ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
ГРЕХОВИ ПРОТИВ БЛИЖЊИХ
 
Затим постави ономе ко се исповеда следеће питање: да ли на његовој савести лежи грубо вређање родитеља или ситне увреде, које им стално причињава? Нека чак ни не помишља да је то проста ситница у породичном животу. Господ је рекао Мојсију: који ружи оца или матер, смрћу да умре (в. Мт. 15, 4; Мк. 7, 10), иако не као кривични закон о смртној казни, већ као смртни грех. “Кад одрастеш и можда сахраниш родитеље,” нека духовник тако говори младићу који је ово скривио, “веруј да ћеш сећајући се сличних случајева црвенети до ушију од стида чак и кад будеш сам и да ћеш кршити руке, узалудно желећи да поправиш свој грех који ти сад изгледа као ништавна, јер засад не можеш да схватиш како оштар нож у груди родитеља који их воле урезују дрзак син или кћерка кад их вређају злобним речима или грубим непослушањем; то ћеш схватити кад будеш имао своју децу, али кад ће највероватније бити већ немогуће изгладити своју кривицу према умрлим родитељима.” Исто или скоро исто осећају учитељи кад ученици бивају дрски према њима, а ако су много дрски, онда и сами учитељи постају окрутни и свето дело учења се претвара у мучење и за учитеље и за ученике, али је овим другима лакше да нормализују ситуацију него првима.
Руководећи се жељом да пробудиш или појачаш у ономе ко се исповеда осећај кривице пред Богом постави му питања о којима он вероватно и не размишља, али која њему самом откривају душевне чиреве. Притом је корисно да своја питања не постављаш по уобичајеном редоследу – грех против Бога, против ближњег и против самог себе – већ оним по којем је лакше доћи до тога да се у њему пробуди савест. Јер, наша савремена паства је скоро заборавила на непосредан однос са Богом. Какав је смисао питати за редовно долажење у цркву или за пажњу у молитви човека који је, ево већ неколико година заборавио и пут до храма Божијег и који се никад, ни ујутру, не прекрсти? “Нисам навикао да се молим,” смело одговарају такви људи, “али живим поштено и никога не вређам, а многи се моле Богу, а једу људе.” Ако је духовнику пошло за руком да скрене грешника с тако самозадовољне позиције горе наведеним основним питањима, нека благодари Богу, али је у сваком случају корисно наставити питања по истом редоследу, у зависности од осетљивости савести савремених људи за њих, односно, пре свега га треба упитати о греховима против ближњих, а тек онда о греховима против Личности Божије, и напокон, о греховима, који подривају унутрашњи живот самог грешника.
Дакле, хришћанину који мисли да никад није вређао ближњег кажи: “То је лепо, али под увредом не треба подразумевати само оно што љути човека, већ још више оно што му наноси штету. Лопове строго кажњава закон, а људи презиру, а човек има вредности неупоредиво значајније од новца или ствари: то је његова душа, његова неисквареност. Да ниси саветовао људима нешто лоше, порочно? Да ниси исмевао нечију чедност или стидљивост или њихово послушање старијима или савесност на служби или у учењу? Јер, губитак невиности, стидљивости, послушања родитељима, па чак и поштења код младића и девојака не дешава се другачије осим под утицајем примера и злих савета, а они који су их скренули с доброг пута, и заборавили су на њих и на свој злочин. Они су тешки грешници пред Богом, тежи од лопова и пљачкаша. Али, још су већи злочинци они који не само да дају покварене савете људима који их за савет моле, већ сами улажу напор, понекад и дуготрајан, да невиног саблазне на грех, којег он задуго, а некад и за читав живот не може да се ослободи. А колико је таквих саблажњивача у свакој школи, који не желе да се смире док не одвуку друга у јавну кућу или га не упознају с поквареним људима? А ко не зна за Христове речи: који саблазни једнога од ових малих (Мт. 18, 6)? Да ли си грешан у овоме? Да ниси намерно у срцу свог ближњег сејао сумњу у веру, да ниси исмевао његову побожност? Да га ниси одговарао од молитве и храма? Да ниси сејао раздор међу браћом, међу супружницима, међу колегама или пријатељима? Сви који поступају на сличан начин, јесу помоћници и слуге ђавола, који над њима стиче јаку власт, јер су се сами потчинили послушању његове воље. Иста оваква судбина очекује и оне који греше клеветом против ближњег, у разговорима с људима и у штампи или их осуђују, а да ни сами нису сигурни у то да су ближњи криви за ово или за оно.
Уосталом, ако немаш прилику или чак жељу да саблазниш или наљутиш другог, или да га гурнеш у невољу, али си се, кад си сазнао за његову несрећу, радовао његовом злу, уместо да саосећаш с њим, види како је црна твоја душа и на како си опасном путу, јер је у Писму речено: сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица (1 Јн. 3, 15). Добро, ти у томе ниси грешан, хвала Богу, а да ти није својствено злопамћење, чак и ако се не огледа у осветољубивости? Јер оно ни у шта претвара наше молитве, по речима Господњим, и показује да је твоје срце испуњено великим самољубљем или егоизмом и самооправдавањем. Управо за то си крив, ако имаш дух непослушања у породици, или у школи, или на служби; ако испуњаваш оно што се захтева само онда кад можеш бити позван на одговорност, а налазиш задовољство у томе да нешто учиниш по свом ћефу. Од овог непослушања је потекао грех у васељени, и управо од њега своје греховне подвиге започињу криминалци, који се увек руководе духом самооправдања. Овај ђавољи дух их је водио следећим степеницама: непослуушање, лењост, превара, дрскост према родитељима, тражење чулних наслада, лоповлук, одбацивање страха Божијег, напуштање очинског дома, пљачке и убиства и одбацивање саме вере.” Кад онај ко се исповеда погне главу и кад у његовим речима зачујеш глас покајања и страха због својих грехова, реци му да његова зла осећања, непослушања, а посебно злопамћење и злурадост израстају у души која воли све да осуђује; последње дело је греховно управо зато што се заједно с навиком да без потребе осуђујемо људе, у нама развија наслађивање манама ближњих, а затим одсуство жеље да признамо било шта добро у њима, а онда је већ близу и злурадост, а тим пре злопамћење. У светском или световном друштву све то се не сматра похвалним, послушање се отворено исмева и чак се негодује и на сам његов помен, при чему се напротив, захтева да сваки потчињени, да сваки војник, радник, чиновник, а тим пре професор, захтева за себе слободу и слободу. Овај захтев је био посебно изражен међу студентима па чак и међу ученицима средње школе. Он је прешао и у село, и у парохију, па чак и у породицу, где само јака очева рука и претња истеривањем или глађу могу да одрже онај мали остатак реда који засад штити кућу да се не распадне. Последње две године су показале докле је довело ово ружно учење о самовољи: а да не говоримо о томе да су скоро сви људи постали злочинци, али они ће умрети од глади, иду у ритама, лишени су могућности да уче и да опште преко писама, једном речју, вратили су се у стање дивљака. Чиме, каквим подвигом је људе из ранијег живота извео Спаситељ и учинио праведнима и разумнима? Послушањем! …кроз послушност Једнога постаће многи праведни (Рим. 5, 19). И до данас је највиши облик побожности, тј. монаштва, пре свега послушање. “Дакле, младићу-хришћанине,” рећи ће духовник, “ако желиш да будеш добар и разуман човек, а не глупа овца Панурговог стада, не пристај уз гомилу вршњака који гину духовно и телесно, не иди путем самовоље, већ путем послушања. Бићеш човек само тада, и можда ћеш бити један од многих другова, који неће бити сифилитичар после завршетка школовања, сачуваћеш веру и танкоћутно срце, истиниту реч и поштену душу, која се не окреће како ветар дува, као код огромне већине наших савременика. А сад знај да си по свом признању већ много згрешио пред Богом и драго ми је што си се растужио пред сликом твојих великих грехова, која се пред тобом открила, грехова о којима раније вероватно ниси ни размишљао.”

Comments are closed.