IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
POZDRAV PASTIRIMA CRKVE NA DAN ROŽDESTVA HRISTOVOG[1]
 
U godini ima nekoliko dana kad su ljudi spremni da zaborave na svoje ovozemaljske brige i da se uperujući svoj pogled u jevanđelske događaje, sećaju svog najuzvišenijeg prizvanja za večni život, da se sećaju da na nebu postoji Bog, da na zemlji među njima postoji nevidljivo prisutni Hristos, da postoji istina, da postoji vrlina. U ovim malobrojnim danima, kakav je i Božić, nama se, o pastiri Crkve, vraćaju naše ovce rasejane po liticama i udolinama sveta! One nas tada gledaju i traže Hrista u našim rečima, molitvama i delima: „Gde se Hristos rađa?“ Odakle da uzmemo takve duhovne darove kako bismo iskoristili ovaj trenutak probljeska u našoj tami i uzvisili religiozno raspoloženje dana u kojima Hristos postepeno proniče u sav život našeg društva i naroda?
Ali pre nego što bilo ko stigne da zausti odgovor, začuće sa svih strana: „Molim vas, o kakvom uzvišavanju religioznog života se može govoriti pre nego što vlada poboljša uslove našeg svakodnevnog života, obezbedi nam izdržavanje, osigura nas od grubih upada svetskih vlasti, pre nego što nas oslobodi svetske zavisnosti itd.“
Šta kazati na ove argumente? Recimo da su oni tačni, recimo da su spoljašnji uslovi pastirstva kod nas nepovoljni, ali ipak, zašto da odbijamo sredstva za ispunjavanje naše dužnosti i zakletve, koja su nam dostupna u svako vreme i u svim uslovima našeg svakodnevnog života i državnog položaja?
Ova sredstva se sastoje u prosvećivanju naših sopstvenih srca onim istinama otkrovenja koje u neke dane godine ipak uzvišavaju duh celog naroda iznad sveta i njegove zlobe.
Ako se zagledamo u takve istine, koje su nam otkrili događaji Hristovog Rođenja, naći ćemo u njima jasno ukazivanje na osnovna i suštinska pravila pastirskog života i delatnosti, tako da dan rođenja Iskupitelja, veliki i svet za sve hrišćane, ima poseban značaj za pastirsku svest, i to je zato što je Onaj Koji se rodio Pastirenačelnik i Pastir dobri, Koji je došao na svet kako bi spasio propalo i prosvetio one koji sede u tami i senci smrtnoj. „Otkrila se nova tajna,“ kaže svetitelj Grigorije Bogoslov,[2] „otkrila se nova tajna: Božji čovekoljubiv domostroj o palom kroz neposlušanje. Radi ovoga su rođenje i Djeva, radi ovoga su jasle i Vitlejem.“ A kakve istine pastirstva možemo da zahvatimo u ovoj novoj tajni, u jaslama i Vitlejemu?
Ovde vidimo divno sjedinjenje nebeske slave i zemaljske ubogosti, vidimo pećinu, ali sozercavamo i Angele koji poju; pred sobom vidimo jasle, ali iznad sebe putovodno nebesko svetilo. Zar ne govori sve ovo o tome da ni služitelj Božji ne bi trebalo previše da se sakrušava zbog zemaljske ubogosti, društvene i imovinske? Zar ne teši vitlejemska slika skromne trudbenike, seoske pastire, koji nikad nisu znali ili su zauvek zaboravili i mir, i sitost, i toplinu, i spoljašnju nezavisnost? Da li propovednici Onoga Ko se rodio u jaslama treba da tuguju zbog toga što nemaju pristupaa u dvorce i palate? Ili će nasuprot tome dati prednost rečima blagodati, koje otvaraju dvorce ljudskih srca, u koja moćnici sveta ne mogu da prodru ni oružjem, ni novcem? A zar i ona sredina, smirena i uboga, u koju dolazimo s Božićnom radošću, nije bliža Uzročniku svečanosti nego bilo koja druga? O, pastiru, ne ropći zbog toga što moraš da lutaš s krstom po ćumezima, vidi zar ne podsećaju mnogi od njih po svojoj građi na ubogu pećinu u kojoj se radio Onaj Koji Živi među višnjima? Gledaj svoje siromašne parohijane, zar to nisu isti oni vitlejemski pastiri, kojima je Anđeo prvima blagovestio „radost veliju, jakože budet vsjem ljudem“ („radost veliku, koja će biti svim ljudima“)? Idi onda u njihove pećine, ne s ozlojeđenošću, već s radošću, traži tamo Hrista, i ako Ga stekneš, nećeš žaliti sebe zbog svoje zemaljske ubogosti, već ćeš požaliti one koji su siromašni Hristom, premda su i bogati svetom, kojima je teže da uđu u Carstvo Nebesko, negoli kamili da prođe kroz iglene uši.
Dakle, prva istina pastirstva, koja nam se otkriva u događaju Hristovog Rođenja, sastoji se u tome što novom blagodatnom životu, koji je Gospod doneo na zemlju i koji smo svi prizvani da nasađujemo nije potrebna nikakva zemaljska sila i nadmoć, već naprotiv, još se slobodnije razvija daleko od njih: naš novi čovek se obnavlja, po rečima apostola, upravo onda kad stari čovek propada. Mislimo da nema potrebe da osvećujemo ovu istinu istorijskim događajima ili svagdašnjim životnim pojavama, jer jednih i drugih ima tako mnogo da svako može da ih nađe.
Hoćemo li se mnogo sakrušavati zbog našeg položaja u samom životu države? Da li u njemu uzvišeno mesto zauzima „roždjejsja Car judejski“ („rođeni Car judejski“)? Divan spoj državne zavisnosti i predvečnog Božijeg saveta nalazimo u kazivanju o mestu Hristovog rođenja. Avgust Ćesar, rukovodeći se svojim čisto svetskim razlozima, izdaje „zapovest da se vaseljena popiše“. Šta sa spoljašnje tačke gledišta pred tim izvanrednim događajem svetske istorije znači pojava da mala porodica siromašnih Jevreja iz provincije za mnogim milionima podanika Rima ide „da se zapiše u svoj grad“ Vitlejem? Međutim, ovde su se razrešila glavna zapovest i smisao postojanja svih svetova, ostvarila se reč Božija, koja je hiljadu godina pre toga izrečena kroz proroka i došao je Onaj pred Kojim su ne samo ceo Rim, već i ceo svet ništavniji od zrnca. Propovednici Hristovi! Da li da se žalimo na to što naš položaj nije visok, već je zavistan i da time pravdamo svoj pastirski nerad ili da likujemo zbog toga što kroz nas na svet deluje ona Sila Božija, ona Reč, kojom „nebesa utverdišasja“ („nebesa se utvrdiše“), koja je bila u Bogu, u Kojem su bili život i svetlost ljudima, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet? Hoćemo li poput papista pokušavati da ostvarimo državna preimućstva i radi njih zaboravljati delo Božije ili ćemo pre požuriti da se ugledamo na apostole, svetitelje i prepodobne, od kojih se većina smatrala pripadnicima najniže klase i ako se uzdizala, to je uglavnom bilo na kratko? Hoćemo li se i u slučaju poboljšanja našeg svetskog položaja gorditi pred „sirotima sveta ovog“ ili ćemo bratski silaziti u uslove njihovih života, kao i Gospod, Koji je sišao s nebeskih prestola i primio obličje sluge kako bi „pomogao onima koji bivaju kušani“ (v.Jevr. 2, 18)? Evo u čemu se, dakle, sastoji druga pouka Onoga, Koji se rodio, pastirima Njegove Crkve: naš ovakav ili onakav društveni položaj ne može imati bitan značaj za javljanje božanske Reči svetu. Ali, čemu trećem nas još uče mudraci, „zvjezdam služaščiji i zvjezdoju naučivšesja klanjatisja Solncu pravdi“ („koji su zvezdama služili i koje je zvezda naučila da se klanjaju Suncu istine“)?
Udaljeni od istina otkrovenja pravde oni su je tražili u svojoj volšebnoj mudrosti. I danas i među nama takođe postoji mnoštvo ljudi, dalekih ne samo od želja, već često i od mogućnosti da uče iz Otkrovenja. Ovakvi nisu samo sektaši iz prostog naroda, već i mnogi predstavnici obrazovanog društva, posebno među omladinom koja uči i studira. Zar tamo ne traže istinu i dobro, zar ne traže Hrista ne znajući ništa o Njegovom stalnom prebivanju u Crkvi? Zar se ne nadaju da će Ga naći po raznim kometama izmišljenih teorija društvenog i ličnog morala? Za one drevne mudrace kojima nisu rukovodile strasti, već jedinstvena želja za istinom i pravdom, Hristos je našao ovakvu zvezdu, koja ih je dovela do mesta Njegovog dolaska u svetu: zar nećemo naći ovakvu zvezdu za one koji lutaju u tami savremenih tražitelja istine? Ako su mrtva nebeska tela Rečju Božijom bila upućena na objavljivanje Njegovog rođenja, čini li ovo obaveznim služitelja Reči da u maglovitim verovanjima i lutajućim paganskim teorijama današnjih bezbožnika traži ovakve ideje ili svojstva, koje bi ih u svom istinskom osvetljenju i doslednom razvoju dovele do premudrosti Božije, ili bi barem iskrene duše obasjale umnom svetlošću?
Zar sve nehrišćansko treba da negiramo i preziremo, ili da preziremo u njemu samo namerno zlo i strasti, a da sve najbolje u njemu proučavamo i uzvodimo ka Hristu, jer ne može biti ništa dobro na zemlji što ne bi imalo s Njim makar i nesvesnu vezu; ovakvo je treće pravilo koje nam otkriva Hristovo Rođenje.
Ono nije poslednje, ali zadržimo se i na ovim malobrojnim pravilima da bi ljudi imali mogućnost da dublje u njih proniknu, da ih provere kroz sadržaj cele Svete Biblije, otačkih dela i bogosluženih knjiga i da zatim razmisle o tome da pastiri uopšte nisu tako siromašni i nemoćni, da nisu tako ograničeni u pojmovima i stešnjeni u delatnosti kao što često zamišljimo. Onaj ko živi za svet i deluje spoljašnjim sredstvima, u potpunosti od njih i zavisi: sve ovo neznabošci ištu (Mt. 6, 32) – a ko je rođen i ko rađa duhom poseduje druga blaga i ako samo njegovo srce bude tamo gde je njegovo blago, neće se ni setiti svetskih lišavanja.
Naravno, ovo nije nova reč, samo je njena životna istina nedostupna čoveku u danima posvetovnjačenja. Ali, možda ćemo je prihvatiti makar danas, na dan kad prosvetljeni duhovnom radošću mi – svi pastiri – možemo da kažemo svojoj pastvi s apostolom: Život se javi, i vidjeli smo, i sjvedočimo, i objavljujemo vam život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama; što smo vidjeli i čuli objavljujemo vama da i vi s nama imate zajednicu, a naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom Njegovim Isusom Hristom (1 Jn. 1, 2-3).
 


 
NAPOMENE:

  1. Prvi put je objavljen u „Crkvenom vesniku“, 1889.g., br. 51.
  2. Dela svetih otaca. M., 1843., t.1.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *