IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
RAZMIŠLJANJA O PRAKSI ISPOVESTI[1]
 
Vreme posta i ispovesti, koje se približava za većinu naših pravoslavnih mirjana svih klasa podstiče nas da s čitaocima porazgovaramo o postojećoj praksi ispovesti u našem crkvenom životu i o poboljšanjima koja su u njoj poželjna.
Upitaćemo pre svega koliko ispovest zadovoljava same mirjane? Na ovo, kao i na većinu pitanja religiozno-moralnog života, mogu se čuti dva odgovora: jedan od seljaka i od naroda uopšte, a drugi od inteligencije. Razlikujući se po svom sadržaju, oba odgovora se ovog puta ipak sjedinjuju u žalosnom osećanju potpunog nezadovoljstva koje izražavaju; u tom smislu se slažu, kako blagočestivi, tako i malo religiozni predstavnici naroda i društva. Žali se, na primer, seljak, na greh koji opterećuje njegovu dušu. „Jesi li se pokajao na ispovesti?“ upitaćete ga. „Pa rekao sam, svešteniku, ali mi nije bilo lakše; ništa mi nije odgovorio, a i kako može, siromah? Došlo nas je 300 ljudi u petak, i bez toga je potpuno iscrpljen.“ Ukoliko seljak nije toliko dobrodušan od njega se često mogu čuti skoro svetogrdne reči o ispovesti: „Bio sam na ispovesti, i kakva je vajda od toga? Ma šta da kažem popu, on se zbuni i poginje glavu da što pre pročita razrešenje i isprati čoveka.“ Upitate nekog gospodina, koji nije u potpunosti izgubio veru, zašto već tri godine nije bio na ispovesti: „A što da idem?“ odgovara. „Da čujem pitanje da li postim postove i da nisam osuđivao bližnje i onda još nerazumno gunđanje razrešne molitve?“ Evo mladića, koji se još uvek nije iskvario, ali je već pročitao nešto lažne liberalne literature. „Eto vam ispovesti!“ kaže. „Rekao sam svešteniku da me muči sumnja u istinitost Tela i Krvi Hristove, a on je povikao da skoro cela crkva čuje: „Još si mlad da razmišljaš! Neću ovde da filosofiram s tobom““.
Sve su to sličice iz života, a ne izmišljene činjenice; naravno, sve ovo nije novo u štampi, i to ne samo crkvenoj, već i svetskoj, kako publicističkoj, tako i beletrističkoj. Ali, mi ovu žalosnu stvarnost nipošto ne navodimo radi osuđivanja klira od kojeg se najpre mogu i čuti žalbe na nenormalnu situaciju vezanu za ispovest, već da bismo se zajedno posavetovali o tome kako da se pomogne u nevolji. Razume se, nevolja se pre svega sastoji u tome što se u Velikoj Rusiji ukorenio običaj da se ljudi ispovedaju samo u toku sedam petaka Velikog posta, na Veliku sredu i uoči Blagovesti; zatim se oni koji se ispovedaju pojavljuju u tri dana Gospojinskog posta – i evo, u toku ovih dvanaest dana sveštenik treba da ispovedi svu svoju duhovnu decu, koje u Rusiji u ima otprilike po hiljadu i petsto na svakog jereja. Jasno je da ispovedajući po stotinu i po nekoliko stotina ljudi dnevno, umoran i izmučen, sveštenik ne može na doličan način da održi svoje raspoloženje ni u toku dve ili tri minute koje posvećuje svakoj duši koja se kaje. Njegovi nervi bivaju ili napeti do razdražljivosti ili otupljeni do potpune ravnodušnosti. Naizgled, šta je lakše nego primati ljude koji se ispovedaju u toku nedelje pripreme za Pričešće svakodnevno, osim toga, organizovati za ljude koji nisu na državnoj službi, pripremu za Pričešće u drugim postovima, napokon, za vreme mesojeđa? Ali, pokušajte da ostvarite takvu reformu. Isti oni borci protiv postojeće situacije u vezi s ispovešću umesto žive pomoći u ovakvom delu duhovnika ne da će samo odbiti da iskoriste ovu novinu, već će sasvim ozbiljno i iskreno optuživati sveštenika za izvrtanje Pravoslavlja. „Kako da se ne ispovedim uoči Pričešća?“ reći će. „Pa toliko čovek zgreši u međuvremenu. A hoću li se odlučiti da pristupim tajni Ispovesti ne uprilivčiši je za kraj nedelje pripreme za Pričešće?“ Nikakvi argumenti u korist toga da Pričešće i Ispovest po smislu kanona nisu vremenski nerazdeljivo jedinstveno sveštenodejstvo, već dve različite tajne, ovde vam neće pomoći. Nije lako ni nagovoriti mirjane daprimaju Svete Tajne u danima pređeosvećenih liturgija, kojih ipak ima najmanje 16 za vreme svakog Velikog posta; čak i u nedelje Velikog posta, kad se služi potpuna liturgija, nećete brzo okupiti pričesnike. Još je teže primorati ih da se pripreme za Pričešće u toku drugih postova ili u toku mesojeđa. Bilo je pokušaja, i ima na pretek žalbi pastira na neuspešni ishod sličnih pokušaja. Međutim, možda je nekome i polazilo za rukom da ostvari ono što želi? Pogledajmo činjenice.
U crkvama vojnog nadleštva niži činovi se pričešćuju u grupama na tri liturgije svake velikoposne nedelje. Ali, reći će vam, to su ljudi potčinjeni. U tom slučaju evo primera slobodnog uspostavljanja ovakvog običaja u crkvi Georgijevske zajednice na Viborgskoj strani u Peterburgu; tamo ćete videti pričesnike na liturgiji svake nedelje preko cele godine. Kod pokojnog protojereja Polisadova ispovest je u Velikom postu počinjala skoro od utorka svake nedelje, pri čemu su neki odlagali Pričešće do subote, a drugi su primali Svete Tajne na pređeosvećenim litrugijama. A da ne govorimo o parohijskoj praksi Zapadne pokrajine, gde se mirjani pripremaju za Pričešće pet puta godišnje; tamo osim svakodnevnog ispovedanja u toku cele druge polovine Velikog posta, pastir ima utehu da vidi kod svetog putira celu svoju parohiju na dan hramovne slave, zbog čega se kod njega okuplja po dvadeset klirika iz okoline.
U svakom slučaju navedene pojave pokazuju da i u nesalomljivoj Velikoj Rusiji pastiri postepeno mogu da otklone glavnu prepreku za dostojno ispunjenje svog duga kao duhovnika, tj. da organizuju veći broj dana da bi saslušali grehove i radi odgovarajućeg poučavanja.
Pitanje se, čini nam se, svodi na to na koji način mirjane navesti da ispovest zavole toliko da bi njenom dostojnom obavljanju dali prednost u odnosu na vekovnu naviku i nastale predrasude. U sadašnjoj kratkoj ispovesti odsustvuje njena veoma bitna strana – pouka. Po čemu je ona dragocena u religioznom životu uz postojanje (recimo) učenja društva? Mislimo da prednost pouka duhovnika u odnosu na pouke propovednika nije beznačajna. Delotvornost svih pouka uopšte, kao što je poznato, određuje se njihovim unutrašnjim vrednostima; najveći značaj verovatno imaju: 1) subjektivno raspoloženje slušaoca i 2) primenjivost pouka na njegov lični unutrašnji život. Upravo s ove dve strane je kratka reč duhovnika često vrednija od mnoge krasnorečivosti društvenog propovednika. Rasejani mirjanin je jednom godišnje sabrao svoju savest i nakon teške borbe sa samoljubljem i stidom odlučio je da izlije svoju zaprljanu dušu pred drugim čovekom. Već samo to predstavlja veliki polet njegovog duha, i iskoristiti ga uz pomoć ispoljavanja iskrenog saučešća u njegovoj moralnoj borbi, posredstvom mogućeg ukazivanja na to na koji način svaki grešnik uz očuvanje uslova svog unutrašnjeg karaktera i spoljašnje situacije u životu može, malo po malo, da krči put za razvoj u sebi semena dobra koje mu je svojstveno – znači probuditi u njemu energiju za borbu, obnoviti u njemu nadu u pobedu. On na ispovest sledeći put neće požuriti da bi obavio dužnost koja ga pritiska, već po slobodnom stremljenju hrišćanske savesti; više se neće stideti da dođe na nju jedino u petak Velikog posta, kako bi samo ponovio one sveštene porive koji su u njemu probuđeni prvom dobrom ispovešću. Ako se pak ispostavi da takvih ljudi ima nekoliko tako da se parohijani naviknu da vide pričesnike i u druge dane osim za to specijalno određenih, njihov broj će rasti iz godine u godinu. I neka pastiri preuzmu na sebe podvig da na toliko poželjnu novinu naviknu makar nekoliko mirjana koje su zaista Božji uspeli da ispovede; a da bi ih bilo više, neka se potrude da se ne ograničavaju ponavljanjem pravila morala, već neka sopstvenom dušom proniču u unutrašnji svet grešnika s ljubavlju i saosećanjem.
Ako se mirjani ne odluče odmah da se za Pričešće pripremaju u mesojeđe, umnožavanje dana za pričešćivanje se može uvesti postepeno. Može se početi od potpunih velikoposnih liturgija: nedeljnih, blagoveštenjske, napokon, dve carske (26. februara i 2. marta), kako bi se dani građanskog slavlja osvetili najvišom duhovnom radošću parohijana. Evo, sveštenik na raspolaganju ima već dvostruko više vremena za ispovest, već je u stanju da bitno podigne njen značaj. Kasnije će se ljudi navići da se ispovedaju i dva dana pre Pričešća; onda će se pričešćivati i na pređeosvećenim; napokon, ljudi koji se pripremaju za Pričešće pojaviće se i u drugim postovima, na praznike, tako da će duhovnik malo po malo vaspotaviti ono dobro vreme, kad reči liturgije: „so strahom Božjim i vjeroju pristupite“ („sa strahom Božjim i verom pristupite“) neće ostati samo formalnost, već će svaki put Hristovim pričesnicima učiniti nekoliko verujućih duša.
Ovi redovi se ne pišu bez prethodnog iskustva, ali se ne pišu ni kao jedino moguć ishod iz žalosnog stanja naših duhovnika i pokajnika. Ako neko od prvih ili poslednjih nađe nešto da doda našim rečima ili da im se suprotstavi, naravno, prvi ćemo s radošću dočekati njegov savet. Mislimo da bi slična razmena iskustva unutrašnjeg religioznog života i delatnosti pomogla procvatu svete vere još bolje, od različitih, čak i sasvim razumnih mera, koje se tiču formalne strane stvari. Carstvo Božije je u nama, i zato se ono ne može graditi ničim drugim do blagorazumnim rukovođenjem hrišćanske savesti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u časopisu „Crkveni vesnik“, 1888.g. br. 10.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *