IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
OSNOVNA NAČELA PRAVOSLAVNOG PASTIRSTVA
 
Crkveno pastirstvo je izuzetno služenje, koje nije dostupno svim sinovima Crkve
 
Ali, evo protestanti postavljaju pitanje: zar ovo služenje nije dostupno svim njenim članovima? Apostol Pavle svakome savetuje da upućuje svoje bližnje. Protestanti su, misleći da se temelje na ovoj izreci i na poznatim rečima apostola Petra, stvorili učenje o sveštenstvu; ali, naravno, ovakvo širenje zadatka pastira na sve hrišćane bilo je moguće samo uz protestantsko snižavanje samog podviga hrišćanina kroz lažnu dogmu o veri koja jedina spasava, po kojoj čovek treba da smatra da je njegov zadatak samo udubljivanje uma u sozercanje Otkrovenja, bez stupanja u borbu sa strastima koje ono zahteva, bez stremljenja ka savršenstvu koje sam čovek ostvaruje sopstvenom radinošću. Naravno, u slučaju ovakvih pogleda nema potrebe ni za Crkvom, ni za blagodatnim pastirskim ovlašćenjima, isto kao i u slučaju danas uobičajenog pogleda u svetskom društvu kad je cilj moralnog vaspitanja prosečan čovek i kad se moralno savršenstvo zamenjuje moralnom pristojnošću. Nije tako po hrišćanskom gledištu, koje zahteva da čovek teži ka potpunom savršenstvu, ka duhovnoj čistoti i opštenju s Bogom. Po takvom gledištu između najgorih i najboljih pagana i prirodnih ljudi uopšte postoji samo ta razlika da je jedan više, a drugi manje zao, kao što je govorio blaženi Avgustin. Zato na putu ka blagodatnom savršenstvu, smatra da je preovlađujuće raspoloženje u čoveku, tuga zbog sopstvenih poroka i grehova, tako da je i put duhovnog podvižništva podvig pokajanja. Da li je moguće da se čovek, koji je svestan sopstvenih grehova, usudi da se prihvati moralnog preporađanja drugih zaboravljajući na reči Gospoda o tome da se ne beru smokve s čička? Hrišćanin može da se posveti duhovnom služenju bližnjima tek onda kad je siguran da na ovo služenje ne ide u svoje ime, već po ovlašćenju Crkve. Ako Pavle kaže da je on ništa, i da je sve u čemu se potrudio učinila blagodat Božija, tim pre običan čovek ne može da se prihvati ovog dela u svoje ime, ne nadajući se u pomoć blagodati i ne smatrajući sebe ništavilom. Za uspeh u pastirstvu potrebno je da se na ovo služenje gleda kao na služenje kojem su dodeljena posebna punomoćja. Negatori blagodatnih punomoćja pastirstva morali su se učvrstiti u misli o nemogućnosti duhovnog usavršavanja uopšte, a ovakva tvrdnja proizvela je i dalje zablude. Upravo na tlu bespastirskog protestantizma razvila se filosofija Šopenhauera, koja je došla do učenja o nepromenjivosti ljudskog karaktera. Po Šopenhaueru, navodne promene u čovekovom moralnom životu ne tiču se njegovog unutrašnjeg bića; sve promene čine samo prelazne stupnjeve u razvoju ličnosti u jednom zauvek određenom pravcu individualne prirode, a sama ličnost, koja postoji u crtama svog moralnog karaktera zauvek će ostati nepromenjiva. Ovde ne može biti reči o nekom korenitom unutrašnjem preporodu čoveka, a još manje o svrsishodnosti pastirskog podviga. Po hrišćanskoj filosofiji ovakav preporod je moguć i mora da postoji: ako je ko u Hristu, nova je tvar (2 Kor. 5, 17); služenje apostola se sastoji u tome da ljudi odbace raniji način života staroga čovjeka, koji propada u željama varljivim, i da se obuku u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine (Ef. 4, 22, 24), da se ljudima oduzme kameno srce i da se srce od mesa i nov duh stave u njihove utrobe (v. Jez. 11, 19; 36, 26). Što se tiče ovakve promene Sveto Pismo kaže da je ona neostvariva za bilo koga drugog osim za nosioca novozavetne blagodati; osnovna misao Propovednika je da se onaj ko je kriv ne može načiniti pravim, i da se ove krivine, moralne krivine, ispravljaju, po rečima proroka (v.Is. 40, 3; Mk. 1, 3), samo delovanjem novozavetnog propovednika, koji je prizvan posebnim ovlašćenjem. Samo onaj hrišćanin, koji je svestan sebe kao provodnika ove sveisceljujuće blagodatne sile Božije kao jedinog, suštinskog sredstva za lečenje, može da odluči da se dotakne unutrašnjeg sveta svog bližnjeg.
A kako će propovijedati ako ne budu poslani?(Rim. 10, 15).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *