dobro u njima, a onda je već blizu i zluradost, a tim pre zlopamćenje. U svetskom ili svetovnom društvu sve to se ne smatra pohvalnim, poslušanje se otvoreno ismeva i čak se negoduje i na sam njegov pomen, pri čemu se naprotiv, zahteva da svaki potčinjeni, da svaki vojnik, radnik, činovnik, a tim pre profesor, zahteva za sebe slobodu i slobodu. Ovaj zahtev je bio posebno izražen među studentima pa čak i među učenicima srednje škole. On je prešao i u selo, i u parohiju, pa čak i u porodicu, gde samo jaka očeva ruka i pretnja isterivanjem ili glađu mogu da održe onaj mali ostatak reda koji zasad štiti kuću da se ne raspadne. Poslednje dve godine su pokazale dokle je dovelo ovo ružno učenje o samovolji: a da ne govorimo o tome da su skoro svi ljudi postali zločinci, ali oni će umreti od gladi, idu u ritama, lišeni su mogućnosti da uče i da opšte preko pisama, jednom rečju, vratili su se u stanje divljaka. Čime, kakvim podvigom je ljude iz ranijeg života izveo Spasitelj i učinio pravednima i razumnima? Poslušanjem! …kroz poslušnost Jednoga postaće mnogi pravedni (Rim. 5, 19). I do danas je najviši oblik pobožnosti, tj. monaštva, pre svega poslušanje. „Dakle, mladiću-hrišćanine,“ reći će duhovnik, „ako želiš da budeš dobar i razuman čovek, a ne glupa ovca Panurgovog stada, ne pristaj uz gomilu vršnjaka koji ginu duhovno i telesno, ne idi putem samovolje, već putem poslušanja. Bićeš čovek samo tada, i možda ćeš biti jedan od mnogih drugova, koji neće biti sifilitičar posle završetka školovanja, sačuvaćeš veru i tankoćutno srce, istinitu reč i poštenu dušu, koja se ne okreće kako vetar duva, kao kod ogromne većine naših savremenika. A sad znaj da si po svom priznanju već mnogo zgrešio pred Bogom i drago mi je što si se rastužio pred slikom tvojih velikih grehova, koja se pred tobom otkrila, grehova o kojima ranije verovatno nisi ni razmišljao.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *