IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O PATRIJARAŠTVU
 
OBNAVLJANJE INSTITUCIJE PATRIJARHA
 
I
 
Redakcija novog časopisa „Glas Crkve“ izrazila je želju da od mene za prvu knjižicu dobije članak o obnavljanju institucije patrijarha u Rusiji. Bez obzira na mnoštvo hitnih poslova kojima sam opterećen, bespogovorno sam pristao da prihvatim predlog, obećavajući da ću sa kraćim novim uvodom poslati svoj zapis u vezi s ovim predmetom koji je Svetom Sinodu dostavljen u jesen 1905. godine. U ovom zapisu su razvijani principi, izloženi u poznatom referatu Svetog Sinoda na carevo ime o Pomesnom Saboru i o patrijaraštvu dostavljenom u martu 1905. godine. Ovi principi se u zapisu razvijaju detaljnije i potkrepljuju obrazloženjima iz postojećeg iskustva i istorije, kao i razmišljanjima o posledicama koje će po ruski život imati planirana reforma. Pročitavši ponovo svoj zapis danas, u noći uoči apostola Andreja, vidim da nije moguće ograničiti se njegovim ponovnim navođenjem, i zbog toga što danas, po isteku šest godina od vremena kad je on napisan, čitaocu neće sve biti jasno: tako su tesno njegov sadržaj i izlaganje povezani s tadašnjim, toliko tipičnim istorijskim trenutkom ruskog života i ruske štampe. Ali, ne možemo da obećamo ni to da ćemo u preostalim decembarskim noćima naći dovoljno sati i minuta kako bismo ispunili svoju moralnu obavezu prema uredništvu; stoga ćemo napisati onoliko koliko stignemo.
Obnavljanje patrijaraštva jeste obnavljanje one slobode ili „autonomije“ unutrašnjeg crkvenog života, koju Crkvi priznaju i najnovije zakonodavstvo i javno mnjenje. Ovu slobodu je Crkvi pre dvesta godina oduzela Petrogradska vlada, koja je izuzetno ljubomorno i strašno odbijala sve pokušaje, ne samo klira, već i društva da se Crkvi vrati njena zakonita sloboda unutrašnjeg života, pa čak i da se govori o ovoj slobodi. Od vremena cara Aleksandra III, a posebno za vreme vladavine sadašnjeg cara, međusobni odnos protivnika i pobornika unutrašnje slobode ili kanonskog preporoda crkvenog života se potpuno promenio: najviša vlada, tačnije – Najviša vlast, postaje zaštitnik crkvene slobode, a značajan deo društva, i avaj, izvestan deo duhovne klase – njeni protivnici. Najvatreniji protivnici Crkve postaju levi elementi naših parlamenata i naše štampe, pred kojima se mora braniti unutrašnja autonomija Crkve (tačnije – ostatak ove autonomije) – i ko su oni? Upravo oni ober-prokurori Svetog Sinoda koji su ranije bili prirodni organi porobljene Crkve i njene potčinjenosti svetovnim interesima života!.. Najzanimljivije je što tako nije postupao samo sadašnji ober-prokuror, koji Crkvi nije odan ništa manje od njenih najboljih jerarha, već i njegovi nedavni prethodnici, nezavisno od njihovih ličnih ubeđenja, već prosto po samom svom položaju kao predstavnici duhovnog nadleštva u našim zakonodavnim ustanovama.
Pre revolucije 1905. godine Crkva, koju je predstavljala njena najviša ustanova, odnosno Sveti Sinod, bila je potčinjena carevima i njihovim predstavnicima – ober-prokurorima; ali zato je u svom daljem upravljanju i životu osećala relativno slab pritisak od sebi tuđih instanci. A danas nije ograničena samo u svom najvišem upravljanju, u svojoj, da tako kažem, stvaralačkoj delatnosti, već svake godine treba da drhti i za ono oskudno parče hleba, kojim se hrane njeni služitelji: klirici, učitelji i učenici, za svoje, ranije prilično skromno, učestvovanje u vaspitavanju omladine, za svoje pravo i obavezu da poziva na odgovornost svoje nedostojne predstavnike koji su sklopili savez s njenim neprijateljima u parlamentima i u štampi. Ponegde čak i seljačka pastva, ranije odana i puna sveštenog straha, negira duhovnu vlast svog pastira i progoni ga. Ponegde je crkvena vlast bila nemoćna da preseče čak i to što su se tajne sekte maskirale u Pravoslavlje, što izaziva negodovanje!.. Zar iz ovoga nije jasno da je Crkvi potrebno obnavljanje pravilnog ustrojstva sopstvene uprave, ili govoreći savremenim rečnikom, svoje organizacije, nego što je to upravo sad? Zar nije jasno da joj ništa drugo nije toliko jako potrebno, da ništa nije tako bolno kao to da joj bude vraćen zakoniti upravitelj, kojeg ona, uprkos svetim zakonima, ostaje lišena već preko 200 godina? Misao o obnavljanju patrijaraštva je glavna u delu crkvenog preporoda, kako zbog svoje sopstvene važnosti, tako posebno zbog toga što je samo s njenim ostvarenjem moguće vratiti i sve ostale osnove pravoslavnog crkvenog ustrojstva, koje je izgubila Ruska Pomesna Crkva.
Ko može da negira da su i svakodnevni život ruske pastve, i svi protivkanonski principi u crkvenom upravljanju, i klasne odlike klira, i raskid jedinstva s drugim Pomesnim Crkvama koje naša vera zahteva, da sve ovo izvrtanje Pravoslavlja, nije počelo zajedno s padom patrijaraštva? Da patrijaraštvo uopšte nije bilo ukinuto zbog onih razloga, koji su u Reglamentu navedeni kao svesna laž (a ipak se uče u školama), već samo zbog toga da bi se odstranio glavni zaštitnik crkvenog ustrojstva, koji je nespojiv s jeretičkim i paganskim ustrojstvom novog života? Ovde su se zaista obistinile proročanske i Gospodnje reči: udariću pastira, i ovce stada razbjeći će se (Mt. 26, 31).
I, naravno, sad nema smisla pričati o bilo kakvim saborima, ni o preporodu duhovne škole, ni o preporodu parohije, dok ne bude bilo patrijarha. Sve će to ostati samo na rečima, a i to je u najboljem slučaju, a u najgorem, što već vidimo, umesto obnavljanja kanonskog ustrojstva, naprotiv, uništavaće se same osnove naših kanona i naše vere. Šta smo videli pre 5 godina u duhovnim časopisima na raznoraznim eparhijskim kongresima, ako ne odraz savremenog revolucionarnog nihilizma? Jedna akademija je skoro otvoreno propovedala uvođenje protestantizma u Rusiji, duhovni oci – svrgavanje episkopata, duhovne škole – potpuno posvetovnjačenje i svi zajedno su zahtevali samo klasne i imovinske privilegije. O Bogu, o spasenju, o molitvi, o popravljanju morala klira i mirjana, o bilo čemu što je napisano u Jevanđelju i u kanonima niko nije govorio ni reči, mada se u principu mnogo govorilo.
Evo u šta se pretvorilo buđenje klira, koje je započelo u Svetom Sinodu od govora o obnavljanju svetih kanona. Desilo se ono što se dešava u revolucionarnim krugovima, koji započevši da govore o autonomiji, o slobodi religioznih ubeđenja i štampe brzo prelaze na štrajkove, bojkote, i napokon, na otvoreni ustanak radi svrgavanja državne vlasti i same države. Isto tako je i duhovno novinarstvo radilo na tome da bude ukinuta i sama Pravoslavna Crkva, pri čemu su neki profesori bogoslovlja otvoreno izjavljivali da Pravoslavljem treba nazivati onaj stepen religiozne samospoznaje, do kojeg je dorasla data epoha (tako da je pravoslavlja od vremena Pedesetnice, bilo najmanje četrdeset osam – po broju generacija); pritom oni razume se, smatraju da epohu odražavaju njihovi tanki plagijati iz protestantskih časopisa.
Naravno, nije teško shvatiti zbog čega je liberalna duhovna i svetska štampa, koja je prvo pozdravljala sinodalne referate o obnavljanju patrijaraštva, umislivši da u njima postoji nešto što liči na njihove štrajkove i revolucije, a ne na obnavljanje pravoslavnog ustrojstva, udarila na sva zvona i objavila najsuroviju borbu glavnim pobornicima Pravoslavlja – episkopstvu i monaštvu. Crkveni paraziti, odnosno najgori profesori i maloverni liberalni jereji, odlično su shvatili da će moći da postoje i da se hrane samo na bolesnom crkvenom telu, a ako ono ponovo bude zdravo, ako Pravoslavlje bude obnovljeno u svojim glavnim kanonima, ovi paraziti će biti zbačeni s crkvenog tela, i obnovljena pomesna Crkva će sačuvati samo poslenike odane Pravoslavlju.
Dakle oni su, sledeći metod državnih revolucionara, pokrenuli široke izvore svake klevete, podvala i lažnih uzdaha, kako bi se blatili episkopstvo, monaštvo i verujućuja pastva iz prostog naroda (v. „Bogoslovski vesnik“, 1905.), a posebno – značaj patrijaraštva.
U vezi s poslednjom tačkom oni su se osećali smelo: za opovrgavanje potrebe za patrijarhom niko ne bi mogao da ih pozove na odgovornost, zato što su se ovakvim opovrgavanjem hteli-ne hteli bavili i ranija, čak i zvanična nauka, i raniji zvanični udžbenici. Koristeći to što rusko društvo ne poznaje crkvene kanone i što i sam klir nije s njima upoznat, naša školska i naučna istorija, građanska, pa čak i crkvena, ukidanje patrijaraštva nije shvatila kao direktno i ničim ne opravdano odstupanje od osnovnih kanona sve Hristove Crkve, već kao stvar, koja svecelo zavisi od nahođenja svetovne i crkvene ili samo svetovne vlade i koja na ovaj ili onaj način definiše crkvenu, pa čak i državnu korist. Ako su se neki pisci ili predavači bunili protiv smislenosti Petrove i Teofanove koristi, to je opet bilo s tačke gledišta koristi, nimalo ne opterećujući ni sebe, ni čitaoce ili slušaoce pitanjem o tome da li se po samoj suštini stvari u Pomesnoj Crkvi može ukinuti njen glava, njen vrhovni pastir, koji je na Vaseljenskim Saborima utvrđen isto toliko jasno, kao i tri stepena hijerarhije? Ove kanone nisu znali ni slušaoci ni čitaoci, uglavnom ih nisu znali ni autori, a ako ih je neko i znao, razume se da je ćutao, zato što bi u slučaju da ih pomene mogao da se pozdravi sa svojom službenom karijerom, a verovatno i s radnim mestom.
Istina, pisci koji saosećaju s Crkvom, koji su odani Pravoslavlju, nisu se ograničavali najradikalnijim opovrgavanjem tačaka Reglamenta, koje su dokazivale prednost upravljanja kolegijuma u Crkvi u odnosu na upravljanje pojedine ličnosti; ne samo to, u većini srednjih škola, duhovnih i svetskih, ove tačke su se navodile s gorkom ironijom, takođe kao izraz bestidne laži Teofana Prokopoviča, koji je u svom životu promenio četiri religije, ali su se svi plašili da jasno izlože ideju patrijaraštva; čak ni plemeniti i vrlo učeni protojerej Ivancov-Platonov (†1894.) koji se najjače zastupao za zaštitu ove ideje (iako je to bilo anonimno, u aksakovskoj „Rusiji“) uzdržao se od kanonske ocene savremenog kolegijalnog upravljanja Crkvom i svoju ideju je pre svega razvijao s pastirske tačke gledišta, s tačke gledišta njenog moralnog značaja za ruski narod i društvo.[1]
U svakom slučaju, postojanje naše bogoslovske nauke i literature konačno nas oslobađa obaveza da opovrgavamo „tačke“ Reglamenta, i zato ćemo umesto da lupamo na otvorena vrata, odnosno da se borimo s jadnim sofizmima pomenuti nove pokušaje iznošenja argumenata protiv patrijaraštva sa savremene, demokratske tačke gleditša, a takvog nezahvalnog zadatka se latio profesor Moskovske Akademije Kaptjorov, koji je obuzet protivcrkvenim duhom revolucionarnih godina. Navedeni profesor u svojim člancima („Bogoslovski vesnik“) navodi da je uvođenje institucije patrijarha bilo stvar samo pobožne želje cara Fjodora Ivanoviča, stvar koja nije bila crkvena i narodna, i postavlja pitanje: zašto se ljudi nadaju da će sad uz pomoć njegovog vraćanja biti ostvaren nekakav duhovni preporod Rusije? Ali autor, ili zbog nesporazuma, ili svesno, varajući čitaoca, prećutkuje da je u XVI veku kanonski patrijarh zamenio isto toliko kanonskog mitropolita, i da danas našom Crkvom upravlja mirjanin, ili zvanično – kolegijalna ustanova, za koju Hristova Crkva nikad nije znala. Fjodor Ivanovič je se zalagao za to da se povisi titula prvojerarha, a mi danas nemamo potrebu samo za titulom, već za samim kanonskim nosiocem vlasti.
Crkva se na zemlji bori sa spoljašnjim neprijateljima, jer kod nas dolazi do ponavljanja jeresi židovstvujućih među mirjanima i delom klira, kao što se i u XVI veku ova jeres sastojala u moralnom razvraćanju, u cinizmu i neverju, koji su bili podignuti na nivo principa. Crkva mora da se bori svim oružjem koje joj je dato, a najviše izopštavanjem, kako neverujući svetogrdnici ne bi nosili maske crkvenih ljudi. Vojsci je potreban vojskovođa, a mi ga nemamo. Pravoslavna Crkva, koja je na papiru vladajuća, a koja je u stvari porobljena više od svih vera, u Rusiji je lišena onoga što imaju i katolici, i protestanti, i Jermeni, i muhamedanci, i lamaiti – lišena je zakonitog vođe i predata je u ropstvo svetskim činovnicima, koji se skrivaju iza sabranja šestorice, sedmorice arhijereja i dvojice jereja, i koji se menjaju svakih pola godine. A ko ne zna da ovakva ustanova nije kanonska? Da nije bila takva ni prilikom svog osnivanja od strane dvojice patrijaraha, a i da su je utvrdila sva četvorica, to bi govorilo samo o nezakonitom delovanju patrijaraha, a ne o kanonskoj zakonitosti sinodalne uprave, jer nikakvi patrijarsi ne mogu da utvrde i autorizuju ustanovu, koja nije poznata Svetom Pravoslavlju, i koja je smišljena jedino radi njegovog slabljenja i razvraćivanja.
 
II
 
Rekli smo da je ukidanje patrijaraštva predstavljalo kršenje osnovnih zakona Hristove Crkve, zakona koji se ne mogu ukinuti, koji su utvrđeni na Vaseljenskim Saborima, i zato imaju isti značaj kao reči Svetog Pisma, čiji su sastav za Crkvu utvrdili isti Sabori, koji su ustanovili pravila crkvene uprave.
Pravoslavlje nikad nije poznavalo Pomesne Crkve bez poglavara: martovski sinodalni referat iz 1905. godine navodi najvažnije zakone koji potvrđuju nužnost da Pomesna Crkva ima poglavara, a na današnju sinodalnu upravu, na našu obezglavljenu Rusku Crkvu, potpuno se mogu primeniti reči Svetog Pisma: Kad se u zemlji zla čine, nastaju joj mnogi knezovi; ali kad se nađe čovjek razuman i vješt, ostaje dugo (Prič. 28, 2).
Ali, da li je najviša uprava Crkve Sabor? Nesumnjivo da je tako, samo ne treba zaboraviti da su kod nas Sabori prestali da se održavaju zajedno s prestankom patrijaraštva. Patrijarh je izvršna vlast, kako je u martu Sveti Sinod pisao samom caru, a stvaralačka i zakonodavna sila je Sabor, ali Sabor ne može da se saziva sam po sebi, ne može sam da sprovede u život svoje odluke, ne može da vodi stalnu borbu za Crkvu protiv neprijateljskih tokova društvenog života, a posebno sad, kad se društvo toliko otuđilo od glavnih osnova hrišćanstva – smirenja, uzdržanja i ljubavi, i kad se usmerava samoljubljem, čulnošću i egoizmom.
34. pravilo Apostola glasi: „Episkopi svakog naroda treba da znaju prvog među sobom i da ga priznaju kao poglavara, i da ništa, što premašuje njihovu vlast, ne čine bez njegovog razmatranja,“ itd. Ovakvog poglavara su imali episkopi svih naroda osim ruskog za poslednjih 200 godina. Međutim, nasušna potreba za njim je očigledna iz 9. pravila Antiohijskog sabora: „U svakoj oblasti episkopi moraju znati načelnika u mitropoliji i onoga ko se brine za celu zemlju, jer se u mitropoliji sa svih strana sabiraju svi koji imaju posla. Zato je doneta odluka da on ima i prvu vlast i da ostali episkopi ništa od posebne važnosti ne čine bez njega, po pravilu koje smo od davnina primili od naših otaca.“ „Nikome nije dozvoljeno da saziva sabore sam po sebi, bez onih episkopa kojima su poverene mitropolije“ (20. pravilo Antiohijskog sabora); inače sabor neće biti zakonit i njegove odluke će biti nevažeće (16. pravilo Antiohijskog sabora), nisu važeći ni episkopi izabrani i postavljeni bez volje mitropolita (6. i 4. pravilo Prvog Vaseljenskog Sabora), a same mitropolite utvrđuje patrijarh (28. pravilo Četvrtog Vaseljenskog Sabora) i od njega se prima sud po žalbama na njih (9. i 17. pravilo Četvrtog Vaseljenskog Sabora), a ako nisu zadovoljni sudom, od patrijarha Carigrada. Zato je i patrijarh Nikon zahtevao sud od Carigradskog patrijarha. Upravo ova[2] pravila su se imala u vidu i svesno negirala zakletvom članova Svetog Sinoda (koja je sad ukinuta) za to da za svog krajnjeg sudiju smatraju ruskog cara!..
Potreba za patrijaraškom vlašću, isto kao i njen značaj pojačavaju se srazmerno s tim kako se ustrojstvo života područnih eparhija centralizuje, nivelira i posebno stupa u borbu sa svetovnim razvraćanjem. Sad, pa i odavno, maksimalno je pojačana centralizacija crkvene uprave. Svaki pokušaj administrativne inicijative u eparhiji mora biti poznat najvišoj crkvenoj upravi; eparhije su lišene svoje blagajne, lišene su upravljanja bogoslovskim školama, predavanja veronauke u svetovnim školama; postavljanje nastojatelja manastira, članova konsistorija, izdavanje raznoraznih opštih naredbi – sve potiče od najviše crkvene uprave. U njoj je glavni uslov crkvenog stvaralaštva, od nje potiče učenje Crkve, imovinsko izdržavanje crkvenih ustanova; u nju se stiče novac koji se prikuplja u hramovima; episkopi su više izvršioci naloga najviše crkvene vlasti, nego oni koji započinju crkvene poslove. Koji iole iskreni posmatrač neće shvatiti da se u ispravnosti ove najviše uprave, u njenoj saglasnosti s voljom Božijom (izraženom u svetim kanonima) sastoji glavni uslov spasonosne delatnosti Crkve, da je izvrtanje njene najviše uprave svuda i svagda, a posebno u neobuhvatnoj, ali čvrsto centralizovanoj Ruskoj Crkvi razvraćanje sveg crkvenog života i da nikakvim merama nije moguće popraviti ovo zlo dok ne bude otklonjen njegov glavni uzrok?
Ovakva je potreba Rusije za kanonskim prvosvetiteljem. Treba li dokazivati da se on mora nazivati patrijarhom kao duhovni poglavar Pomesne Crkve, koja je mnogo puta veća i po broju stanovnika i po teritoriji nego sva četiri patrijarhata zajedno, i kao načelnik najmanje sedmorice mitropolita? Treći Vaseljenski Sabor, kao da je predvideo Duhom Božjim mogućnost umanjenja veličine Pomesnih Crkava i odredio je u svom 8. pravilu: „Neka se ne prestupaju pravila svetih otaca, neka se ne potkrada pod vidom sveštenodejstva nadmenost svetske vlasti: i da ne izgubimo malo po malo, neprimetno, onu slobodu koju nam je Svojom krvlju darovao Gospod Isus Hristos, Oslobodilac svih ljudi. Dakle, svetom i vaseljenskom Saboru je ugodno da svaka eparhija sačuva u čistom obliku i bez ograničenja prava koja su joj prvobitno pripadala, po običaju koji je ustanovljen od davnina.“
Evo zbog čega četiri istočna patrijarhata čuvaju i veličinu vlasti, i veličinu časti, bez obzira što je spoljašnji značaj trojice od njih, a posebno Aleksandrijskog, pao do stepena neznatne grčke eparhije, a u Rusiji bi Aleksandrijska Crkva sa svojih 30.000 članova pastve činila jedno namesništvo, kakvih u jednoj eparhiji ima po 50 i 100.
Kažu (prof.Kaptjorov i dr.) da je patrijaraštvo kod nas primljeno bez saosećanja klira i naroda, da je ukinuto uz sveopštu ravnodušnost, i da sad nikome nije potrebno. Da, ono nije potrebno crkvenim parazitima, ali koliko je bilo drago ruskom narodu vidi se iz istog onog petrovskog Reglamenta, u kojem je rečeno da narod patrijarha poštuje više nego moćnog cara; to se vidi iz opisa Rusije iz XVI veka, koji je na primer, dao Arapin Pavle Alepski, u kojem se kaže da ne samo da su u Moskvi i car, i narod dočekivali patrijarha sa suzama radosnicama, nego je čak i surovi vojnik Bogdan Hmeljnicki, vodeći patrijarha pod ruku, plakao od umilenja; žitije prepodobnog Dionisija Trojickog svedoči o istom takvom dočeku Jerusalimskog patrijaha Teofana; o istom tom svedoči žitije patrijarha Nikona i opis njegove sahrane. Za vreme Petra Prvog tužni Moskovljani su se, nemajući patrijarha, klanjali praznom tronu patrijarha, a što je glavno, svaki patriotski i crkveni pokret u XVIII veku je bio sjedinjen s mišlju o vraćanju patrijarha, kao što se vidi čak i iz knjige prof.Blagovidova o ober-prokuroru Svetog Sinoda.[3]
Svi znaju da je to što nemamo patrijarha kao vrhovnog pastira glavni uzrok otuđenosti raskolnika – revnitelja kanona od Crkve; oni se sad spremaju da ustoliče svog lažnog patrijarha i voziće ga po Moskvi u zlatnim kočijama s 12 konja.
Čime se ako ne strahom od ljubavi naroda prema činu patrijarha može objasniti trud svetskih vlasti za to da se ne dozvoli da u Imperiju uđu istočni patrijarsi od vremena ukidanja Sveruskog patrijarha? Bivši holmski unijati, koji su bili odvučeni u papizam, na eparhijskom kongresu 17. maja 1905. godine molili su za dozvolu da na jektenijama pominju makar Jerusalimskog patrijarha, kako bi dokazali da naša Pravoslavna Crkva nije bezglava, da nije „državna vira“, kao što je pogrdno nazivaju katolici, već da takođe ima vrhovne pastire.
Patrijarh je u očima klira i pastve bio i biće olicetvorenje slave Hristove Crkve, izražavalac narodne jednodušnosti u pravoslavnoj veri. On je duhovni vođa pravoslavne pastve koja se sastoji od raznih naroda, predmet sveopšte nadahnute ljubavi i središte crkvene samosvesti hrišćana. Takav je za Grke patrijarh Konstantinopoljski, za pravoslavne Arape i za razne narode pastve Palestine – patrijarh Antiohijski, isto kao i za sve poklonike groba Gospodnjeg – patrijarh Jerusalimski. Kod nas će se s uvođenjem patrijaraštva visoko podići religiozno i narodno osećanje, značajno će se u svesti Rusa realizovati sama Crkva, oslabiće neprijateljstvo među pravoslavnim narodima, potpuno će utihnuti raskol, poljuljaće se katolicizam i sektaštvo i kao moćni talas razliće se hrišćanski entuzijazam u kliru i pastvi.
U naše vreme oduševljavanja idejama republike protiv patrijaraštva se negoduje u smislu bojazni od despotizma nad episkopima. Mislimo da u ovim bojaznima pre svega nema iskrenosti. Nema takvog poretka i ustanove na zemlji koji bi bili osigurani od zloupotrebe, ali mislimo da ih najmanje ima u onom zakonodavstvu koje potiče od Boga i u kojem se izražava svešteno ustrojstvo Pravoslavlja; od popravljanja pravoslavne vere preuzimanjem bilo čega od jeretika molimo da budemo izbavljeni. Sveti oci nisu bili gluplji od nas uvodeći svete zakone, a ni njih nisu uvodili u svoje ime, već u ime Duha Božijeg. Da li sad treba govoriti o despotizmu uz sveopšte kolebanje vlasti, a posebno crkvene vlasti? Na Pravoslavnom Istoku patrijarsi nisu samo crkvena glava, već i glava plemenskog života svoje pastve, i šta? Nema reči o bilo kakvom njihovom despotizmu, naprotiv, oni predstavljaju jedinu instancu koja miri neprijateljstvo plemena i njihovih pastira.
 
III
 
Ako se već govori o suvišku vlasti nad Crkvom, ovaj suvišak nema patrijarh, nego svetovne instance! U jednoj od poslednjih knjižica „Ruskog truda“ pokojni Šarapov je odštampao, a onda je kao posebnu brošuru izdao zapis pokojnog arhiepiskopa Volinskog Agatangela (†1876.) upućen na carevo ime, u kojem se detaljno dokazuje da je ober-prokurorska vlast nad arhijerejima i uopšte nad Crkvom neuporedivo veća i jača od vlasti Sveruskih patrijaraha i od vlasti ostalih ministara u svom ministarstvu. Nećemo ponavljati ova dokumentovana poređenja, ali ćemo dodati u svoje ime da je vlast ober-prokurora nad Sinodom veća od vlasti eparhijskog arhijereja nad svojom konsistorijom.
On u slučaju neslaganja s odlukom konsistorije mora da napiše rezoluciju, koja ostaje u papirima kao prijava nepravilne ili nerazumne odluke. Ako se pak ober-prokuror ne slaže s odlukama Svetog Sinoda, njegov protokol se uništava i piše ponovo.
Da ne bismo ostali samo na rečima, navešćemo tri ovakva slučaja, koja su se desila na nedavnom zasedanju. U novembru 1904. godine Sveti Sinod je doneo odluku da se na carevo ime uputi molba za jednodnevno prikupljanje sredstava po celoj Rusiji za obnavljanje Vasiljevskog hrama u Ovruču (kao zaveta za srećan ishod rata), ali gospodin ober-prokuror se s tim nije složio, protokol s potpisima je bio uništen, i napisana je druga odluka s dozvolom da se objavi prikupljanje priloga u „Crkvenim novostima“. U martu 1905. godine Sveti Sinod je na Finsku katedru izabrao preosvećenog Tihona, ali se na sledećoj sednici čula izjava ober-prokurora da je preosvećeni Tihon neophodan u Americi i za Finsku je doneta druga odluka. Napokon, u istom ovom martu bila je doneta i potpisana odavno željena odluka svih dobrih pastira i čeda Crkve o tome da se imovina preminulih episkopa prevede na njihov manastir ili na arhijerejski dom i da se okonča hronika skandala pljačkanja arhijerejskog novca i sveštenih predmeta od strane pohlepnih rođaka, ali je i ovaj nacrt dobročiniteljskog zakona bio obustavljen po želji ober-prokurora; tek ga je u protekloj 1911. godini novi ober-prokuror, nelicemerni revnitelj vere i Crkve, ponovo sproveo kroz Sinod i uneo u zakonodavne odredbe.
Pritom ne treba misliti da smo 1904. i 1905. godine naišli na akt despotskog nasilja. Ne, to je bio prosto uobičajeni poredak stvari, koji se nije promenio čak ni za vreme tako plemenitog i humanog prokurora kao što je K.P.Pobedonoscev. Pošto je prokuror naznačen kao odgovorno lice za vođenje kancelarijskih poslova poznatog nadleštva, potpuno je prirodno da se on prema njemu odnosi kao svaki direktor prema svom departmanu, kao ministar prema svom savetu pri ministru.
Čak ni mnogim duhovnim licima nije poznato to da na primer, postavljanje mitropolita, postavljanje članova Sinoda, pozivanje i jednih i drugih na sednice Sinoda i njihovo ponovno otpuštanje u eparhiju zavise isključivo od ober-prokurora, da se sam Sinod za to ni ne pita, a ako se pita, to će je stvar lične ljubaznosti; isto tako se vrši nagrađivanje arhijereja zvezdama i činom arhiepiskopa. Jasno je da u Svodu Zakona ovo nećete naći, da se na papiru sve to navodno odvija po neposrednom nahođenju cara; ali sinodalno zakonodavstvo se, počevši od Reglamenta Petra I i karakteriše time što se u njemu svesno ni o čemu ne govori do kraja, zato što se ne može direktno i otvoreno ozakoniti ovakvo porobljivanje Crkve, koja se naziva vladajućom u zakonodavstvu, koje želi da se predstavi kao u svemu saglasno s pravoslavnom verom, izloženom u kanonima Vaseljenskih Sabora!..
Dakle, individualni upravitelj Ruske Crkve postoji, i pritom s mnogo većom moći nego što je patrijarh, koji je uvek ograničen saborom episkopa, samo što je ovaj upravitelj običan mirjanin, a obnavljanje kanonskog patrijaraštva ne bi bilo pojačavanje individualnog i pritom potpuno nezakonitog upravljanja Crkvom, već sabornog i zakonitog upravljanja. Sasvim tačno je govorio pokojni arhiepiskop Sava (†1896.) da se istorija Ruske Crkve za XVI vek može pisati po mitropolitima, za XVII vek po patrijarsima, za XVIII vek po carevima, a za XIX vek po ober-prokurorima. Šta će biti ugodno Gospodu da odredi za ovaj XX vek – to je u Njegovoj svetoj volji!..
Za mnoge je 1905. godine značenje izgubilo još jedno važno pitanje: kako patrijaraštvo spojiti sa samodržavljem? Ali u martu prošle godine, kad se povela reč o patrijarhu, neke od konzervativnih novina, ni iz daleka ne iskrene, objavile su opasnost upravo u ovom smislu; a u stvari su se rukovodile čisto partijskim interesima čovekougađanja – ne tronu, već drugim instancama…
A mi ćemo na postavljeno pitanje odgovoriti: „Premda revnitelji vere ne treba da se zaustavljaju ni pred čim radi obnavljanja istinskog Pravoslavlja, ovde nema nikakve potrebe za biranjem između dve sveštene simpatije ruskog pravoslavnog srca: patrijaraštvo nije ograničavanje samodržavlja, već njegov najsigurniji oslonac. I da nerazumnim, a ponekad i prosto neiskrenim novinskim konzervativcima nije pošlo za rukom da ocrne i oklevetaju zaista crkvenu i svetu želju Svetog Sinoda u martu 1905. godine, i Sinod bi mogao, zastupljen prvim mitropolitom, da saopšti monarhu da je Pomesna Crkva skoro 200 godina bila nasilno lišena svog poglavara od strane Petra Prvog, naš car bi izvoleo da sam vrati Crkvi ono što joj je Petar oduzeo, i da prizna za njenog poglavara ili prvog po časti jerarha, ili jerarha koji zauzima patrijarašku katedru, prepustivši dalje postavljenje patrijaraha izboru koji se obavlja na uobičajeni način.“
Čini nam se da je ovakav poredak obnavljanja patrijaraštva najpravilniji. 1905. godine Sveti Sinod je caru uputio molbu za sazivanje Pomesnog Sabora kako bi izabrao patrijarha, ali smo već videli da niko ne može da sazove zakoniti Sabor osim patrijarha. Sabor može sazvati patrijarh uz Najviše odobrenje, ali sam patrijarh (prvi) može biti objavljen Najvišim opredelenjem i manifestom. Na koji način? O tome smo više puta govorili. Po božanskom pravu (de jure divino) vrhovni pastir ne može biti ukinut, ni tu ograničen u svojim Bogom danim ovlašćenjima, car Petar I i njegov Reglament su samo vezivali prvosvetitelja, ali nikakva vlast ne može da ga ukine: on je praktično nasilno bio lišen svojih kanonskih prava, ali u očima Božjim ona ostaju. A ko sad može da zabrani Petrovom nasledniku da ukine ovo ograničenje, da raskine crkvene okove? Ko će se usuditi da ne prizna zakonitost ovakvog bogougodnog dela? A na koji način će se ono izraziti? Objavljivanjem poglavara ili Moskovskog mitropolita za kanonskog patrijarha. Zatim, razume se, hrišćanska ljubav će sugerisati ljubav vođi države i poglavaru Pomesne Crkve da izmole za to blagoslov ostalih patrijaraha.
Evo šta smo o tome pisali u referatu 1905. godine:
„Kad bi se tako radostan događaj desio u Velikom postu (kad je caru bio podnet referat Svetog Sinoda), najkasnije do Trojice bio bi bio održan i zakoniti Pomesni Sabor uz učestvovanje Istočnih patrijaraha, a uoči jeseni Sveta Crkva bi procvetala s takvom silom blagodatnog života i duhovnog oživljavanja da bi odvukla pastvu daleko-daleko od onih zverskih interesa koji sad razdiru našu domovinu, i Samodržavna Vlast bi nepokolebljivo i radosno stajala na čelu narodnog života. Po rođenoj zemlji bi se čule sveštene pesme, a ne marseljeze, u Moskvi bi zvonila zvona, a ne topovska paljba, crnomorski brodovi, ukrašeni plišom i cvećem, dovozili bi i odvozili naslednike apostolskih prestola Sveštenog Istoka, a ne izdajnike, ne izdajica, kojima rukovode Jevreji; i uopšte, ne bi bilo ni revolucije, ni sad ni u buduće, zato što opštenarodno oduševljenje zbog obnavljanja Pravoslavlja posle njegovog dugotrajnog zarobljeništva ne bi ni dozvolilo pristup sejačima bezbožne ispraznosti.
Da li pisati o tome da i danas s patrijaraštvom i samodržavljem saosećaju isti krugovi lica, jedno isto usmerenje misli? A i može li biti reči o papističkim pretenzijama patrijarha uz ono poniženje vere, u kojem se nalazila u XVIII i XIX veku? Naprotiv, najviša vlast bi stalno morala da ulaže napor da patrijarsi budu prožeti svešću o svojim ovlašćenjima, da se ne plaše svih i svega, da jače i smelije podižu svoj glas u zemlji makar zbog čisto duhovnih, zbog čisto moralnih pitanja života. I, naravno, samo pod uslovom ovakve smelosti poglavara lokalne Crkve i njeni ostali pastiri bi ostavili svoje prestupno ćutanje pred svakom, čak i prolaznom, zaverom tamne sile i bezbožnosti i ne bi opravdavali tako sramno predskazanja izvesnog Jeronima Preobraženskog koja su se ostvarila, a koji je u jednoj paskvili na ime preosvećenog Amvrosija Harkovskog tvrdio da će naš klir, koji je tako tako usrdno hvalio samodržavlje, s jednakom usrdnošću početi da hvali i ustav, i republiku, ako ovakve struje budu pobeđivale. Pokojni arhiepiskop je ovu paskvilu objavio želeći da tako veže autora za stub srama, ali avaj, autor je i tada naišao na sveopšte saosećanje u savremenoj štampi – a danas su se njegova predskazanja opravdala.
Uopšte, svoj zapis ćemo završiti izjavom koju smo više puta ponavljali prilikom samog pojaljivanja reči o obnavljanju kanona. Ne treba da se plašimo prepreka koje samodržavna vlast može činiti ovom velikom delu, već liberalnih tokova u društvu i u najboljem delu klira. Svjetlost je došla na svjet, a ljudi više zavolješe tamu negoli sjvetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla (Jn. 3, 19-20).
Sad je jasno da neprijatelja obnavljanja Crkve ima više nego prijatelja, ali ako se preosvećeni jerarsi odluče da brane istinu do smrti, Gospod će vratiti Pomesnoj Crkvi Svoju milost, obnoviće je u kanonskoj čistoti i slavi, obnoviće njeno, u toku dva veka pomračeno, aktivno bratsko jedinstvo s ostalim Pravoslavnim Crkvama, kako bi ispunio radost hrišćana Vaseljenskim Saborom, na kojem će i učenje vere biti ponovo objašnjeno u svojoj nekadašnjoj čistoti i potpuno oslobođeno od zapadnih primesa, i opis savršenog života hrišćana biće ponuđen u svoj svojoj netruležnoj lepoti i sili koja nadahnjuje.“
 
***
 
Od vremena pisanja ovog zapisa prošlo je šest godina. Religiozni i moralni razvrat ruskog naroda i ruskog društva biva sve dublji i s užasavajućom silom, poljski katolicizam, nemački baptizam i ruska hlistovština odvajaju od Crkve desetine hiljada članova, a jevrejski ateizam i više; crkvena disciplina se ljulja u samim temeljima; smele reči negiranja Crkve čuju se iz usta i ispod pera sveštenika ne samo u štampi, već i u Državnoj Dumi; čak se prave savezi klira za uvođenje reformacije u Rusiji; u ovom smeru su se izdavali, a i dalje se izdaju neki duhovni časopisi; ali ostaju bez dostojnog odgovora desetine štundističkih, latinskih, islamskih i hlistovskih časopisa i novina, koji nadmeno brukaju hijerarhiju i klir i koji su neuporedivo popularniji nego izdanja naših akademija. Neki eparhijski arhijereji, mnogi jereji i monasi se bore protiv crkvenog razvrata, ali svako to čini za svoju eparhiju: ruski narod nema svog zajedničkog pastira, a Ruska Crkva u celini nema odgovornog brižnika – ona je kao udeo nasleđen posle čoveka koji je umro bez naslednika, kao res nullius (lat. „ničija stvar“ – prim.red.), a ne kao jedinstvena Hristova vojska u borbi sa svojim neprijateljima koji su ojačali i koji su se umnožili; njima je data „sloboda savesti“, sloboda štampe, sloboda reči, sloboda potkupljivanja, varanja, ucene i klevete, a „vladajućoj“ Crkvi zasad nije dato ono što joj je dao Božanski Duh – nije joj dat poglavar!.. Ali može li protiv neprijatelja da se bori vojska ako ima 75 samostalnih vojskovođa, koji nisu ujedinjeni vrhovnim komandantom? A „vladajuća“ Crkva koja se bori nalazi se upravo u ovakvom žalosnom stanju! Do 1905. godine, loše ili dobro, čuvala ju je svetska vlast, a sad je lišena ove zaštite, ali nije prepuštena ni sama sebi: konja vezanih nogu od vukova su čuvali pastiri, a onda su otišli i rekli: „Bori se sam za sebe protiv kradljivaca,“ ali mu noge nisu odvezali: hoće li se sačuvati od vučjih zuba?..
Sećamo se duboko dirljive molbe monaha Novog Jerusalima upućene moskovskom caru, blaženopočivšem Fjodoru Aleksejeviču, da im se iz dalekog progonstva vrati graditelj manastira, njegova svetost patrijarh Nikon: „Molimo tvoje bogoslično milosrđe! Vrati pastira stadu, vrati glavu telu, da se zajedno obradujemo zbog cara svog i uputimo svoju molitvu za tvoje bogoljubazno zdravlje i spasenje!“
 
Tihvin manstir,
13. decembar 1911. godine
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegove članke je posmrtno izdala redakcija „Ruskog truda“ u vidu brošure „O najvišoj crkvenoj upravi u Rusiji“.
  2. Up. nepoznavanje ovih pravila od strane prof.N.Tihomirova – „Bogoslovski vesnik“, 1905.g. – „O sinodalnoj upravi“.
  3. U ovoj knjizi autor se trudi da dokaže da je sama Crkva zastarela, da podleže postepenom ukidanju; zato niko ne može da ga optuži za pristrasnost prema patrijaraštvu. Najčudnije je što je ova knjiga obezbedila g.Belovidovu titulu doktora crkvenog prava.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *