IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
KARAKTERISTIČNE CRTE KARAKTERA OCA JOVANA KRONŠTATSKOG U POREĐENJU S DRUGIM PRAVEDNICIMA[1]
 
Uspomena na oca Jovana Kronštatskog draga je svakom hrišćaninu. Po čemu je on bio velik pred Bogom i ljudima? Zbog čega je otac Jovan bio tako drag ruskom srcu? Šta je bilo posebno privlačno u njegovoj duši i pobožnosti? Ova pitanja se prirodno postavljaju prilikom razmišljanja o izvanrednoj znamenitosti i slavi oca Jovana za života, koje se nisu udostojavali drugi pravedni ljudi koji su se podvizavali u poslednja vremena, a verovatno ni ranije.
Ruska pravoslavna pobožnost je obično pobožnost posta i pokajničke tuge. Najkarakterističniju crtu naše blagočestivosti čini svest o svojoj grehovnosti pred Bogom i pred ljudima i duh samoprekorevanja, samobičevanja. Našim omiljenim molitvama smatraju se pokajničke molitve i među njima je ruskom verujućem srcu posebno draga molitva svetog Jefrema Sirijskog „Gospodi i Vladiko života mojego…“
Međutim, stalnom tugom zbog svojih grehova i suzama pokajanja ne iscrpljuje se sav život duše. Evo, nastupa praznik Svetog Vaskrsa s njegovim sveradosnim trijumfom, s njegovom znamenitom besedom svetog Jovana Zlatousta. U ovim časovima sveštenog pobedonosnog oduševljenja i svetlog likovanja hrišćanskog duha zaboravlja se tuga pokajanja i hrišćanin likuje božanskom svepraštajućom ljubavlju, tako da se ispostavlja da nema razlike između onih koji su se podvizavali i onih koji se nisu podvizavali, između onih koji su postili i onih koji nisu postili, između usrdnih i lenjih, i svi se bez razlike pozivaju na veliko duhovno slavlje hrišćanske vere: svi ljudi bez izuzetka čine zajednički zbor naroda koji slavoslovi vaskrslog Hrista, Pobednika smrti i pakla. Slično duševno stanje doživljavamo i u neke druge velike praznike i u dane pričešćivanja Svetim Tajnama.
A u vreme van praznika su ne samo obični grešnici, već i podvižnici-pravednici provodili i provode svoj život u oplakivanju svojih grehova i poput Jefrema Sirina, vole „plačevnoje žitije“. Međutim, među njima je hrišćanima poznat jedan koji je imao drugačije raspoloženje duha, koji je dobijao blagodatnu snagu od Boga svojim pobedničkim, radosno-likujućim hođenjem pred Njim. Takav je svetitelj Nikolaj Čudotvorac i u ovome je objašnjenje njegove neprolazne slave u hrišćanskim narodima, a posebno u ruskom narodu.
Duh svetitelja Nikolaja vodio je i rukovodio na putu i našeg voljenog pastira, koji se danas prestavio u Gospodu – oca Jovana Kronštatskog. Njemu je uvek bio svojstven duh radosnog proslavljanja Boga, kao u nama, grešnima, na dan Svetog Vaskrsa; od njega se nisu čuli pokajnički jecaji; on se više radovao nego što je tugovao: on je, očigledno, još u mladosti izmolio oproštaj za svoje grehove i u njemu je stalno likovala ova blagodatna, duhovna pobeda nad grehom, đavolom i svetom… Videti takvog čoveka, slušati ovog oblagodaćenog hrišćanina, moliti se s ovim velikim pastirem Crkve Hristove predstavljalo je veliku duhovnu nasladu za ruski narod. Otac Jovan je u svom životu koračao pred nama kao nosilac pobedničke, likujuće vere.
Evo zbog čega su ljudi tako nezadrživo hrlili prema njemu, zašto su tako čeznuli za njim. Svako od njih kao da je govorio sebi: „Neka sam ja i nemoćan i sav u grehovima, ali evo, postoji na svetu pravednik, koji pobeđuje našu grehovnu prirodu, postoji takva hrišćanska duša, koja je sve pobedila i stekla blagodatnu silu velike molitvene smelosti, koja samo likuje zbog lepote najslađeg Isusa…“
Međutim, bilo je i takvih ljudi, koji sami nisu posedovali duhovnu uravnoteženost, koji nisu dobro poznavali oca Jovana i koji su predstavu o njemu više stekli na osnovu novinarskih vesti, koji su tvrdili da je otac Jovan „u prelesti“. Za ove praznoglavce sablazan je predstavljala i spoljašnja atmosfera u kojoj je ovaj pravednik živeo podvizavajući se na zemlji, kao i materijalni znaci ljubavi, kojima su oca Jovana obilno darivali njegovi poštovaoci. Smućivale su ih i kočije kojima se otac Jovan vozio i njegov sopstveni parabrod i svilene rase i brilijantski krstovi koje je nosio.
O, kratkovidih ljudi! Oni nisu znali da je samom ocu Jovanu svila značila isto koliko i rogožina, da njemu brilijanti nisu bili dragoceniji od peska, koji gazimo, da sve slične znake poštovanja i ljubavi nije primao radi sebe, već radi onih koji su ga voleli, da ne bi uvredio njihova dobra osećanja prema njemu i naklonost prema svetom delu kojem je služio celog svog života.
„A možda se,“ – reći će neko – „otac Jovan približavao tipu onih savremenih umišljenih pravednika, „duhovno preporođenih i spasenih u Bogu“, kojima je greh navodno tuđ, kakvima se smatraju naši sektaši – paškovci, štundisti, baptisti i drugi, koji se smeju podvizima pokajanja, postovima, svetim ikonama i ostalim crkvenim odredbama?“ Slava Bogu, ovoga nema i neće biti: otac Jovan nije jedan od njih. Oni se odlikuju samo time što se sami hvale – time što smatraju sebe svetima i spasenima. Jer čak ni sveti apostol Pavle nije još smatrao da je dostigao Hrista, govorio je o sebi: Nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus… što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom, i trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Flp. 3, 12-14), da li ovi sanjari koji sami sebe varaju mogu da smatraju sebe savršenima?!
Kakva je razlika između oca Jovana i ovih umišljenih pravednika? To možete da spoznate sami. Pokušajte da im se suprotstavite argumentovano i da dirnete njihovo samoljublje i odmah će se otkriti kakvog su duha. Istog časa će se njihov izraz naglo promeniti; od blagih i nežnih oni su postaju zli i razdražljivi; radost u Bogu i mir među ljudima koje su oni propovedali, zamenjuje ispoljavanje grubog gneva, koji je dokazivao da u njima uopšte nema blagodatnog duha, već postoji samo licemerje. U ovoj njihovoj razdražljivosti, kako ukazuju oci iskusni u duhovnom životu, i sastoji se znak toga da se oni koji su njome opsednuti nalaze u vlasti zle, demonske sile („u prelesti“).
Sad se setite da li je bilo moguće tako naljutiti krotkog i smirenog srcem oca Jovana? Jer i on je bio podvrgavan uvredama kako od svojih, tako i od tuđih, jer njega su izbacivali iz hrama, a zar se on ljutio, zar je bio van sebe i zar je bio ozlojeđen poput onih umišljenih pravednika? Upravo zahvaljujući svoj smirenosti i krotosti otac Jovan, koji se oslobodio svake gordosti mogao je da primi onu pobedničku Hristovu radost koja je uvek sijala u njemu, kao čudesni Božji dar. I evo zašto su svi tako voleli oca Jovana.
Međutim, ako bi neko poželeo da spori i da dokazuje da pokajnička tuga uvek treba da prati život hrišćanina, korisno je da se podseti na sledeće predanje iz života atonskih inoka. Dva monaha su zgrešila i ava ih je zatvorio u pirg (manastirsku tamnicu) na tri dana i tri noći. Kad su obojica izašla iz svog zatočeništva, jedan je ronio vrele suze zbog svog greha, a drugi monah se veoma radovao što je pobedio svoj greh. Na pitanje braće koja su bila u nedoumici, mudri ava je objasnio da su oba monaha podjednako ugodila Bogu – i onaj koji plače i onaj koji se raduje.
Dostojno je pažnje i to što se otac Jovan bez spoticanja podvizavao protiv iskušenja taštine i gordosti kojima se obično podvrgavaju sve poznate ličnosti u svetu. I ovo je poticalo iz dubokog hrišćanskog smirenja oca Jovana, u kojem ni na trenutak nije prestajao da se seća Boga-Promislitelja i pri čemu je smatrao sebe Njegovim nedostojnim slugom i slabim oruđem Njegove blagosti. Svagda vidim pred sobom Gospoda: On mi je s desne strane da ne posrnem (Ps. 15, 8), – mogao je da kaže o sebi zajedno s Psalmopojcem. I ova duhovna mudrost oca Jovana postaje tim čudnija što on očigledno nije imao starca u toku celog svog života: on se učio samo od same svete Crkve, njenim ustavima i predanjima, njenim divnim bogosluženjem i rečju Božijom. Svojim neumornim podvigom molitve i sinovskog poslušanja Crkvi, svojim neprestanim dobrim delima u duhu jevanđelske ljubavi otac Jovan je umeo da od mladosti ubije u sebi duh gordosti i sazrevao je zatim u dobru pšenicu za žitnicu Hristovu.
A kakvu istinu je otac Jovan zavoleo više od drugih? O čemu je on najviše voleo da propoveda? Omiljena misao oca Jovana koja je bila glavna u njegovim propovedima i dnevnicima, jeste istina draga pravoslavnoj svesti da svi mi u Bogu činimo jedno: Anđeli, sveti ugodnici i hrišćani, koji ostvaruju svoje spasenje, živi i umrli. Najbliži način za ostvarivanje ovog jedinstva jeste: uznošenje naše duše prema Bogu u molitvi i najtesnije sjedinjenje sa Hristom Bogom u najsvetijoj tajni Evharistije.
Propoved istine koja je posvedočena upravo Hristovim rečima: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn. 17, 21), bila je posebno korisna za Petrograd, u kojem se množi paškovsko lažno učenje, koje negira zajednicu svetih navodno zbog ljubavi prema jedinstvenom Zastupniku – Hristu. Međutim, Hristos nije samoljubivi gordeljivac, koji zavidi kad ljudi proslavljaju Njegove drugove. On je rekao: Ko vas napoji čašom vode u ime Moje, zato što ste Hristovi, zaista vam kažem: neće izgubiti platu svoju (Mk. 9, 41). Ili još: I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti (Mt. 10, 42). Proniknut ovim sozercanjem svih u Bogu, otac Jovan je u svoje srce zajedno s Bogom primao sve ljude. I ovim se objašnjava njegova bliskost sa svima, i bliskost svih s njim, i naša međusobna bliskost kad ga se sećamo ili kad se molimo. Evo, i sad činimo jedan nadahnuti zbor ujedinjen njegovim duhom koji sve voli.
Poznato je da se otac Jovan nije odlikovao genijalnim umnim sposobnostima i bilo kakvim drugim izuzetnim prirodnim talentima i tim su više zapanjujući bili njegovo duhovno prozrenje, njegova bliskost Bogu, njegov veliki uticaj na ljudske duše i blagodatna čudotvorna sila. Odgonetku ove divne pojave dobio sam od mog prijatelja i školskog druga – pokojnog Tavričkog episkopa preosvećenog Mihaila (Gribanovskog). Prilikom svog prvog susreta s ocem Jovanom, još u mladim godinama svog života on je o Kronštatskom pastiru rekao: „To je čovek koji Bogu i ljudima govori samo ono što mu kaže njegovo srce: on u svom glasu ispoljava onoliko osećanja, i ljudima pruža onoliko samilosti i nežnosti koliko ih oseti u svom srcu i nikad svojim usnama neće dodati preko onoga što ima u svojoj duši. To je najviši stepen duhovne istine koja čoveka približava Bogu.“
Proveravajući izrečenu misao svojim posmatranjima našao sam da je otac Jovan uvek i u svemu zaista bio bezuslovno istinoljubiv i potpuno iskren. Ovo svojstvo duše oca Jovana ogledalo se i u njegovoj molitvi: neke vozglase on je sledeći svoje uzvišeno molitveno raspoloženje izgovarao nadahnuto, a druge – mirno. U njegovom služenju Bogu nije bilo nikakvog odstupanja od ove najviše iskrenosti: ovo služenje je bilo negiranje svake glume. Vodeći stalnu unutrašnju borbu sa svim grehovnim pomislima, proveravajući svakodnevno čistotu svoje duše i istinitost svog srca, otac Jovan je dostigao najviši stepen istinoljubivosti koja nas jedino i približava Bogu, po rečima svetog Jevanđelja: Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti (Mt. 5, 8).
Rekli smo da je otac Jovan imao duhovnu bliskost sa svim ljudima. Ova bliskost se ogledala u njemu svojstvenom osećanju vatrene samilosti jednake prema svima. Za običnog čoveka ovo osećanje je nedostupno u onoj meri u kojoj ga je imao otac Jovan, zbog čega podvig njegove samilosne ljubavi prema svim ljudima treba priznati podvigom neverovatno teškim i na izvestan način natčovečanskim. Jer, naša duša može da izrazi naiskrenije delatno sastradavanje dvama, trima licima jednog dana; ako ih bude više, sa šestim ili sedmim bližnjim mi zbog naše nemoći više nećemo biti u stanju da iskreno saosećamo i da mu istinski pomognemo, već će nam ih njihovo pretendovanje na naše saučešće učiniti odvratnima. Upravo ovom ograničenošću naše ljubavi prema bližnjem objašnjava se pojava da se lekari, medicinske sestre, grobljanski sveštenici i druga lica koja stalno prisustvuju ljudskim patnjama i smrti tako mirno i ravnodušno odnose prema tuđim patnjama. Uostalom, ako ovakav sveštenik živo i iskreno sve pokojnike ispraća kao svoju braću u Hristu, koja odlaze u gornju otadžbinu kod Oca Nebeskog, to je pouzdan znak da u njemu već deluje blagodat Božija, a ne ljudska sila…
Sad zamislite koliko stotina puta više je otac Jovan morao da ostvaruje ove podvige samilosne čovekoljubivosti?! Koliko puta više nego svaki drugi duhovnik! I za sve je imao dovoljno blagodatnog saučešća i ohrabrenja. A kad je otac Jovan u ovom teškom podvigu gubio telesnu snagu, on se brzo udaljavao i osamljivao da bi našao u sebi blagodatno potkrepljenje u molitvi ili čitanju svetog Jevanđelja, posle čega je ponovo dolazio kod ljudi kao uvek blag i svetozaran vesnik jevanđelske ljubavi.
I ovu nezemaljsku lepotu podviga čovekoljublja i neodoljivi duhovni šarm oca Jovana priznavali su mu ne samo njegovi poštovaoci, već i svi oni koji su poznavali ovog pobedonosnog propovednika Hristove vere. A svojoj ostaloj duhovnoj deci otac Jovan je bio toliko duhovno blizak, tako svecelo očaravajući, da je za njih postajao kao deo njihovog sopstvenog bića; ovi ljudi su težili ka tome da skoro svaki pokret svog srca vežu s njim, s njegovom voljom i uvek su se u mislima pitali: šta bi on rekao ili kako bi postupio u datom slučaju? Mnogo je onih koji ništa važno u svom životu nisu preduzimali bez saveta i blagoslova oca Jovana.
Ovakav duhovni savez između oca Jovana i njegove duhovne dece uglavnom se uspostavljao kroz molitvu. Slično osećanje duhovnog opštenja među ljudima oni su bili skloni da smatraju natprirodnim i zato su ga neki smatrali Hristom koji se po drugi put ovaplotio. Na takvom tlu je i nastala izopačena, bolesna pojava kao što je jovanitstvo, koju su Crkva i sam otac Jovan odlučno osudili. Poreklo ovog sektaškog pokreta je prilično prirodno: uvek pored moćnih pojava u životu nastaju i veće ili manje zablude…
Iako je otac Jovan i kroz život išao kao likujući, pobedonosni ispovednik Hristove istine, koji je istinoljubivu čistotu svog srca uzvisio do stepena Bogoviđenja i premda je bio svetli nosilac velike samilosne ljubavi prema bližnjima, on ni tada, u vreme svoje najveće slave još nije dostigao punotu jevanđelskih blaženstava. On tada još nije pretrpeo „stradanje za veru“ Hristovu, na njega još nije bio stavljen venac, koji je unapred objavljen Hristovim rečima: Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovječijega (Lk. 6, 22).
Ali evo, 1905. godine, u dane revolucionarnih sloboda, kad su nečastivci stavljali cigarete u usta likova svetaca Božjih na crkvenim ikonostasima, kad su se skrnavili i bacali sveti prestoli u oltarima, neprijatelji Hristovi su se okomili i na oca Jovana gnusnim ismevanjem i klevetom. Oni su ga omrzli upravo „Sina Čovečijeg radi“; shvatili su neprijatelji Hristove vere da nije moguće poljuljati Rusiju dok moralni oblik oca Jovana stoji neoskrnavljen pred svešću ruskog naroda i društva. I evo, oni nisu prezali ni pred kakvom klevetom kako bi ga ponizili u očima ljudi. Međutim, time su ga samo podigli u svesti verne dece Božije: na njegovoj časnoj glavi zablistao je venac ispovednika i mi ćemo mu s potpunim uzdanjem uputiti nastavak Hristovog pozdrava: Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, velika je plata vaša na nebu.
A da li da se mi koji smo ostali na zemlji radujemo njegovom blaženom upokojenju, da li da se tešimo ovom slavom i blagodaću ili da plačemo zbog duhovnog pada, zbog stanja u kojem je on napustio našu pomesnu Crkvu, našu pravoslavnu Rusiju? Kao odgovor na ovo reći ću sledeće.
Pre četiri godine na praznik Sretenja saopštili su mi da otac Jovan, koji je tada bio teško bolestan pita za mene i da želi da me vidi. Obradovan pažnjom koja je za mene dragocena odmah sam mu otpozdravio telegramom:
„Čestitam dostojnom poštovanja ocu Jovanu praznik Sretenja Gospodnjeg. Molim vas da poput pravednog Simeona ne napuštate zemlju i svoj narod dok ne zablista ponovo kroz vas preporođena pobožnost, – svetlost i otkrovenje neznabošcima i slava ljudi Božjih.“
Posle nekoliko dana došao sam lično kod oca Jovana u Kronštat i ovde sam imao utehu da čujem od njega nagoveštaj da će se želja koju sam izrazio ostvariti. Zaista, uprkos izjavi lekara koji su kategorički tvrdili da otac Jovan neće moći da izađe iz sobe do Vaskrsa i da živi duže od jeseni, on je već četiri dana kasnije, u „nedelju praštanja“ služio u hramu Liturgiju, zatim je služio u toku celog posta i za Vaskrs, i od tada je poživeo još skoro četiri godine.
Kako sad da shvatimo ispunjenje ove molitvene želje? Da li u smislu da je prestavljenje oca Jovana koje se dogodilo pre 40 dana potvrda toga da su se za Rusiju već završile teške godine bezbožne i metežne đavoimanosti i da je zarudela zora duhovnog preporoda ili u smislu da je uzet onaj koji zadržava (2 Sol. 11, 7) i da se približilo vreme konačnog trijumfa i bezbožništva i bestidnosti?
U svakom slučaju, bliži se odlučna borba između vere i neverja; u svakom slučaju dragi pokojnik nam zapoveda da odbranimo svoju svetu veru u našem društvenom životu ili da, ako tome nije suđeno da se desi, onda da svako makar odbrani svoju dušu! U buri zlobe i strasti, koja se podigla na istinu – nije moguće da rusko društvo i narod i dalje hramaju na oba kolena.
Ma šta da nam Gospod dosudi – radost ili tugu, spasenje ili pogibelj, svako mora, bez obzira na upokojenje oca Jovana da se ugleda na njegovu veru. Svako od nas neka da sebi, u sećanje na oca Jovana, obećanje: „Neću skrivati svoju svetu veru! Neću popuštati svetogrdnicima i bogohulnicima!“ Time ćemo i svoju dušu opravdati i dobićemo blagoslov od oblagodaćenog pastira Hristovog.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izloženo u kraćoj varijanti iz govora održanih u „Društvu širenja religiozno-moralne prosvete“ 28. januara i u „Ruskom sabranju“ 2. februara. Objavljeno u posebnom izdanju časopisa „Crkvene novosti“, 1909.g., br. 7.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *