IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PASTIRU I PASTIRSTVU
 
OSNOVNA NAČELA PRAVOSLAVNOG PASTIRSTVA
 
Pastirstvo je crkveno služenje
 
S psihološke tačke gledišta, takođe je potpuno jasno da uz stalno vladanje greha u društvu, sejač moralnog dobra u svetu, videći da je usamljen, da je neprijatelj skoro celog sveta, ne bi mogao da se održi u svom podvigu kad ne bi bio svestan da je ratnik velike vojske, jedan od mnogih nosilaca i izražavalaca ne svoje, već Božije sile, koja se pobedonosno ostvaruje kroz „Crkvu koju vrata pakla neće savladati“ po spasonosnom predodređenju Promisla. Ko ne zna za težinu krsta jevanđelskog propovednika? I svi će vas narodi omrznuti zbog imena Moga (Mt. 24, 9); …kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi (Jn. 16, 2). Ako se delo ovog služenja i ostvaruje, ako se čak osvaja i pobeda, to ide izuzetno sporo, putem koji se ni iz daleka ne završava vremenom zemaljskog života, koje je određeno pastiru. Da li bi, na primer, svetitelj Grigorije Bogoslov mogao da nađe smisao u svojoj borbi s arijanstvom ili svetitelj Zlatoust u borbi s prestoničkim razvratom, da su razmišljali o sebi kao pojedinačnim, ličnim borcima za istinu? Moć pastirskog uticaja se uglavnom stiče tek u starosti, kad se poslenik sprema za odlazak u večnost: gde će uzeti bodrost u svojoj borbi, ako ne u sigurnosti da i posle njegove smrti neće prestati da deluje ona sila čiji je on jedan od nosilaca – sila Crkve?
Svetitelj Dimitrije Rostovski u besedi o istinskom pastirstvu (čini se, na svetitelja Tihona Amafuntskog) među pastirskim svojstvima navodi ono koje je izraženo rečima Gospoda: i niko ih (ovce) neće oteti iz ruke Moje. Otac Moj Koji Mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca Mojega (Jn. 10, 28-29). Misao svetitelja Dimitrija je da uslov za istinsko pastirstvo mora biti uverenost u to da stado, koje pastir napasa i čuva od neprijatelja, nije njegovo sopstveno stado, već je isto ono stado Hristovo, koje On i Otac Njegov čuvaju i stoga to zemaljskom pastiru daje smelu nadu u pobedonosni ishod duhovne borbe.
Tek ako je svestan sebe kao jednog od članova vaseljenskog Hristovog tela, od Koga sve tijelo, sastavljano i povezivano pomoću svih zglavaka, tako da jedan drugog potpomaže po mjeri svakog pojedinog člana, čini da tijelo raste na izgrađivanje samoga sebe u ljubavi (Ef. 4, 16), hrišćanin kojem je Crkva dala ovlašćenja, može da se odluči na pastirski podvig, ne plašeći se prividne vladavine zla i nepravde u svetu.
Ipak, zar Crkva ne može da zarad ohrabrenja moralne delatnosti veru u Crkvu zameni idejom o moralnom napretku čovečanstva? Ne, ne može. Nećemo ni govoriti o tome da je verovanje u napredak svojstveno samo panteistima, da u korist moralnog napretka nije moguće navesti bilo kakve argumente koji imaju neku težinu, a protiv njega su jasne reči Pisma; čak i neka ova ideja ne bude himera, u njoj će moći da dobiju prolazno nadahnuće verovatno samo politički poslenici, koji se ne prihvataju unutrašnjeg čovekovog bića, već se nadaju postepenom uticaju razumskih spoljašnjih ustanova. Ali i njihovo oduševljenje biva prilično kratkog veka. Čime se završavaju njihove zmisli? One su prvo toliko široke i smele da se ne ograničavaju mišlju o promeni zakona, već maštaju i o moralnom preporodu društva posredstvom ovih spoljašnjih mera. Međutim, pravi život ih brzo uverava u to da će njegov unutrašnji sadržaj ostati nepromenjiv i pored spoljašnjih promena, i evo uzroka toliko brzih i nepovratnih razočarenja političkih sanjara u Rusiji, na primer, pripadnika zemstva[1]. Jedni od ovih sanjara su se pogružavali u mračnu čamotinju, na primer, Hercen, drugi su iz tabora pravnika prelazili u redove moralista, na primer, Kavelin. Samo najupornije, najtuplje i najplitkije prirode, koje ne umeju da se povuku, ostaju pri svojim snovima, ali se zato ti snovi sužavaju do monomanije: ovakvi poslenici sasvim prestaju da razmišljaju o konačnom cilju svojih dela i često nemaju jasnu sliku o tome za šta se zapravo bore, pokušavajući da ostvare ovu ili onu reformu, i postaju manijaci ove ili one nesvesno usvojene političke zamisli, takvi su, na primer, socijalisti. Ali do sličnog sužavanja svojih društvenih ideala na kraju krajeva nužno dolaze i moralisti, koji se odvajaju od punote Crkve. Ako se oni poslušaju može se steći slika da sve teškoće moralnog života mogu da se razreše ukoliko svuda budu organizovana društva trezvenosti, ili vegeterijanstvo ili ručni rad. Najograničeniji pedantizam tako zamenjuje prethodnu širinu zamisli nekih sektaša ili osnivača kulturnih skitova. Unutrašnja svest o sopstvenoj nemoći i neosmišljenosti svojih dela čini ih razdražljivima, fanatičnima, i u ovim neprivlačnim osobinama uma i srca oni nalaze jedino sredstvo da uguše svoj razum i savest.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zemstvo je lokalna plemićko-buržoaska samouprava u carskoj Rusiji u periodu 1854-1913. – prim. prev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *