IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
OGLED HRIŠĆANSKOG KATEHIZISA
 
DRUGI DEO KATEHIZISA.
 
O POBOŽNOSTI ILI O BOGOUGODNOM ŽIVOTU
 
P. Da li hrišćanin, shvativši glavne istine vere može da se umiri i da bude siguran da će navodno obavezno spasiti svoju dušu?
O. Ni u kom slučaju, jer nas apostol Pavle uči: ako znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam (1 Kor. 13, 2).
P. Da li se u skladu s tim možemo složiti s onim učenjem koje tvrdi da će vera navodno sama podstaći hrišćanina na podvige vrline, a on u to ne treba da ulaže napor?
O. Ovo učenje je potpuno lažno, jer i đavoli vjeruju, i drhte (Jak. 2, 19)
P. Iz čega se vidi da verujući treba, ne zadovoljavajući se svojom uverenošću u istine Otkrovenja, da ulaže napor u borbi s grehom i u sticanju vrlina?
O. Iz Hristovih reči: Carstvo Nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11, 12). Zatim u priči o sejaču Gospod objašnjava da su zrna koja su pala na dobru zemlju oni koji čuvši riječ, u dobrome i čistom srcu drže je, i rod donose u trpljenju (Lk. 8, 15). Apostol Pavle na kojeg se pogrešno pozivaju pomenuti lažni učitelji, još jasnije piše o nužnosti da upregnemo svoju volju radi dostizanja večnog života: Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoa prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Flp. 3, 13-14).
P. Kako onda razumeti reči apostola Pavla o tome da se Avram i hrišćani opravdavaju verom, a ne delima zakonima (v. Rim. 3, 28; 4, 3).
O. Apostol Pavle je pod delima zakona podrazumevao Mojsijev obredni zakon, koji je izgubio značaj nakon što nas je iskupio Hristos Spasitelj, a pod verom svu punotu hrišćanskog blagodatnog i svetog života, kao što sam objašnjava u drugoj Poslanici: U Hristu Isusu niti što vrijedi obrezanje ni neobrezanje, nego vjera koja kroz ljubav djela, ili u sledećoj glavi – nova tvar (Gal. 5, 6, 15).
P. Zar se u Svetom Pismu ne daju upozorenja na nepravilno razumevanje apostola Pavla?
O. Ovakva upozorenja daje apostol Jakov, koji objašnjava nedovoljnost same ubeđenosti u istine vere, i apostol Petar, koji ukazuje na to da apostol Pavle u svim poslanicama uči hrišćane da poštuju dugotrpljenje Gospoda (odnosno, da se ugledaju na trpljenje) našim spasenjem, dok ih neuki i neutvrđeni izvrću… na svoju sopstvenu propast, pretvarajući u nešto teško razumljivo učenje apostola Pavla, kao i ostala Pisma (2 Petr. 3, 15-16).
P. Koji je konačni cilj ovog dugotrpljenja i napora ili podviga kojima hrišćani ostvaruju svoje spasenje?
O. Potpuno uništenje svojih strasti, i kao što je rečeno na početku katehizisa, dostizanje svetosti i opštenja s Bogom.
Gospod Isus Hristos je predloživši Svojim slušaocima najuzvišeniju vrlinu ljubavi prema neprijateljima u zaključku rekao: Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš Nebeski (Mt. 5, 48).
P. Kakav je put ka postepenom i mogućem dostizanju ovakvog savršenstva?
O. Dvojak: borba s grehom i usvajanje vrline i bogoopštenja.
P. Kojim rečima Božjim treba da se rukovodimo u ovim podvizima?
O. Zabrana grehova se uglavnom izlaže u deset zapovesti Božjih u Starom Zavetu, a pokazivanje vrlina uglavnom po devet zapovesti Jevanđelja.
O zapovestima oba Zaveta uopšte
 
P. Šta je zajedničko za zapovesti Starog i Novog Zaveta, zbog čega upravo u njima treba videti suštinu moralnog učenja koje je Bog dao ljudima?
O. I jedne i druge zapovesti su bile date ustima Božjim, i u posebno svečanim uslovima, a zatim ih je Gospod Koji je govorio pratio još mnogim dopunama i objašnjenjima.
P. U kakvim uslovima su bile date zapovesti Starog Zaveta?
O. Kad je jevrejski narod koji je potekao od Avrama bio čudesno oslobođen iz egipatskog ropstva, na putu ka zemlji koja mu je bila obećana, u pustinji, na gori Sinaj, Bog je pokazao Svoje prisustvo u ognju i oblaku i dao je zakon preko vođe Izrailjaca Mojsija.
P. U kojim uslovima su bile date zapovesti Novog Zaveta?
O. Gospod Isus Hristos, popevši se na visoku goru, stade na mjestu ravnom i mnogo učenika Njegovih; i mnoštvo naroda iz sve Judeje i Jerusalima, i iz primorja tirskog i sidonskog. Koji dođoše da Ga slušaju i da se iscjeljuju od svojih bolesti, i koje su mučili duhovi nečisti; i iscjeljivahu se. I sav narod tražaše da Ga se dotakne; jer iz Njega izlažaše sila i iscjeljivaše ih sve. I On podignuvši oči Svoje na učenike Svoje govoraše (Lk. 17-20).
P. Da li su se slična iscelenja dešavala kad je Bog izrekao deset zapovesti u Starom Zavetu, na gori Sinajskoj?
O. Naprotiv, Gospod je zabranio Mojsiju da u to vreme dozvoljava čoveku ili životinji da dođe do podnožja, pošto bi ih inače sigurno odmah zadesila smrt.
P. Da li zapovesti Starog Zaveta predstavljaju samo zabranu grehova, a Novog Zaveta – samo pohvalu vrline?
O. Ne, kao prvo, IV i V zapovest Starog Zaveta sadrže u sebi propisivanje vrlina, a zatim čoveku iskreno primanje u ljudsko srce zabrana Starog Zaveta i pohvala Novog Zaveta otkriva i ona njima suprotna dela i osećanja, koja se propisuju zabranama grehova i zabranjuju se pohvalama vrline.
P. Kako se naziva ona sila u čovekovoj duši koja nam na taj način objašnjava zapovesti Božije?
O. Ona se naziva savešću ili unutrašnjim zakonom.
P. Da li Sveto Pismo govori o unutrašnjem zakonu?
O. Apostol Pavle kaže za neznabošce: Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju (Rim. 2, 15).
P. Zbog čega je dat još spoljašnji zakon, ako u ljudima postoji unutrašnji?
O. On je dat zbog toga što ljudi nisu slušali unutrašnji zakon i što su provodeći telesan i grehovan život gušili u sebi glas duhovnog zakona. Zato je i bilo potrebno podsećati ih spoljašnje na njega, posredstvom zapovesti.
Šta će, dakle, zakon? Zbog grijeha dodade se (Gal. 3, 19).
P. Da li su sinovi Starog Zaveta razumeli da samo uzdržanje od grehova ne obuhvata u potpunosti e volju Božiju?
O. Nesumnjivo je da su razumeli, pošto je, kad je Gospod upitao književnika koja je glavna zapovest Mojsijevog zakona, koja dovodi do večnog života, on odgovorio: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom (Lk. 10, 27).
P. Ko je još istim rečima odgovorio na pitanje o najvećoj zapovesti zakona?
O. Sam Gospod Isus Hristos (v. Mt. 22, 36-40).
P. Da li su svi ljudi naši bližnji?
O. Svi, zato što su svi stvorenja jednog Boga i potekli su od jednog čoveka. Ali jedinstvni s nama u veri su nam posebno bliski, kao deca jednog Oca Nebeskog po veri u Isusa Hrista.
P. Kakav treba da bude poredak u ljubavi prema Bogu, prema bližnjem i prema samom sebi.
O. Treba voleti sebe samo radi Boga i delimično radi bližnjih; bližnje treba voleti radi Boga, a Boga treba voleti radi Njega Samog i najviše. Ljubav prema sebi treba da se prinosi na žrtvu ljubavi prema bližnjima, ljubav prema sebi i prema bližnjima treba da se prinosi na žrtvu ljubavi prema Bogu.
Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13).
Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego Mene, nije Mene dostojan (Mt. 10, 37).
 
O zapovestima Starog Zaveta
 
P. Da li se u zapovestima Starog Zaveta mogu naći upravo ove dve glavne zapovesti?
O. Mogu, zato što deset zapovesti zabranjuju grehove, koji su u suprotnosti s ljubalju prema Bogu i ljubavi prema bližnjem: prve četiri zapovesti se tiču ljubavi prema Bogu, a poslednjih šest – ljubavi prema bližnjem.
P. Kako su zapovesti bile predate izrailjskom narodu?
O. Sam Gospod ih je prvo napisao na dve kamene tablice.
P. Iz čega se vidi da se u rečima Gospodnjim, koje izlažu Njegov zakon, on delio upravo na deset glavnih zapovesti?
O. Iz reči iste one sveštene knjige Izlaska, u kojoj se nazivaju dekalogom (v. 2 Mojs. 34, 28); zatim se ove zapovesti doslovce ponavljaju u Ponovljenim zakonima (v. 5 Mojs. 5), gde je rečeno da su tablice s dekalogom po zapovesti Božijoj bile zauvek stavljene u Kovčeg Zaveta, koji je bio glavna svetinja naroda Božijeg.
P. Kako glase ove zapovesti?
O. 1) Ja sam Gospod Bog tvoj, Koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza Me.
2) Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti.
3) Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.
4) Sjećaj se dana od odmora da ga svjetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu.
5) Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.
6) Ne ubij.
7) Ne čini preljube.
8) Ne kradi.
9) Ne sjvedoči lažno na bližnjega svojega.
10) Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega (2 Mojs. 20, 1-17).
P. Ako su ove zapovesti date izrailjskom narodu, da li i mi treba da postupamo po njima?
O. Treba, zato što su one u svojoj suštini isti onaj zakon, koji je po rečima apostola Pavla, napisan u srcima svih ljudi, da bi svi postupali po njemu.
P. Da li je Isus Hristos učio da se postupa po deset zapovesti?
O. On je zapovedao da se radi zadobijanja večnog života sačuvaju zapovesti i učio je da se razumeju i ispunjavaju savršenije nego što su ih ljudi pre Njega shvatali (v. Mt. 19, 17; 5).
 
O prvoj zapovesti
 
P. Šta znače reči: Ja sam Gospod, Bog tvoj?
O. Ovim rečima Bog kao da ukazuje na Samog Sebe čoveku i stoga mu zapoveda da spoznaje Gospoda Boga.
P. Koje posebne dužnosti se mogu izvesti iz zapovesti da se spoznaje Bog?
O. 1) Treba da se učimo bogopoznanju kao najvažnijem od svih znanja.
2) Treba prilježno da slušamo pouku o Bogu i o Njegovim delima u crkvi, a takođe pobožne razgovore o tome van hrama.
3) Treba da čitamo ili da slušamo knjige koje uče bogopoznanju: kao prvo, Sveto Pismo, kao drugo, dela svetih otaca.
P. Šta se zabranjuje rečima: nemoj imati drugih bogova uza Me?
O. 1) Bezbožnost ili neverje, kad ljudi, koje psalmopevac pravedno naziva bezumnicima, želeći da se izbave od straha od suda Božijeg govore u svom srcu nema Boga (Ps. 13, 1) ili kad priznajući da Bog postoji, ne veruju Njegovom proviđenju i otkrovenju.
2) Jeres, kad ljudi s učenjem vere mešaju mišljenja koj su u suprotnosti s Božanstvenom istinom.
3) Raskol, odnosno samovoljno odstupanje od jedinstva bogopoštovanja i od Pravoslavne Katoličanske Crkve Božije.
4) Bogoodstupništvo, kad se ljudi odriču istinite vere zbog straha od ljudi ili zbog svetske koristi.
5) Očajanje, kad se uopšte ne nadaju da će od Boga dobiti blagodat spasenja.
6) Čarobnjaštvo, kad ostavljajući veru u silu Božiju, veruju tajnim i uglavnom zlim silama tvari i posebno zlih duhova i trude se da njima deluju.
7) Sujeverje, kad veruju da neka obična stvar navodno ima Božansku silu i kad se uzdaju u nju umesto u Boga ili je se boje; kao što na primer, veruju staroj knjizi i misle da se mogu spasiti samo po njoj, a ne po novoj, iako nova sadrži isto učenje i isto bogosluženje.
8) Čovekougađanje, kad ugađaju ljudima tako da zbog toga ne mare za ugađanje Bogu.
9) Uzdanje u čoveka kad se neko uzda u svoje sposobnosti i snage ili druge ljude, a ne u milost i pomoć Božiju.
P. Zbog čega treba misliti da su čovekougađanje i uzdanje u čoveka u suprotnosti s prvom zapoveđu?
O. Zato što je čovek kojem ugađamo ili u kojeg se uzdajemo do zaboravljanja Boga na izvestan način za nas bog umesto Boga istinitog.
P. Kako Sveto Pismo govori o čovekougađanju?
O. Apostol Pavle kaže: Kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1, 10).
P. Šta Sveto Pismo kaže o uzdanju u čoveka?
O. O tome govori Gospod: da je proklet čovjek koji se uzda u čovjeka i koji stavlja tijelo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo (Jer. 17, 5).
P. Kako Sveto Pismo uči o sujeverju, i posebno o čarobnjaštvu i prizivanju mrtvih?
O. I jedno i drugo se smatra teškim grehom i Mojsijev zakon zapoveda da se kamenuje muškarac ili žena koji prizivaju mrtve ili vračaju (v. 3 Mojs. 20, 27; up. 5 Mojs. 18, 11); čarobnjaštvo su razobličavali proroci Isaija, Jezekilj i drugi.
P. Da li postoji upozorenje na sujeverje u Novom Zavetu?
O. Apostol Pavle piše Timoteju: Odgajen riječima vjere i dobrom naukom kojoj si sljedovao. A poganih i bapskih priča kloni se i vježbaj se u pobožnosti (1 Tim. 4, 6-7).
 
O drugoj zapovesti
 
P. Šta je to kumir o kojem se govori u drugoj zapovesti?
O. U samoj ovoj zapovesti je objašnjeno da je kumir ili idol izobraženje neke nebeske ili zemaljske tvari, ili onoga što živi u vodi, kojoj se ljudi klanjaju i služe joj umesto Bogu.
P. Šta zabranjuje druga zapovest?
O. Zabranjuje klanjanje idolima kao umišljenim božanstvima ili kao izobraženjima lažnih bogova.
P. Da li se na taj način zabranjuje da se imaju bilo kakva sveštena izobraženja?
O. U ovoj zapovesti nema takve zabrane, jer je isti ovaj Mojsije, preko kojeg je Bog dao zapovest koja zabranjuje kumire, istovremeno dobio od Boga zapovest da u Skiniju, pokretni jevrejski hram, stavi zlatna sveštena izobraženja Heruvima i pritom u unutrašnjem delu hrama, u koji je narod dolazio da se pokloni Bogu.
P. Zbog čega je ovaj primer bitan za Pravoslavnu Hrišćansku Crkvu?
O. Zbog toga što on objašnjava pravilnost upotrebe svetih ikona u Pravoslavnoj Crkvi.
P. Šta je ikona?
O. Ova reč je grčkog porekla i znači „obraz„, ili „izobraženje„. U Pravoslavnoj Crkvi se ovim imenom nazivaju sveštena izobraženja Boga, Koji se javio u telu, Gospoda našeg Isusa Hrista, Njegove Prečiste Majke i Njegovih svetaca.
P. Da li je upotreba svetih ikona saglasna s drugom zapovešću?
O. Ona ne bi bila saglasna s njom samo u slučaju kad bi neko počeo da ih bogotvori. Nije nimalo u suprotnosti s ovom zapovešću poštovati ikone kao sveštena izobraženja i upotrebljavati ih za pobožno sećanje na dela Božija i Njegove svece, jer su u ovom slučaju ikone knjige, koje su napisane likovima i stvarima umesto slovima (v. Grigorije Veliki, sveti. Pismo 9 episkopu Serenu Marseljskom).
P. Da li o tome uči Sveta Crkva?
O. Da, ona je specijalno sazvala Sedmi Vaseljenski Sabor, koji je utvrdio ikonopoštovanje. Za njega su mučenički postradali mnogi sveci (oni se nazivaju ikonoborci – mislim da je greška, valjda ikonopoštovatelji) od jeretika, koji su odbacivali poštovanje svetih ikona i svetih moštiju.
P. U kakvom raspoloženju duha treba prebivati za vreme poklonjenja ikonama?
O. Onaj ko ih gleda umom treba da gleda u Boga i u svece koji su na njima naslikani.
P. Kako se uopšte naziva greh protiv druge zapovesti?
O. Idolopoklonstvo.
P. Šta znači duhovno idolopoklonstvo?
O. Voljenje tvari više nego Boga, koje obično vuče čoveka da prekrši svete zapovesti, a često i ka odstupanju od vere. Isto ovakvo prekomerno i besmisleno je poklanjanje modi i modernim učenjima i odstupanje radi njih od učenja istine. Na to hrišćane upozorava apostol Pavle: Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci svijeta, a ne po Hristu (Kol. 2, 8). Apostol Jovan je to predkszivao: zver koja će biti neprijatelj Hristu (antihrist i njegovo učenje) biće jaka na zemlji i pokloniše se njoj svi oni koji žive na zemlji, čije ime nije zapisano u knjizi života (Otkr. 13, 8).
P. Da li se oni koji odbacuju ikonopoštovanje ispravno pozivaju na zabranu iz knjige Ponovljenih zakona da se Bog slika u obliku muškarca, ili žene, ili druge tvari (v. 5 Mojs. 4, 15-18).
O. Jevrejima, koji su bili skloni idolopoklonstvu, nije bio zabranjen ceo obredni zakon, na primer, obrezanje i subota, koji su ukinuti su iskupljenjem Hristovim, a naš Spasitelj, ponavljajući zapovesti bogatom mladiću, nije pomenuo ove reči druge zapovesti.
P. Ali tamo su se pominjale samo peta, šesta, sedma i osma zapovest, a da li je Gospod potvrđivao prvu, treću, četvrtu i desetu?
O. Jeste: prvu kao odgovor zakoniku na pitanje koja je zapovest najveća u zakonu; treću kad je učio protiv zakletve Bogom; četvrtu kad je objašnjavao njen smisao isceljujući u subotu; desetu razobličavajući pomisli o tuđoj ženi i u priči o jednakoj plati vinogradarima.
P. Kako Crkva uči o odnosu Isusa Hrista prema ikonopoštovanju?
O. Ona svuda propoveda predanje o tome kako je Isus Hristos dao Nerukotvorni Obraz tako što je obrisao lice ubrusom (peškirom – prim.red.) i kako ga je darovao edeskom caru Avgariju, koji se iscelio od bolesti kad ga je dobio. U sećanje na ovaj događaj od davnina je ustanovljen praznik Nerukotvornog Obraza (16. / 29. avgust).
 
O trećoj zapovesti
 
P. Kako se dešava to da se ime Božije izgovara uzalud?
O. Ono se uzalud uzima beskorisnim i ispraznim u razgovorima, a tim pre kad se izgovara lažljivo ili s narušavanjem sveštenog straha.
P. Koji grehovi se zabranjuju trećom zapovešću?
O. 1) Bogohuljenje ili drske reči protiv Boga.
2) Roptanje protiv Boga ili žalbe na Njegovo proviđenje.
3) Svetogrđe, kad se svešteni predmeti koriste na šalu ili na porugu.
4) Nepažljivost u molitvi.
5) Lažna zakletva, kad se zakletvom tvrdi ono što ne postoji.
6) Prestupanje zakletve, kad se ne ispunjava ispravna i zakonita zakletva.
7) Kršenje zaveta datih Bogu.
8) Zaklinjanje Bogom ili lakomislena upotreba zakletve u običnim razgovorima.
P. Da li u Svetom Pismu postoji posebna zabrana zaklinjanja Bogom u razgovorima?
O. Spasitelj kaže: A ja vam kažem: Ne kunite se nikako: ni nebom, jer je prijesto Božiji… Dakle, neka bude riječ vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga od zloga je (Mt. 5, 34, 37).
P. Da li se na taj način zabranjuje i svaka zakletva u javnim poslovima?
O. Apostol Pavle kaže: Jer se ljudi zaklinju većim od sebe, i svakom njihovom prepiranju završetak je zakletva kao jemstvo. Zato i Bog, želeći da nasljednicima obećanja što pouzdanije pokaže neizmjenivost Svoje odluke, posluži se zakletvom (Jevr. 6, 16-17).
Iz ovoga treba zaključiti da ako je sam Bog radi istinskog uveravanja upotrebio zakletvu, tim pre je nama dozvoljeno i treba da u potrebnim slučajevima, po zahtevu zakonite vlasti, upotrebimo zakletvu, sa sveštenim strahom i čvrstom namerom da je nipošto ne kršimo.
P. Da li su sveti Anđeli i sveti apostoli koristili zakletvu?
O. U Apokalipsi je sveti Jovan video Anđela, koji zakle se Onim Koji živi u vijekove vijekova, Koji sazda nebo i što je na njemu, i zemlju i što je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena više biti neće (Otkr. 10, 6). Apostol Pavle je više puta u svojim poslanicama prizivao Boga radi svedočenja istinitosti svojih reči, na primer: Bog mi je svjedok, koliko čeznem za svima vama u ljubavi Isusa Hrista (Flp. 1, 8).
P. U kojim slučajevima se dopušta zakletva?
O. Potvrđivanje zakletvom – kad je neophodno da se radi opšteg dobra učvrsti poverenje u svedočanstvo čoveka, na primer, na sudu; a obećanje sa zakletvom, kad osim toga treba ukrepiti čovekovu volju u dobru i istini da on ne bi odstupao od nje, sećajući se da u tom slučaju neće biti samo lažljivac, već i prestupnik zakletve. Takva je zakletva prilikom primanja crkvenih dužnosti, počevši od episkopa, kao i vojnih i civilnih.
 
O četvrtoj zapovesti
 
P. Zbog čega se zapoveda da se sedmi, a ne neki drugi dan posvećuje Bogu?
O. Zato što je Bog šest dana stvarao svet, a sedmog se odmarao od dela stvaranja.
P. Da li se u Hrišćanskoj Crkvi slavi subota?
O. Ne slavi se kao savršeni praznik, ali se u sećanje na stvaranje sveta i trajanje prvobitnog praznovanja razlikuje od ostalih dana po blažem postu.
P. Kako se u Hrišćanskoj Crkvi ispunjava četvrta zapovest?
O. Takođe se na svakih šest dana slavi sedmi dan, samo ne poslednji od sedam dana ili subote, već prvi dan svake sedmice, ili nedelja.
P. Od kada se slavi nedelja?
O. Od samog vremena Hristovog vaskrsenja.
P. Da li se u Svetom Pismu pominjanje da su ljudi slavili nedelju?
O. U knjizi Djela apostolskih pominje se sabranje učenika, odnosno hrišćana u „jedinu ot subot“, odnosno u prvi dan nedelje ili nedelju, radi prelamanja hleba odnosno radi savršavanja tajne Pričešćivanja (v. Dap. 20, 7). Kod apostola i jevanđeliste Jovana u Apokalipsi se takođe pominje dan nedeljni, odnosno nedelja (v. Otkr. 1, 19).
P. Da li pod nazivom sedmog dana ili subote treba podrazumevati još nešto?
O. Kao što su se u Starozavetnoj Crkvi pod nazivom subote podrazumevali i drugi dani ustanovljeni za slavlje ili za post, kao na primer, praznik Pashe, dan očišćenja, tako i u Hrišćanskoj Crkvi treba zapaziti da su i osim nedelje i drugih dana u slavu Božiju i u čast Presvete Bogorodice i ostalih svetaca, ustanovljeni praznici i postovi (v. Pravoslavno Ispovedanje. D. 3. Pitanje 60. D. 1. Pitanje 88).
P. Dakle, četvrta zapovest Starog Zaveta ne sadrži zabranu greha, već propisivanje pobožnosti?
O. Ona sadrži i jedno i drugo u Bibliji; ovde je ona bila izložena skraćeno, a njeno potpuno izlaganje glasi: Sjećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga (2 Mojs. 20, 8-11).
P. Svrstavajući učenje o vrlini molitve u zapovesti blaženstva, navedite ovde one spoljašnje razlike koje Novozavetna Crkva propisuje hrišćanima u dane praznika.
O. Kao prvo, tih dana ne treba raditi ili obavljati svetske i ovozemaljske poslove; kao drugo, treba ih sveto čuvati, odnosno upotrebljavati na dela sveta i duhovna, u slavu Božiju.
P. Zbog čega je zabranjeno raditi na dane praznika?
O. Da bi se oni neometano mogli upotrebiti za sveta i bogougodna dela.
P. Šta zapravo dolikuje činiti na dane praznika?
O. 1) Ići u crkvu radi zajedničkog bogosluženja i poučavanja u reči Božijoj.
2) Takođe se i van hrama treba baviti molitvom, čitanjem ili dušekorisnim besedama.
3) Posvećivati Bogu deo svog imanja i koristiti ga za potrebe Crkve i onih koji u njoj služe i za dobročinstvo prema siromašnima, posećivati bolesnike i zatvorenike u tamnicama i činiti druga dela hrišćanske ljubavi.
P. Ali zar takva dela ne treba činiti i radnim danima?
O. Dobro je ko to može da čini. A onaj koga sprečava posao treba bar praznične dane da osvećuje ovakvim delima. A moliti se treba obavezno svakog dana ujutru i uveče, pre ručka i večere i posle njih i po mogućstvu, prilikom započinjanja i završetka svakog posla.
P. Šta treba misliti o onima koji na praznike dozvoljavaju sebi neskromne igre i pozorište, svetske pesme, neuzdržanost u jelu i piću?
O. Ovakvi ljudi veoma vređaju svetost praznika. Ako nevini i za prolazni život korisni poslovi ne dolikuju svetim danima, tim pre im ne dolikuju beskorisna, telesna i poročna dela.
P. Kad četvrta zapovest govori o šestodnevnom delanju, da li ona osuđuje ljude koji ništa ne rade?
O. Bez sumnje osuđuje one koji se u obične dane ne bave poslovima koji dolikuju njihovom zvanju, već provode vreme u dokonosti i rasejanosti.
P. Kojoj kazni Crkva podvrgava one koji ne dolaze na molitvu i ne poštuju svete postove?
O. Za prve Apostolska pravila zapovedaju: izopštiti iz Crkve hrišćanina koji nemajući opravdan razlog tri nedelje uzastopno nije bio na Svetoj liturgiji; za druge je Šestim Vaseljenskim Saborom utvrđeno: oni koji ne poste sredom i petkom i u toku Svete Četrdesetnice odlučuju se od Svetog Pričešća na dve godine.
P. Šta treba odgovarati onima koji negiraju post, koji kažu da Isus Hristos navodno nije ustanovio postove?
O. Da govore neistinu pošto je Gospod za Svoje sledbenike rekao: nego će doći dani kada će biti otet od njih ženik, i onda će postiti (Mt. 9, 15). Zato hrišćani poste sredom i petkom – u dane izdaje i Hristove smrti.
P. Koji su još postovi određeni za hrišćane?
O. Veliki, apostolski, Uspenski i Božićni post, kao i dan Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja i dan Vazdviženja Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg.
P. Da li je Gospod obećao krunisanje podviga posta u ovom veku i budućem?
O. Obećao je rekavši za iskren post: Otac tvoj Koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6, 18); Kad su učenici upitali Gospoda zbog čega nisu mogli da isteraju demona iz mladića koji je bio doveden kod njih On je odgovorio: za nevjerovanje vaše… A ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt. 17, 20-21); iz ovih Hristovih reči je očigledno da post i molitva umnožavaju veru hrišćanina i daju mu vlast nad nečistim duhovima.
 
O petoj zapovesti
 
P. Dakle, peta zapovest se ne sastoji od zabrane, već od saveta i zapovesti?
O. Potpuno tačno; na to ukazuje apostol Pavle ponavljajući je: Poštuj oca svojega i mater; ovo je prva zapovijest s obećanjem (Ef. 6, 2).
P. Zašto je ovu zapovest Gospod izložio drugačije od ostalih zapovesti?
O. Zato što se ona lako ispunjava, pošto je i prirodna ljudskost po samoj svojoj prirodi ispunjava; čak i životinje gaje vezanost i poslušnost prema ocu i majci. Zato i prekršioci ove zapovesti postupaju „gore od stoke“.
P. Koliko teško greše prekršioci ove zapovesti?
O. Toliko teško da Gospod istom prilikom u kojoj je dao 10 zapovesti kaže: Ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi (2 Mojs. 21, 17).
Na ove reči Gospod Isus Hristos podseća fariseje, koji su oslabili značenje zapovesti (v. Mt. 15, 6).
P. Koje posebno dužnosti propisuje peta zapovest u odnosu prema roditeljima, pod opštim nazivom poštovanja prema njima?
O. 1) Treba ih voleti i odnositi se prema njima s poštovanjem.
2) Treba im se povinovati.
3) Brinuti se o njima za vreme bolesti i starosti.
4) Posle njihove smrti, isto kao i za života, moliti se za spasenje njihovih duša i verno ispunjavati njihove zavete koji nisu u suprotnosti sa zakonom Božjim (v. 2 Mak. 12, 43-44; Jer. 35, 18-19; Jovan Damaskin, prepodobni. Beseda o preminulima).
P. Zbog čega je pre svega zapovesti o poštovanju roditelja dodato obećanje sreće i dugog života?
O. Da bi se očiglednom nagradom ljudi jače podstakli da ispune ovu zapovest na kojoj se zasniva poredak, kao prvo, porodičnog, a zatim i svakog društvenog života.
P. Na koji način se ispunjava ovo obećanje?
O. Primeri drevnih patrijaraha ili praotaca pokazuju da Bog daje posebnu silu roditeljskom blagoslovu (v. 1 Mojs. 27). Blagoslov oca utvrđuje domove dece (Sir. 3, 9). Bog, po Svom premudrom i pravednom proviđenju posebno čuva život i uređuje sreću onih koji poštuju roditelje na zemlji; a kao savršenu nagradu savršenoj vrlini daruje besmrtni i blaženi život u nebeskoj otadžbini.
P. Ako ova zapovest ima u vidu učvršćivanje porodice, kakva se još ljubav i vernost u njoj podrazumevaju?
O. Bračna.
P. Šta Sveto Pismo govori o dužnostima muža i žene?
O. Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i Sebe predade za nju (Ef. 5, 25).
Žene, pokoravajte se svojim muževima kao Gospodu. Jer muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi, i On je Spasitelj tijela (Ef. 5, 22-23).
P. Zašto se u zapovesti u kojoj se propisuje ljubav prema bližnjima pre svega pominju roditelji?
O. Zato što su nam roditelji prirodno najbliži.
P. Da li u petoj zapovesti pod imenom roditelja treba podrazumevati još nekoga?
O. Treba podrazumevati one koji se u raznim odnosima zastupaju za nas umesto roditelja.
P. Ko se zastupa za nas umesto roditelja?
O. 1) Pastiri i duhovni učitelji, zato što nas oni učenjem i tajnama rađaju za duhovni život i u njemu vaspitavaju, zbog čega se i nazivaju duhovnim ocima. Apostol Pavle piše: Ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem (1 Kor. 4, 15).
2) Oni koji upravljaju našom otadžbinom, posebno ako imaju carski čin u kojem se osvećuju kroz tajnu Miropomazanja.
3) Stariji po godinama.
4) Učitelji i vaspitači.
5) Načelnici u raznim oblastima.
P. Šta Sveto Pismo govori o povinovanju vlastima?
O. Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga, a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene. Zato ko se protivi vlasti protivi se uredbi Božijoj, a koji se protive, primiće osudu na sebe (Rim. 13, 1-2).
Boj se Gospoda, sine moj, i cara, i ne miješaj se s nemirnicima (Prič. 24, 21).
Boga se bojte, cara poštujte (1 Petr. 2, 17).
P. Šta Sveto Pismo govori o poštovanju prema pastirima i duhovnim učiteljima?
O. Slušajte starješine svoje i povinujte im se, jer oni bdiju nad dušama vašim, pošto će odgovarati za njih, da bi to s radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od koristi (Jevr. 13, 17).
P. Da li u Svetom Pismu postoji poseban propis o tome da treba poštovati starije po godinama:
O. Pred sijedom glavom ustani, i poštuj lice starčevo, i boj se Boga svojega (3 Mojs. 19, 32).
P. Šta Sveto Pismo propisuje o obavezama prema raznim načelnicima?
O. Podajte, dakle, svakome što ste dužni: kome porezu – porezu, kome carinu – carinu, kome strah – strah, kome čast – čast (Rim. 13, 7).
P. Šta Sveto Pismo kaže o potčinjenosti sluga gospodarima?
O. Sluge, budite pokorni sa svakim strahom gospodarima, ne samo dobrima i blagima nego i grubima (1 Petr. 2, 18).
P. Ako Sveto Pismo nalaže dužnost prema roditeljima, da li takođe propisuje dužnost prema deci?
O. Ono propisuje dužnost i prema deci, u skladu sa zvanjem roditelja.
I vi ocevi, ne razdražujte djecu svoju, nego ih podižite u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef. 6, 4).
P. Šta Sveto Pismo kaže o dužnosti pastira prema duhovnoj pastvi?
O. Čuvajte stado Božije, koje vam je povjereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca; niti kao da gospodarite nasljedstvom Božijim; nego budite ugled stadu (1 Petr. 5, 2-3).
P. Šta Sveto Pismo kaže o dužnosti pretpostavljenih i gospodara?
O. Gospodari, pravdu i jednakost ukazujte robovima, znajući da i vi imate Gospoda na nebesima (Kol. 4, 1).
P. Kako treba postupiti ako bi se desilo da roditelji ili načelnici zahtevaju nešto suprotno veri ili zakonu Božijem?
O. Tada im treba reći, kao što su apostoli rekli jevrejskim starešinama: sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga (Dap. 4, 19). I treba pretrpeti za veru i zakon Božji sve, ma šta da usledi.
 
O šestoj zapovesti
 
P. Šta se zabranjuje šestom zapovešću?
O. Ubistvo ili oduzimanje života bližnjem, na bilo koji način.
P. Koji slučajevi mogu da se odnose na bezakono ubistvo?
O. Osim neposrednog ubistva bilo kojim oruđem, u ovaj zločin mogu spadati sledeći i slični slučajevi:
1) Kad sudija osuđuje tuženog za kojeg mu je poznato da je nevin.
2) Kad neko krije ili oslobađa ubicu i time mu daje priliku za nova ubistva.
3) Kad je neko mogao da izbavi bližnjeg od smrti, ali ga ne izbavlja, kao na primer, ako bogataš dopušta da siromah umre od gladi.
4) Kad neko prekomernim radom i surovim kaznama iscrpljuje potčinjene i tako ubrzava njihovu smrt.
5) Kad neko neuzdržanjem ili drugim porocima skraćuje sopstveni život.
P. Kakvo mišljenje treba imati o samoubistvu?
O. Ono je najzakonoprestupnije od ubistava. Jer, ako je suprotno prirodi ubiti drugog čoveka, koji nam je sličan, još je protivnije prirodi ubiti samog sebe. Naš život ne pripada nama, kao svojina, već Bogu, Koji ga je dao.
P. Kakvo mišljenje treba imati o dvobojima radi rešavanja privatnih sporova?
O. Pošto je razrešavanje privatnih sporova stvar vlasti, a umesto toga učesnik u dvoboju se odlučuje na delo u kojem očigledna smrt predstoji i njemu i suparniku, u dvoboju se sadrže dva užasna zločina: ubistvo i samobustvo.
P. Da li osim telesnog ubistva postoji duhovno ubistvo?
O. Vrsta duhovnog ubistva je sablazan, kad neko bližnjeg razvraća u neverje ili bezakonje, i time podvrgava njegovu dušu duhovnoj smrti.
Spasitelj kaže: a koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u Mene, bolje bi mu bilo da objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku (Mt. 18, 6).
P. Da li postoje još neki oblici tananih ubistava?
O. U ovaj greh u izvesnoj meri spadaju sva dela i reči koji su suprotni ljubavi i nepravedno remete mir i bezbednost bližnjeg, i napokon, unutrašnja mržnja protiv njega, čak i ako se ona ne otkriva.
Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica (1 Jn. 3, 15).
P. Ako je ubistvo grehovno kao izraz mržnje, da li je ono dopustivo kad se ne izvršava zbog mržnje, već iz drugih pobuda?
O. Ono je za osudu, jer tada izražava samovolju, na koju ljudi nisu dobili dozvolu od Gospoda.
P. Ali, da li se zapoveđu „ne ubij“ zabranjuje rat ili smrtna kazna?
O. Zapovešću se zabranjuje samo ubistvo zbog mržnje ili po samovolji, pošto nastavak reči Gospodnjih posle dekaloga zapoveda da se smrću kazne ne samo ubice, već i oni koji psuju oca ili majku, čak i oni ljudi koji su držali vola, za kojeg se znalo da je bodljiv ako ubije čoveka (v. 2 Mojs. 21).
P. Da li se hrišćanima dozvoljava da učestvuju u ratu?
O. Iako je rat veliko zlo, odbijanje pojedinaca ili društava da učestvuju u njemu izaziva još veće zlo, pošto je uzrok međusobnog rata, kako svedoči istorija i savremenost.
P. Šta treba misliti o smrtnoj kazni kroz koju se zločincu često oduzima mogućnost da se pokaje za svoj grehovni život?
O. Smrtna kazna je takođe veliko zlo, ali se ona dozvoljava u slučajevima kad predstavlja jedino sredstvo da se zaustave mnogobrojnija ubistva, na primer za vreme vojne pobune.
P. Da li postoji jasno iskazano suđenje o ratu?
O. U kanonskoj poslanici svetitelja Atanasija Velikog Amunu Monahu izrečene su slične misli o ratu.
P. Šta treba misliti o nehotičnom ubici? Zašto se njemu daje crkvena epitimija?
O. Zato što nije preduzeo mere predostrožnosti da izbegne mogućnost nesreće koja se desila.
P. Ali on ponekad za to nije kriv?
O. Tada dobija manju epitimiju kako bi ispitao svoju savest da li je Bog dopustio da se nesreća desi zbog njegovih pređašnjih grehova.
 
O sedmoj zapovesti
 
P. Šta se zabranjuje sedmom zapovešću?
O. Bludna dela.
P. Koje vrste grehova se zabranjuju pod nazivom bludnih dela?
O. 1) Blud ili neuredna telesna ljubav među ljudima koji nisu u braku.
2) Preljuba, kad čovek koji se nalazi u braku nezakonito upućuje bračnu ljubav trećim licima.
3) Incest, kad se savezom sličnim bračnom, sjedinjuju bliski rođaci.
4) Rukobludije, ili onanija kad se ljudi ovom grehu prepuštaju nasamo.
P. Kako Spasitelj uči da se razmišlja o bludnim delima?
O. On je rekao: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt. 5, 28).
P. Na šta treba paziti da se ne bi palo u tananu, unutrašnju preljubu?
O. Treba izbegavati sve što u srcu može da probudi nečista osećanja kao što su: sladostrasne pesme, igre, psovke, neskromne igre i šale; neskromni prizori, čitanje knjiga u kojima se privlačno opisuje nečista ljubav. Čovek treba da se trudi da živi po Jevanđelju i da ne gleda ono što ga sablažnjava.
A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe; jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao (Mt. 2, 29).
P. Zar zaista treba da iskopa oko koje ga sablažnjava?
O. Ne treba da ga iskopa rukom, već voljom. Onaj ko je čvrsto odlučio da ne gleda ono što ga sablažnjava već je iskopao sebi oko koje ga sablažnjava.
P. Iz čega se vidi da Crkva tako shvata Hristove reči, a ne bukvalno?
O. Iz toga što ona po kanonskim pravilima na izvesno vreme izopštava one koji su sami sebe uškopili, a zatim, kad primi pokajnika, ne dozvoljava mu da stupi u klir.
P. Koje pobude Sveto Pismo daje za to da se izbegava blud i živi celomudreno?
O. Ono zapoveda da čuvamo svoja tela u čistoti, zato što su ona udovi Hristovi i hramovi Svetog Duha, i da naprotiv bludnik greši protiv sopstvenog tela, odnosno razvraća ga, zaražava bolestima i oštećuje čak i svoje duševne sposobnosti kao što su: uobrazilja i sećanje (v. 1 Kor. 6, 15, 18-19).
 
O osmoj zapovesti
 
P. Šta se uopšte zabranjuje osmom zapovešću?
O. Krađa, ili prisvajanje na neki drugi način onoga što pripada drugima.
P. Koji posebni grehovi se zabranjuju osmom zapovešću?
O. Glavni su:
1) Pljačka ili oduzimanje tuđe stvari javno, nasiljem.
2) Lopovluk ili uzimanje tuđe stvari tajno.
3) Prevara, ili prisvajanje nečeg tuđeg lukavstvom, kad se na primer, daje lažni novac umesto pravog, loša roba umesto dobre, kad se uz pomoć lažne vage ili mere ne daje sve što je prodato, kad se krije svoje imanje da se ne bi platili dugovi, kad se ne ispunjavaju obaveze po uslovima ili testamentima; kad se krije krivac u krađi i na taj način bližnji lišava zadovoljenja.
4) Krađa svetinje, ili prisvajanje onoga što je posvećeno Bogu i što pripada Crkvi.
5) Duhovna krađa svetinje, kad jedni daju, a drugi uzimaju sveštene dužnosti ne po dostojanstvu, već zbog koristoljubivosti.
6) Mito, kad uzimaju mito od potčinjenih ili tuženih i zbog koristoljubivosti unapređuju nedostojne, opravdavaju krivce, tlače nevine.
7) Džabalebarenje, kad dobijaju platu za dužnost ili platu za posao, ali dužnost ili posao ne obavljaju i tako kradu i platu, nadoknadu i korist koju bi radom mogli da doprinesu društvu ili onome za koga je trebalo da rade; takođe, kad oni koji imaju snage da se hrane radom umesto toga žive od milostinje.
8) Zelenaštvo, kad pod maskom nekog prava, ali u stvari s kršenjem pravednosti i čovekoljublja pretvaraju u svoju korist tuđu sopstvenost ili tuđi rad, čak i same nesreće bližnjih; na primer, kad zajmodavci opterećuju dužnike kamatom, kad vlasnici iscrpljuju one koji od njih zavise prekomernim porezima ili radom, kad za vreme gladi prodaju hleb po previsokoj ceni.
P. Do kakvog greha su koristoljubivost i sitan lopovluk doveli Judu Iskariota?
O. Do izdaje svog Božanskog Učitelja, posle čega ga je obuzelo očajanje, koje se završilo samoubistvom.
 
O devetoj zapovesti
 
P. Šta se zabranjuje devetom zapovešću?
O. Lažno svedočenje protiv bližnjeg, kao i svaka laž.
P. Šta se zabranjuje pod nazivom lažnog svedočanstva?
O. 1) Lažno svedočenje na sudu, kad se na sudu protiv nekoga svedoči, on optužuje ili na njega žali lažno.
2) Lažno svedočenje osim suda, kad se neko kleveće iza leđa ili kad se neko nepravedno grdi u lice.
P. Da li je dozvoljena laž prilikom koje ne postoji namera da se naškodi bližnjem?
O. Nije dozvoljena, zato što nije u skladu s ljubavlju i poštovanjem prema bližnjem i nije dostojna čoveka, a tim pre hrišćanina kao onog ko je stvoren za istinu i ljubav.
Zato odbacivši laž, govorite istinu svaki sa svojim bližnjim; jer smo udovi jedan drugome (Ef. 4, 25).
 
O desetoj zapovesti
 
P. Šta se zabranjuje desetom zapovešću?
O. Želje, suprotne ljubavi prema bližnjem, i što je neraskidivo sa željama, pomisli, suprotne ovoj ljubavi.
P. Zašto se ne zabranjuju samo rđava dela, već i rđave želje i pomisli?
O. Kao prvo, zato što je duša kad u njoj postoje rđave želje i pomisli, već nečista pred Bogom i nije Ga dostojna, kao što kaže Solomon: Mrske su Gospodu misli zle, a besjede čistijeh mile su (Prič. 15, 26). I zato se treba čistiti i od ovih unutrašnjih nečistota, kao što uči apostol: …očistimo sebe od svake nečistote tijela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijemu (2 Kor. 7, 1).
Kao drugo, zato što za sprečavanje grehovnih dela treba gušiti grehovne želje i pomisli iz kojih se, kao iz semena, rađaju grehovna dela, kao što je rečeno: iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočenja, hule (Mt. 15, 19).
P. Kad se zabranjuje da se želi bilo šta što ima bližnji koja se strast na taj način zabranjuje?
O. Zavist.
P. Šta se zabranjuje rečima: ne poželi žene bližnjeg tvog?
O. Zabranjuju se sladostrasne misli i želje, odnosno unutrašnja preljuba.
P. Šta se zabranjuje rečima: ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega?
O. Zabranjuju se koristoljubive i vlastoljubive misli i želje.
P. Zašto je to posebno grehovno?
O. Zato što otkriva čovekovu pristrasnost prema zemaljskom zadovoljstvu i ravnodušnost prema duhovnom usavršavanju i nepokornost Promislu, koji je našem bližnjem darovao bolji položaj od nas.
P. Koje nevolje i zločini u svetu su bili posledica zavisti?
O. Kao prvo, grehopad i smrt svih ljudi, a kao drugo, bogoubistvo, odnosno predavanje na smrt Gospoda Isusa Hrista od strane Njegovih neprijatelja.
P. Kako o tome svedoči Sveto Pismo?
O. Po zavisti đavola ušla je smrt u svet, – kaže Premudri (Prem. 2, 24). Jevanđelje o upravitelju Judeje Pilatu kaže: znadijaše da su Ga (tj. Hrista) iz zavisti predali prvosveštenici (Mk. 15, 10).
P. Koja nesreća je bila plod zavisti u novije vreme?
O. Bunt ili revolucija 1917. godine sa svim svojim užasnim posledicama: ubistvima, pljačkama, međusobicama i bogoboračkim krađama svetinje, bogohulstvima i svetogrđem.
 
O zapovestima Novog Zaveta
 
P. Koje su zapovesti Novog Zaveta:
O. Devet sledećih:
1. Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko;
2. Blaženi koji plaču, jer će se utješiti;
3. Blaženi krotki, jer će naslijediti zemlju;
4. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi;
5. Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani;
6. Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti;
7. Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati;
8. Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko.
9. Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog Mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas (Mt. 5, 3-12).
P. Šta treba primetiti o svim ovim izrekama kako bi se one pravilno razumele?
O. Gospod je u ovim rečima ponudio učenje o dostizanju blaženstva, kao što Jevanđelje i kaže: otvorivši usta Svoja (Mt. 1, 2). Ali, pošto je bio krotak i smiren srcem, On Svoje učenje nije ponudio zapovedajući, već nazivajući blaženima one koji ga budu ispunjavali. Zato u svakoj izreci o blaženstvima treba razmatrati: kao prvo, učenje ili zapovest, kao drugo, pohvalu, ili obećanje nagrade.
P. Da li su novozavetnim zapovestima ukinute starozavetne?
O. Naprotiv, osim navedena dva oblika samog ispunjavanja druge i četvrte zapovesti, odnosno uvođenja ikonopoštovanja i nedelje, hrišćani su bili dužni da ispune sav zakon dekaloga.
P. Šta o tome govori Gospod?
O. Ne mislite da sam došao da ukinem zakon ili proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim (Mt. 5, 17).
P. Čime je osim sopstvene krotosti Gospod mogao da se rukovodi nudeći Svoje zapovesti ne u vidu zabrane ili naredbe, već u vidu pohvale?
O. Time što je lepota navedenih vrlina toliko srodna s ljudskim srcima da će oni, kad čuju za to, sami biti podstaknuti na to da idu spasonosnim putem blaženstva. U ovom smislu apostol Jakov zakon Novog Zaveta naziva zakonom slobode (v. Jak. 1, 25).
P. Da li su postojala predskazanja o ovom novom zakonu slobode u Starom Zavetu?
O. O njemu su proroci više puta predskazivali, počevši od Mojsija, ali najjasnije prorok Jeremija: Nego ovo je zavjet što ću učiniti s domom Izrailjevijem poslije ovijeh dana, govori Gospod: metnuću zavjet Svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će Mi biti narod (Jer. 31, 33).
P. Da li su zapovesti blaženstva izložene u jednom od četiri Jevanđelja?
O. Ne, nego u dva, u Jevanđelju po Mateju i Jevanđelju po Luki.
O. Gde su ove reči preciznije izložene?
P. Crkva veruje da se reči Božije izlažu podjednako tačno u svim svetim knjigama i da je Gospod rekao sve kako su jevanđelisti zapisali, samo što su jedni jevanđelisti zapisali jedne reči Gospodnje, a drugi – druge.
P. Kako to shvatiti?
O. Gospodnje učenje nije moglo imati oblik jednom izgovorenih reči: On je govorio u ogromnoj gomili naroda, i naravno, On je kao učitelj pred učenicima nekoliko puta ponavljao istu misao, objašnjavajući je i menjajući je radi lakšeg razumevanja prostih ljudi, koji su Njegove reči prekidali pitanjima.
P. Da li je za nas začuvan zapis neke Hristove besede s njenim ponavljanjima i objašnjenjima?
O. Sačuvan je i to ne jedan: takva je, na primer, Njegova oproštajna beseda s učenicima, koja je prekidana njihovim pitanjima i Njegovim dokazima i objašnjenjima.
 
Uslovi za ispunjavanje zapovesti blaženstva:
 
1) Molitva.
P. Koje je glavno sredstvo za ukrepljivanje sebe u sledovanju za vrlinama koje su izložene u zapovestima blaženstva?
O. Ovo sredstvo je molitva. Ona 1) obnavlja u nama sozercanje lepote i poželjnosti vrlina i 2) privlači blagodat Božiju koja pomaže da se ona dostigne.
P. Postoje li svedočanstva reči Božije o tome da je molitva sredstvo za sticanje blagodati koja pomaže?
O. Sam Isus Hristos s molitvom sjedinjuje nadu da ćemo dobiti ono što želimo, što god zaištete (od Oca) u ime Moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu (Jn. 14, 13).
P. Šta je molitva?
O. Uznošenje uma i srca prema Bogu, koje se ogleda u čovekovoj reči koja je sa strahopoštovanjem upućena Bogu.
P. Šta treba da radi hrišćanin uznoseći um i srce ka Bogu?
O. Kao prvo, da Ga proslavlja zbog Njegovih Božanskih savršenstava; kao drugo, da Mu blagodari za Njegova dobročinstva; kao treće, da Ga moli za svoje potrebe. Iz ovoga proističu tri glavne vrste molitava: slavoslovlje, blagodarenje, molbe.
P. Da li je moguće moliti se bez reči?
O. Moguće je umom i srcem. Primer za ovo može se videti u Mojsiju pre prelaska kroz Crveno more (v. 2 Mojs. 14, 15).
P. Da li ovakva molitva ima poseban naziv?
O. Ona se naziva duhovnom, ili umnom i srdačnom, jednom rečju, unutrašnjom molitvom: pošto se, naprotiv molitva koja se izgovara rečima i prati drugim znacima strahopoštovanja naziva se usmenom ili spoljašnjom.
P. Da li spoljašnja molitva može biti bez unutrašnje?
O. Može, kad neko reči molitve izgovara bez pažnje i usrdnosti.
P. Da li je samo spoljašnja molitva dovoljna za dobijanje blagodati?
O. Ne samo da nije dovoljna za dobijanje blagodati, nego naprotiv, samo spoljašnja molitva bez unutrašnje gnevi Boga.
Sam Bog izražava negodovanje protiv ovakve molitve: Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim (Mt. 15, 8-9).
P. Da li je dovoljna samo unutrašnja molitva bez spoljašnje?
O. Ne, nije dovoljna. Pošto imamo dušu i telo treba da proslavljamo Boga u telima našim i u dušama našim, koji su Božiji, jer je prirodno da od suviška srca govore usta. Gospod naš Isus Hristos bio je duhovan u najvećoj meri, ali je i On Svoju duhovnu molitvu izražavao i rečima i pobožnim pokretima tela, na primer, usmeravanjem pogleda ka nebu, a ponekad preklanjanjem kolena i lica ne zemlju (v. 1 Kor. 6, 20; Mt. 12, 34; Jn. 17, 1; Lk. 22, 41; Mt. 26, 39).
P. Kako dostići to da molitva ne bude samo slovesna već i srdačna?
O. Sveti oci, koji su predavali vrlo detaljna i opširna rukovodstva za molitvu, objašnjavaju da je glavno pravilo molitve – usredsređivati pažnju na svaku misao i na svaku reč molitve i obuzdavati svoju misao od rasejavanja na predmete sa strane.
P. Da li oci savetuju da se za vreme molitve naprežu i sopstvena osećanja?
O. Naprotiv, oni to zabranjuju: osećanja se ne smeju naprezati, ona će se sama po sebi pojaviti prilikom usredsređenosti pažnje, a ako neko pokušava da napinje osećanja, na primer, umilenja ili straha, vara se, jer u stvari proizvodi samo telesnu napetost (disanja ili kucanja srca) i zatim, pogrešno ga shvatajući kao polet svetog osećanja, pada u samoobmanu ili prelest.
P. Da li čovek može mnogo da se moli?
O. Što više, tim je to spasonosnije: Gospod, Kojem ništa nije bilo potrebno, provodio je u molitvi po čitave dane. Zatim kaza im pak i priču kako treba svagda da se mole i da ne klonu (Lk. 18, 1). Gospod je Svoju priču o nepravednom sudiji i upornoj molitvenici završio rečima: Čujte šta govori nepravedni sudija! A zar Bog neće odbraniti izabranike Svoje koji Mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? (Lk. 18, 6-7)
Istu ovu pouku o upornoj molitvi Gospod navodi pre nego što je Svojim učenicima dao Svoju molitvu Oče naš, navodeći primer čoveka koji spava i kojeg je drug probudio ispunjava njegovu molbu za to da mu pozajmi hleb za gosta – i završio je ovu priču rečima: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk. 11, 8).
P. Kako onda shvatiti Hristove reči na koje vole da se pozivaju oni koje opterećuju duge molitve: a kada se molite, ne praznoslovite kao neznabošci, jer oni misle da će za mnoge riječi svoje biti uslišeni. Ne budite, dakle, slični njima; jer zna Otac vaš šta vam treba prije no što zaištete od Njega (Mt. 6, 7-8).
O. Ovde se ne osuđuje dugotrajnost molitve, već molitva za mnoštvo predmeta, s detaljnim nabrajanjem ovozemaljskih i domaćih potreba što se vidi i iz daljih Hristovih reči: Ne budite, dakle, slični njima; jer zna Otac vaš šta vam treba prije no što zaištete od Njega (Mt. 6, 8).
P. Šta treba činiti ako pored pažljive i usredsređene molitvu naše srce ostaje suvo i tuđe umilenju?
O. Sveti oci nas uče da treba strpljivo prebivati u podvigu česte molitve: umilenje je dar blagodati Božije i ako ga Gospod ponekad ne šalje onome ko se moli to je zbog toga da bi smirio njegovo srce, da bi ga zadržao da ne padne u gordost i podstakao da razmisli da li ima grehove za koje se još nije pokajao pred Bogom.
P. Koja se još razlika zapaža u zapovestima blaženstva u poređenju sa zapovestima Starog Zaveta osim samog načina njihovog izlaganja?
O. Mojsijev dekalog govori pre svega o čovekovim postupcima, a Hristova blaženstva – o stalnim raspoloženjima njegove duše, odnosno hvale se vrline i time osuđuju strasti.
P. Šta je strast?
O. Stalna naklonost čoveka prema ovom ili onom grehu, premda se ona i ne oseća uvek.
P. Da li se strasti lako odsecaju?
O. Ceo život hrišćanina treba da se odvija u borbi sa strastima i u njihovom gušenju.
P. Odakle se još vidi da u Božjim očima ne vrede toliko dobri postupci sami po sebi koliko dobre naklonosti duše ili vrline?
O. Iz sledećih reči apostola Pavla: A plod duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje. Za takve nema zakona (Gal. 5, 22-23).
A dalje, braćo, što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je čisto, što god je dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno, to mislite; Što i naučiste, i primiste i čuste i vidjeste na meni, ono činite, i Bog mira biće s vama (Flp. 4, 8-9).
P. Dakle, ako Bog ceni našu naklonost, a ne samo dela, da li će dostići spasenje hrišćanin koji ispunjava spoljašnja dela dekaloga, ali ima tvrdokorno srce?
O. Ne, o ovome jasno propoveda apostol: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1 Kor. 13, 3).
P. Ali, može li se iz ovoga zaključiti da za spasenje nisu potrebni podvizi i dobra dela? Da li hrišćanin može da ima ljubav Božiju, nemajući i spoljašnja dobra dela?
O. Ovakva ljubav nije istinita, jer je istinska ljubav izražena u podvizima i oni je održavaju. Apostol Jovan piše: Jer ovo je ljubav Božija – da zapovijesti Njegove držimo (1 Jn. 5, 3), i ne ljubimo riječju ni jezikom, nego djelom i istinom (1 Jn. 3, 18).
Isto je govorio i sam Gospod Isus Hristos: Neće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko; no koji tvori volju Oca Mojega Koji je na nebesima (Mt. 7, 21).
P. Dakle, ko je u pravu u poznatom bogoslovskom sporu: da li oni koji kažu da se hrišćani spasavaju verom ili oni koji tvrde da se spasavamo verom i dobrim delima?
O. Ni jedni, ni drugi. Hrišćanin se približava Bogu i spasenju svetim raspoloženjem duše ili vrlinama; vera je neophodan uslov za njih, a spoljašnjim dobrim delima se ovo raspoloženja ili nastrojenja i otkrivaju i podržavaju.
Ali samo prebivanje svetih osećanja u hrišćaninu, kao i njihovo uzrastanje ostvaruju se u navedenim uslovima blagodati Božije, koja mu se daruje i umnožava u njemu vrline navedene u zapovestima blaženstva.
P. Dakle, šta treba da čini hrišćanin da ne bi pogrešno spoljašnje podvige smatrao za samu blagodatnu vrlinu?
O. Da pazi na sebe, odnosno da ispituje svoju savest.
 
O prvoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je prva zapovest Gospodnja za dostizanje blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo moraju biti siromašni duhom.
P. Šta znači biti siromašan duhom?
O. Znači imati duhovno ubeđenje da nemamo ništa svoje, već da imamo samo ono što nam Bog daruje i da ništa dobro ne možemo bez Božije pomoći i blagodati; i tako treba da smatramo sebe ni za šta i da u svemu pribegavamo milosrđu Božijem. Ukratko, po objašnjenju svetitelja Jovana Zlatousta duhovno siromaštvo je smirenomudrenost (Jovan Zlatoust, svetitelj. Beseda 15 na Jevanđelje po Mateju).
P. Da li i bogati mogu biti siromašni duhom?
P. Bez sumnje, mogu, ako misle da je vidljivo bogatstvo truležno, da brzo prolazi i da ono ne nadoknađuje nedostatak duhovnog blaga.
Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju? (Mt. 16, 26).
P. Da li telesno siromaštvo može da posluži za usavršavanje u duhovnom siromaštvu?
O. Može ako ga hrišćanin bira dobrovoljno, radi Boga ili ako bez roptanja podnosi siromaštvo koje ga je zadesilo.
O tome je Sam Isus Hristos rekao bogatašu: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za Mnom (Mt. 19, 21).
P. Šta Gospod obećava siromašnima duhom?
O. Carstvo Nebesko.
P. Na koji način im pripada Carstvo Nebesko?
O. U ovom životu unutrašnje i u začetku, posredstvom vere i nade; a u budućem savršeno, posredstvom učestvovanja u večnom blaženstvu.
P. U kom smislu se ova zapovest naziva prvom? Da li je to samo po redosledu?
O. Ne, ne samo zbog toga, već i zbog toga što bez nje nije moguće biti hrišćanin, kao što bez poslušanja prve zapovesti dekaloga nije bilo moguće biti Jevrejin.
P. Ali, utvrđeno je da je glavna zapovest ljubav prema Bogu i bližnjem?
O. Nesumnjivo da je tako: u ove dve zapovesti o ljubavi sadrži se najviša vrlina hrišćanstva, a sama želja da se stiču vrline i bori s grehovima i strastima neće biti duboka i čvrsta ako nije sjedinjena sa smirenjem.
P. Ali čoveku su svojstveni prirodna gordost i samoljublje: da li on može odmah da ih uguši u sebi?
O. Ne, hrišćanin ovo dostiže putem dugogodišnjeg podviga unutrašnje borbe, ali od onoga ko stupa na put pobožnosti zahteva se da prizna zakonitost i grehovnost ovih gordeljivih osećanja i svoju nepravdu prd Bogom.
P. Iz čega se vidi da bez ovakvih uslova nije moguće početi spasenje?
O. To se vidi iz toga što su propoved Spasitelja i apostola prihvatali oni ljudi koji su bili svesni svoje nepravde pred Bogom, na primer, Zakhej, Matej, đavoimani koji su se isceljivali, pokajana bludnica, a odbacivali su Ga oni koji su smatrali da su u pravu i bili gordi, na primer, fariseji, zakonici, sadukeji, Pilat i sabranje Jevreja koji su podizali na Gospoda kamenje zbog Njegovih razobličavanja. Pritom treba primetiti da su često oni koji su odbacili Hrista po spoljašnjem ponašanju bili mnogo iznad onih koji su Njegove reči primili s verom, ali su se od njih razlikovali upravo po tome što su bili lišeni smirenomudrenosti ili svesti o svojoj nepravdi pred Bogom.
P. Ako je tako, šta treba misliti o takozvanom plemenitom samoljublju ili časti?
O. To su predrasude ili pogubna sujeverja koja su u Evropi ostala kao nasleđe od rimskog neznaboštva koje je bilo najveći neprijatelj hrišćanstva. Istinski hrišćanin treba odlučno da se odrekne od ovih predrasuda koje su stvorile ovaj osude dostojan i sraman običaj dvoboja ili duela.
P. Iz čega se vidi da je ovaj običaj toliko protivan Hristovom učenju, pošto je osim toga direktno kršenje šeste zapovesti Starog Zaveta?
O. Ovaj običaj obavezno zahteva od svakoga da na dvoboj izazove čoveka koji ga je uvredio, posebno ako je onaj ko ga je uvredio i ošamario, a Spasitelj od njega zahteva upravo suprotno: Ko te udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi (Mt. 5, 39). Bio je bijen i Sam Hristos Spasitelj, i apostoli, i mučenici, i ispovednici i ovo čini njihovu istinsku slavu.
P. Ako je prvi stupanj smirenja ili duhovnog siromaštva priznavanje grehovnosti svake gordosti i samoljublja i svest o svojoj krivici pred Bogom, u čemu je najviši stepen ove vrline?
O. U apsolutnoj ravnodušnosti prema svojim vrlinama i ljudskim pohvalama ili porugama.
P. Objasnite to na primeru iz života Crkve?
O. Jedan sveti otac, objašnjavajući učeniku ove vrline ponudio mu je da ode na groblje i da prvo grdi mrtvace, a zatim da ih hvali, i onda je rekao: „Kad postaneš isto tako ravnodušan prema pohvalama i poniženjima kao ovi mrtvaci, koji su sahranjeni na groblju, zaista ćeš posedovati duhovno siromaštvo ili smirenomudrenost.“
 
O drugoj zapovesti blaženstva
P. Koja je druga Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo treba da budu oni koji plaču.
P. Šta u ovoj zapovesti treba podrazumevati pod plačem?
O. Žalost i skrušenost srca i istinske suze zbog toga što nesavršeno i nedostojno služimo Gospodu ili čak zaslužujemo Njegov gnev svojim grehovima.
Žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga svijeta donosi smrt (2 Kor. 7, 10)
P. Šta Gospod obećava, a posebno onima koji plaču?
O. To da će biti utešeni.
P. Kakva uteha se ovde podrazumeva?
O. Blagodatna, koja se sastoji u oproštaju grehova i miru savesti još na zemlji, i Nebesko Carstvo posle smrti.
O tome su prorokovali i starozavetni proroci i sveti apostol Jovan; on je pred prestolom Božjim video one koji su došli od nevolje velike… Jer Jagnje, Koje je nasred prijestola, napasaće ih i vodiće ih na izvore voda života; i ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih (Otkr. 7, 14-17).
P. Kad nam u našem životu posebno dolikuje duhovni plač?
O. Za vreme molitve, za šta Boga molimo svakodnevno: Dažd mi, Gospodi, slezi i pamjat smertnuju i umilenije (Daj mi, Gospode, suze i sećanje na smrt i umilenje.).
P. Zbog čega još istinskom hrišćaninu dolikuje da plače?
O. Zbog grehovnog stanja sveta i zbog progona Crkve. Ovako je Gospod plakao za vreme Svog svečanog ulaska u Jerusalim, govoreći o njemu: Kad bi i ti znao, bar u ovaj dan tvoj, ono što je za mir tvoj! Ali je sada sakriveno od očiju tvojih (Lk. 19, 42).
P. Zbog čega je obećanje utehe sjedinjeno sa zapovešću o plaču?
O. Da žalost zbog grehova ne bi došla do očajanja.
P. Koje grehovno i opasno stanje prethodi očajanju?
O. Uninije (čamotinja), zbog čega se hrišćani s metanijama mole: uninija ne dažd mi.
P. Po čemu se uninije razlikuje od plača i skrušenosti zbog grehova?
O. Po izvesnom tvrdokornom osećanju i odsustvu želje da se primi uteha od Boga i bližnjih.
P. U šta ono prelazi ako se čovek ne bori protiv njega?
O. U roptanje protiv Boga, ozlojeđenost i očajanje.
P. Koji je najviši stepen duhovnog plača?
O. Dar suza ili stalni umilni plač, u kojem se sjedinjuje i žalost zbog našeg udaljavanja od Boga, i žalost prema svima i radost zbog Božijeg milosrđa. Zato se ovaj plač naziva radostotvornim.
P. Da li su mnogi bili udostojeni ovakvog dara?
O. Ovaj dar je bio svojstven mnogim svecima Božjim, tako da su im oči stalno bile crvene od suza.
I danas se ovakvi blagodatni podvizi sreću u pravoslavnim obiteljima i među tuđinovateljima i pustinjacima.
 
O trećoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je treća Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo moraju biti krotki.
P. Šta je krotost?
O. Tiho raspoloženje duha, sjedinjeno s oprezom da čovek nikoga ne ljuti i da se ni zbog čega ne ljuti.
P. Kako se može steći ova vrlina?
O. Ako čovek ne ropće ne samo na Boga, već ni na ljude, i ako se kad se dešava nešto u suprotnosti s njegovim željama, ne predaje gnevu, ne nadima se, a pre svega kad se ne sveti se za uvrede.
P. Ko je dugo pre Hrista govorio iste reči o krotkima?
O. Psalmopojac David: A smjerni će naslijediti zemlju, i naslađivaće se množinom mira (Ps. 37, 11).
P. Šta je Gospod obećao krotkima?
O. Da će naslediti zemlju.
P. Kako shvatiti ovo obećanje?
O. U odnosu na Hristove sledbenike ono je uopšte predskazanje koje se bukvalno ispunilo: jer su uvek krotki hrišćani umesto da budu istrebljeni jarošću neznabožaca nasledili vaseljenu koju su pre toga posedovali neznabošci.
A dalje značenje ovog obećanja je u odnosu na sve hrišćane uopšte i ponaosob to da stiču ljubav okoline i dobar uticaj na ljude i čak izvesno vladanje srcima bližnjih čuvajući krotost Hristovu do kraja svojih dana; oni će dobiti nasleđe, po rečima psalmopojca, na zemlji živih, tamo gde ljudi žive i ne umiru, odnosno dobiće večno blaženstvo (v. Ps. 26, 13).
P. Koji je najviši stepen krotosti?
O. Potpuno bezgnevlje u odnosu na ljude i prijateljsko osećanje prema svima, i napokon, ljubav prema neprijateljima.
P. Zar je svaki gnev protiv bližnjeg grehovan?
O. U Bibliji je rečeno da je sam pokret gneva pad (Sir. 1, 22).
P. Na koga se može ukazati kao na primer najviše krotosti?
O. Na Gospoda Isusa Hrista, na Kojeg jevanđelista Matej primenjuje reči proroka Isaije: Gle, Sluga Moj, kojega izabrah, Ljubljeni Moj, Koji je po volji duše Moje: metnuću duh Svoj na Njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa Njegova. Trsku stučenu neće prelomiti i žižak tinjajući neće ugasiti dokle ne dovede pravdu do pobjede. I u ime Njegovo uzdaće se narodi (Mt. 12- 18-21).
P. Na šta nas još obavezuje zapovest o krotosti?
O. Na pomirenje s uvređenima i uvrediocima, bez čega nije moguće prinositi Hristu ugodnu molitvu.
Gospod je rekao: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt. 5, 23-25). Istu ovu misao Spasitelj ponavlja prilikom izlaganja molitve Gospodnje.
P. Da li je za čoveka moguća ljubav prema neprijateljima?
O. Pre svega, istinski hrišćanin ne može da ima neprijatelje, već samo mrzitelje odnosno ljude koji ga mrze, a takve može da voli ako sam ne robuje strastima i mora da ih voli ako želi da ispuni volju Gospodnju: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone (Mt. 5, 44).
P. Da li postoji gnev koji je dozvoljen i koristan za spasenje?
O. Takav je gnev, odnosno negodovanje hrišćanina zbog svog nerada, grehova, strasti i pomisli; takođe, protiv kušača đavola, u kojem nije preostalo više ništa dobro, već je on samo zlo.
 
O četvrtoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je četvrta Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo moraju biti gladni i žedni istine.
P. Šta znači biti gladan istine?
O. Kao prvo, vatreno želeti dostizanje hrišćanske pravednosti, tj. imati revnost za spasenje duše, a kao drugo, želeti svim srcem da se na zemlji zacari istina Božija umesto one nepravde koja proganja pobožnost.
Isti smisao ima molba iz molitve Gospodnje: Da priidet carstvije Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji (Neka dođe carstvo Tvoje, neka bude volja Tvoja, i na zemlji, kao na nebu.).
P. Da li su postojali ne zemlji gladni i žedni ove opšte istine i pre Hrista?
O. Takvi su bili svi proroci Božiji, ali još mnogo pre njih pravedni Jov i carevi David i Solomon. Evo njihovih reči: Zašto bezbožnici žive? Stare? I bogate se? Kuće su njihove na miru bez straha, i prut Božji nije nad njima. Da se na dan pogibli ostavlja zadac, kad se pusti gnjev (Jov. 21, 7, 30).
Slične žalbe na nekažnjenost zločinaca i na to da pravednici na zemlji neće dobiti krunisanje dobrodetelji izlaže psalmopojac David u 72. psalmu.
Knjiga Propovednika Solomona sadrži u sebi istu ovu žeđ za Božijom pravdom. Od proroka je posebno tugovao, ne videći je na zemlji, prorok Jeremija: Gospode… zašto je put bezbožnički srećan? Zašto žive u miru svi koji čine nevjeru? Dokle će tužiti zemlja, i trava svega polja sahnuti sa zloće onijeh koji žive u njoj? Nesta sve stoke i ptica, jer govore: ne vidi kraja našega (Jer. 12, 1, 4).
P. Da li su se nasitili oni koji su gladni i žedni istine pre Hrista?
O. Ovakvo duhovno nasićenje oni su dobijali samo ponekad i delimično u divnim delima Božanskog Promisla, koji posramljuje nečastivost i veliča pravednike, ali s većom potpunošću su se tešili obećanjima Božjim zbog budućeg uspostavljanja pravde, kad bude po rečima Anđela upućenim proroku Danilu, i da se dovede vječna pravda (Dan. 9, 24), odnosno kad se ne pojavi onaj Pomiritelj, koji čini nadu svih naroda, za Kojeg je predskazano još u proročanstvima patrijarha Jakova (v. 1 Mojs. 49, 10).
P. Da li su pre Hrista postojali ljudi koji su bili gladni i žedni pravde u smislu dostizanja pravednosti?
O. Takvi su bili svi pravedni patrijarsi, proroci i uopšte svi pobožni Jevreji. Knjiga Psaltir je ispunjena tako uzvišenim molenjima za očišćenje srca i osvećenje duše, da je ona najbolje rukovodstvo za molitvu i za sinove Carstva, odnosno hrišćane.
P. Koji psalmi pre svega izlažu ovakvu glad za svetom pravednošću od strane duše čovečanstva?
O. Psalmi 118., 50. i dr.
P. U kojoj molitvi Novozavetne Crkve se izlaže glad duše za pravednošću?
O. U većini molitava, na primer, u molitvi Jefrema Sirina: „Gospodi i Vladiko života mojego“, koja se u toku posnih dana ponavlja po 17 puta svakodnevno s metanijama.
P. Kakva je prednost onih hrišćana koji su gladni pravde u poređenju sa starozavetnim Jevrejima, kad se istina ne ostvaruje svecelo i na zemlji se nikad neće ostvariti?
O. Hrišćani, koji su se uverili u to da treba očekivati novo nebo i novu zemlju gdje pravda obitava (2 Petr. 3, 13), i da je naš zemaljski život para, koja se za malo pokaže, a potom je nestane (Jak. 4, 14), napokon, pomireni sa stradanjem iskupljujućim stradanjima Gospoda, u svojoj žudnji za pravdom stiču i nasićenje, iako trpe stradanja u svojoj težnji ka pravdi Božijoj ili ka pravednosti.
P. Kako o tome uči Pismo?
O. Apostol Pavle piše: I ne samo to, nego se i hvalimo u nevoljama, znajući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu; a nada ne postiđuje, jer se ljubav Božija izlila u srca naše Duhom Svetim Koji je dat nama (Rim. 5, 3-5).
P. Da li oni koji su gladni pravde stiču potpuno nasićenje na zemlji?
O. Ne. Potpuno nasićenje duše, stvorene za naslađivanje beskonačnim dobrom uslediće u večnom životu, po rečima psalmopojca: Biću sit od prilike tvoje (Ps. 17, 15).
P. Šta treba misliti o onima koji se posebno uporno bore protiv društvene nepravde na zemlji: protiv likujuće laži, vređanja siromaha, kleveta u novinama i t.sl.?
O. Oni su dostojni velike pohvale ako to čine zbog ljubavi prema istini, a ne zbog ozlojeđenosti protiv ljudi i zbog samouznošenja ili samoopravdanja.
P. Koje se u principu vrline propisuju ovom zapoveđu za sve hrišćane uopšte i za neka lica na dužnostima posebno?
O. Istinoljubivost, nezahtevnost, izbegavanje laskanja, a za sudije, načelnike i porotnike pravosuđe i nelicemernost.
P. Koji su najviši oblici ispoljavanja vrline kod onih koji žude za istinom?
O. Potpuno posvećivanje sebe slavi Božijoj uz odricanje od svih zemaljskih prednosti i naslada, kao što ovu zapovest objašnjava svetitelj Jovan Zlatoust.
P. Da li ovo posvećivanje sebe slavi Božijoj predstavlja posebnu vrstu služenja?
O. Ne, ono je moguće u najrazličitijim zvanjima, a u crkvenom životu se ispoljava pre svega u dva služenja.
P. U kojima tačno?
O. U vidu društvene pravde, odnosno u ljudskoj zajednici – u služenju apostolskom ili propovedničkom, pastirskom, a u ostvarenju lične pravde – u monaškom zvanju.
P. Kojim, na primer, rečima apostoli opisuju svoje služenje pravdi Božijoj?
O. Apostol Pavle piše Korinćanima: Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni; zbunjivani, ali ne očajni; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni; svagda noseći na tijelu umiranje Gospoda Isusa, da se i život Isusov na tijelu našemu pokaže (2 Kor. 4, 8-10; up. 2 Kor. 6, 4-10).
P. U čemu se sastoji monaško služenje?
O. U udaljavanju od porodice, u devstvenom životu, koji je sjedinjen s odricanjem od imovine i lične volje i u svecelom predavanju svom duhovnom ocu.
P. Na kojim Hristovim rečima se zasniva ovo služenje?
O. Na sledećim: I svaki koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju, imena Moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslijediće život vječni (Mt. 19, 29).
P. Da li u Jevanđelju postoje primeri za ovakav podvig?
O. Nesumnjivo da postoje, kao prvo, u ličnosti Jovana Krstitelja, koji se zbog svog načina života smatra osnivačem monaštva, a zatim u ličnostima svetih apostola, od kojih je jedan rekao Gospodu: Eto, mi smo ostavili sve i za Tobom pošli; šta će, dakle, nama biti? (Mt. 19, 27).
P. I šta je Gospod odgovorio na to?
O. U Svom odgovoru On je izgovorio upravo navedene reči. Takva je nagrada gladnima i žednima istine.
 
O petoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je peta Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo moraju biti milostivi.
P. Kako treba ispunjavati ovu zapovest?
O. Posredstvom dela milosti, telesnih i duhovnih. Kako kaže svetitelj Jovan Zlatoust, „različiti su oblici milosti i široka je ova zapovest“ (Jovan Zlatoust, svetitelj. Beseda 5 na Jevanđelje po Mateju).
P. Koja su telesna dela milosti?
O. 1. Nahraniti gladnog.
2. Napojiti žednog.
3. Obući nagog ili onoga kome nedostaje neophodna pristojna odeća.
4. Posetiti onoga ko se nalazi u tamnici.
5. Posetiti bolesnika, poslužiti mu i pomoći da ozdravi ili da se hrišćanski pripremi za smrt.
6. Primiti u kuću gosta i pobrinuti se za njega.
7. Sahranjivati one koji su umrli u siromaštvu.
P. Koja su duhovna dela milosti?
O. 1. Savetovanjem obratiti grešnika od zabluda njegovog puta (Jak. 5, 20).
2. Onoga ko ne zna naučiti istini i dobru.
3. Pružiti bližnjem dobar i blagovremeni savet u teškoći ili opasnosti koju ne primećuje.
4. Moliti se za njega Bogu.
5. Utešiti tužnog.
6. Ne uzvraćati zlim za zlo koje su nam drugi učinili.
7. Od srca praštati uvrede.
P. Zar zapovesti o milosti nije suprotno to kad se po pravosuđu kažnjava krivac?
O. Nimalo, ako se to čini po dužnosti i s dobrom namerom, odnosno da bi se on popravio ili da bi se nevini sačuvali od njegovih zločina.
P. Rečeno je da zapovesti hrišćanstva od hrišćanina zahtevaju stalno raspoloženje, a ne samo spoljašnja dela: zar ova zapovest, kao i sedma, nije izuzetak iz ove odredbe?
O. Nimalo. Iz Jevanđelja se vidi da Gospod ne hvali milostive po njihovim spoljašnjim delima, već po onom raspoloženju ljubavi i milosti koja ih podstiče na ovakva dela. Ovo je jasno iz toga što je On dao prednost siromašnoj priložnici, koja je za hram dala dve lepte u odnosu na bogataše, koji su stavljali velike priloge u riznicu hrama.
P. Da li je moguće tvoriti dela duhovne milosti i biti utešitelj i mirotvorac, a nemati srce ispunjeno ljubavlju i samilošću prema bližnjima?
O. To je apsolutno nemoguće: reči utehe i pomirenja koje potiču iz srca kojem je ljubav tuđa neće imati dobrog uticaja i o takvom dobročinitelju apostol Pavle govori: Ako jezike čovječije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči (1 Kor. 13, 1).
P. Ako ova zapovest sadrži savetovanje o najuzvišenijoj vrlini Jevanđelja, odnosno o ljubavi, zar nije oskudna nagrada koja je obećana milostivima, odnosno pomilovanje duše na sudu Božijem?
O. Naprotiv. Treba misliti da ova nagrada nije obećana za najviši stepen ove vrline, već onim hrišćanima koji podvizavajući se u njoj još uvek nisu očistili svoje duše od drugih strasti i kojima je samima pre svega potrebno Božansko milosrđe.
P. Pokažite to na osnovu Svetog Pisma.
O. O Božijem opraštanju grehova zbog milosrđa prema nesrećnima mnogo se govorilo u Starom Zavetu, ali je dovoljno navesti iz Novog Zaveta reči apostola Jakova: Jer onome će biti sud bez milosti koji ne čini milosti; a milost slavi pobjedu nad sudom (Jak. 2, 13); i o duhovnoj milosti: da će onaj koji obrati grješnika sa puta zablude njegove, spasti dušu od smrti, i pokriti mnoštvo grijehova (tj. svojih) (Jak. 5, 20); i apostola Petra: A prije svega imajte istrajnu ljubav među sobom; jer ljubav pokriva mnoštvo grijehova (1 Petr. 4, 8).
P. Da li se iz Jevanđelja vidi da će se na sudu Božijem pre svega ceniti vrlina milosrđa?
O. To je potpuno jasno iz Gospodnjih reči o Njegovom drugom dolasku i poslednjem sudu (v. Mt. 25).
P. Koje se vrline ovom Hristovom zapovešću propisuju za sve hrišćane?
O. Štedrost, nesebičnost i ljubav.
P. Kako se boriti protiv misli da je umesto trošenja sredstava na siromahe bolje koristiti ih za sopstvena zadovoljstva?
O. Treba se setiti Hristovih i Mojsijevih reči: Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4), kao i priče Gospodnje o čoveku koji se spremao da nikome ne pomažući, sakuplja svoje bogatstvo, a Bog mu je rekao: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti? (Lk. 12, 20).
 
O šestoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je šesta Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo moraju imati čisto srce.
P. Da li je čistota srca isto što i srdačnost?
O. Srdačnost ili iskrenost, po kojoj čovek ne pokazuje licemerno dobra raspoloženja nemajući ih u srcu, već dobra raspoloženja srca ispoljava u dobrim postupcima, jeste samo najniži stepen čistote srca. Nju čovek dostiže stalnim i neumornim podvigom bdenja nad samim sobom odbacujući od svog srca svaku nezakonitu želju i pomišljanje i svaku pristrasnost prema zemaljskim predmetima i stalno čuvajući u svom srcu sećanje na Boga i Gospoda Isusa Hrista s verom i ljubavlju; ovo se naziva hođenjem pred Bogom, za šta se u Bibliji hvale Enoh i Avram.
P. Koja je prva osnova za sticanje ovog podviga duhovnog života ili hođenje pred Bogom?
O. Strah Božji, kao što je i rečeno u knjizi Priča: Početak je mudrosti strah Gospodnji (Prič. 9, 10).
P. Šta Gospod obećava onima koji su čistog srca?
O. Da će videti Boga.
P. Kako treba shvatiti ovo obećanje?
O. Reč Božija ljudsko srce poredi s okom i pripisuje savršenim hrišćanima prosvećene oči srca (v. Ef. 1, 18). Kao što je čisto oko u stanju da vidi svetlost, tako je čisto srce u stanju da sozercava Boga.
P. Da li se ovo obećanje odnosi na budući ili na sadašnji život?
O. U potpunosti se odnosi na budući život, ali delimično i na ovaj. Apostol o tome svedoči: Sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat (1 Kor. 13, 12).
P. Koja je vrlina posebno tesno povezana s čistotom srca?
O. Celomudrenost koje se čuva uzdržanjem i postom, dok naprotiv stomakougađanje i pijanstvo kao poroci koji su neprijateljski celomudrenosti, lišavaju dušu same sposobnosti da se uznosi ka sozercanju Boga i da se naslađuje Njegovim rečima: Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da dan onaj ne naiđe na vas iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive na licu vascijele zemlje. Bdite, dakle, u svako vrijeme moleći se da se udostojite da izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega (Lk. 21, 34-36).
P. Koja je najviša nagrada koja je obećana onima koji su sačuvali potpunu celomudrenost i čistotu srca?
A. Apostol Jovan u Apokalipsi vidi u posebnoj slavi mnoge pravednike koji poju pred prestolom Božjim kao novu pesmu, koju niko nije mogao da nauči osim njih samih, i objašnjava: Ovo su oni koji se ne oskvrniše sa ženama, jer su djevstvenici; ovo su oni koji idu za Jagnjetom, kuda god pođe; svi su otkupljeni između ljudi kao prvina Bogu i Jagnjetu (Otkr. 14, 4).
 
O sedmoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je sedma Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele da blaženstvo moraju biti mirotvorci.
P. Kako treba ispunjavati ovu zapovest?
O. Treba ne samo postupati sa svima druželjubivo, već čak i ustupati svoja prava radi očuvanja mira (ako to nije u suprotnosti s dužnošću i ako ni za koga nije štetno), već se starati da se i drugi koji su u neprijateljstvu pomire, ako imamo mogućnosti, a kad ne možemo – da molimo Boga za njihovo pomirenje.
P. Zbog čega je ova vrlina mirotvoraca velika?
O. Zato što se ona ne brine samo za ono što je povezano sa životom samog podvižnika, već kao da stremi da samo nebo spusti na zemlju kako bi umesto zlobe i mržnje koji dele ljude jedne od drugih da bi bilo: mir Božji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša (Flp. 4, 7), kao što i Sin Božji došavši blagovijesti mir vama koji ste daleko i onima koji su blizu (Ef. 2, 17).
P. Kako mirotvorci dostižu tako blagodatan uticaj?
O. Mirotvorci bivaju ljudi koji su ispunjeni uzvišenom pobožnošću i revnošću za Boga. Društvo s kojim oni dolaze u dodir, biva prožeto podražavanjem revnosti za Boga i ljubavi prema bližnjem, i tada se smiruju njihove sitne ljudske svađe i međusobna zloba, koja je postojala dok nisu imali više životne ciljeve.
Tako o prvim hrišćanima knjiga Djela apostolskih svedoči da su imali jedno srce i jednu dušu (v. Dap. 4, 32).
P. Na šta treba paziti da bi se stekao duh mirotvorca?
O. Čovek u svakom bližnjem treba da ume da nađe nešto dobro ili sklono ka dobru i da s ove strane prilazi njegovoj duši kako bi stekao dobar uticaj na nju.
P. Imamo li za to primer kod svetih apostola?
O. Nesumnjivo je da imamo. Evo reči apostola Pavla: Postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem… slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem (1 Kor. 9, 20, 22).
P. A kako čovek da učini sebe sposobnim za takvo prozrevanje dobra?
O. Treba pre svega da ne osuđuje bližnje, a za to da obuzdava jezik, zatim treba da se moli za njih i da udaljava od svoje duše pomisao taštine i vlastoljublja, da bi se sve dobro u životu koji nas okružava usmeravalo ne ka našoj, već ka Božijoj slavi.
P. Ko je prizvan na podvige mirotvorca?
O. Svi hrišćani, ali pre svega crkveni pastiri kao naslednici apostolskog služenja, koje Crkva opeva: „Sojuzom ljubve sjvazujemi apostoli, vladičestvujuščemu vsemi Hristu sebe vozložše, krasni nogi očiščahu, blagovjestvujušče vsem mir.“ (Vezama ljubavi povezani apostoli, predavši sebe Hristu, Koji vlada nad svima, primali su pranje nogu divnih, koje su blagovestile celom svetu.)
P. Šta Gospod obećava mirotvorcima?
O. To da će se sinovima Božjim nazvati.
P. Šta znači ovo obećanje?
O. Ono označava i uzvišenost podviga mirotvoraca i nagradu koja im je pripremljena. Pošto se oni svojim podvigom ugledaju na Jedinorodnog Sina Božijeg, Koji je došao na zemlju da pomiri čoveka koji je zgrešio s pravosuđem Božjim, njima se obećava blagodatno ime sinova Božjih, i bez sumnje, dostojna ovog imena stepen blaženstva.
 
O osmoj zapovesti blaženstva
 
P. Koja je osma Gospodnja zapovest blaženstva?
O. Oni koji žele blaženstvo treba da budu spremni da pretrpe progonstva za pravdu, ne izdajući je.
P. Zbog čega se revniteljima za istinu i poštovaocima Hrista predskazuje izgnanje i kleveta?
O. Zato što svet mrzi služitelje Hristove, jer su običaji koji u njima vladaju zli, ali su prijatni ljudima ovog sveta, a mrze one koji razobličavaju društvanu neravdu: Ko kori bebožnika, prima rug (Prič. 9, 7).
P. Da li se u Svetom Pismu potvrđuje ovakav pogled na svet?
O. Da. Apostol Jovan piše: Svijet sav u zlu leži (1 Jn. 5, 19).
Gospod Svojim učenicima na dan Svoje izdaje kaže: Ako vas mrzi svijet, znajte da je Mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas Ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet (Jn. 15, 18-19).
P. Zbog čega Gospod deli pohvalu stradalnicima na dva dela?
O. Po vrsti stradanja. Njihov prvi stepen se sastoji u progonstvu koje treba shvatati u bukvalnom smislu, kao što su u progonstvo bili proterani sveti: Atanasije Veliki, Jovan Zlatoust, mitropolit Moskovski Filip i mnogi drugi (a još u stara vremena patrijarh Josif), i u opštijem smislu, kao udaljavanje od revnitelja vere njegovih nekadašnjih prijatelja, pa čak i rođaka; to je prvo iskušenje duhovnom otuđenošću, čak i ako nije praćeno isterivanjem iz svoje kuće i domovine, koje Gospod naziva blaženim u osmoj zapovesti, a progonstvo po presudi vlasti i naroda – u devetoj.
P. Može li se navesti primer prve vrste progona u Svetom Pismu?
O. Ceo 68. psalam je napisan u ime takvog stradalnika za istinu i veru. Jer Tebe radi podnosim rug, i sramota popade lice moje. Tuđin postadoh braći svojoj, i neznan sinovima matere svoje. Jer revnost za kuću tvoju jede mi i ruženja onijeh koji Tebe ruže padaju na me (Ps. 69, 7-9).
P. Zašto im je obećana nagrada – Carstvo Nebesko – kao i siromašnima duhom?
O. Siromašni duhom su se odrekli samoljublja, odnosno osećanja koje čoveka udaljava od Boga, a prognani zbog istine odrekli su se sveta neprijateljskog prema Carstvu Božijem i zato su najdostojniji sinovi ovog Carstva na zemlji i njegovi najdostojniji naslednici na nebu. Gospod Isus Hristos je rekavši učenicima Svojim da ih je izabrao od sveta uzneo za sve one koji veruju u Njega molitvu Ocu Nebeskom, On kaže: Oče, hoću da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gdje sam Ja, da gledaju slavu Moju koju si Mi dao, jer si Me ljubio prije postanja svijeta (n. 17, 24).
 
O devetoj zapovesti blaženstva
 
P. Svet o kojem Gospod govori u Svojoj molitvi je jevrejski i paganski; zar se Njegove reči o naprijateljskom svetu mogu odnositi i na hrišćansko društvo?
O. Nažalost, i u hrišćanskom društvu je bilo ispovednika i prognanika za istinu Božiju, kao što su sveti Zlatoust, Filip i drugi i to ne samo od jeretika, već i od pravoslavnih narodnih vladara, pa čak i od nedostojnih pastira Crkve. Još je apostol Pavle tugovao što podnosi nesreće u opasnosti na rijekama, u opasnosti od razbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznabožaca, u opasnosti u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti na moru, u opasnosti među lažnom braćom (2 Kor. 11, 26).
P. Šta se naziva svetom, koji je neprijateljski prema Hristu?
O. Ustaljeni grehovni običaji i sveopšti, u ovoj ili onoj sredini lažni i nečisti pojmovi, koji sjedinjuju društvo u lošem raspoloženju i zato u neprijateljskom odnosu prema propovednicima istine i revniteljima jevanđelske istine i vrline.
P. Kako Sveto Pismo govori o unutrašnjem sadržaju svetskog života, odnosno života koji provodi zajednica ljudi koji se ne podvizavaju u pobožnosti?
O. Apostol Jovan piše: Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu; jer sve što je u svijetu: pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja, nije od Oca nego je od svijeta (1 Jn. 2, 15-16).
P. Koji su glavni izrazi neprijateljstva prema propovednicima Hristovim, prema pravednicima, koje se nabrajaju u blaženstvima Jevanđelja?
O. Mržnja, kleveta i progonstvo.
P. Gde se govorilo o mržnji?
O. Na nju ukazuju reči: ponosjat vas (sramote vas). Ruganje ili brukanje jeste izraz mržnje, ali je Spasitelj još jasnije izložio ovu misao u Svojim blaženstvima kod jevanđeliste Luke: Blaženi ste kad vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina Čovječijega (Lk. 6, 22).
P. Da li se Sam Gospod podvrgavao ovim trima vrstama progona?
O. Kao utemeljivač pravednika On je sve ovo iskusio na Sebi Samom. Ako vas mrzi svijet, znajte da je Mene omrznuo prije vas (Jn. 15, 18).
Njegove reči o progonstvu: Ako Mene goniše, i vas će goniti; ako Moju riječ održaše, i vašu će održati (Jn. 15, 20).
P. Ko je isterao Spasitelja?
O. Isterali su ga stanovnici gadarinski, premda i s poštovanjem; primoravali su Ga da se udalji Jevreji, uzimajući kamenje; izveli su Ga van grada s ciljem da Ga bace žitelji Nazareta.
P. Kad je Spasitelj proganjan?
O. Neprijatelji su Ga nazivali proždrljivcem i vinopijom, govorili su da demone isteruje silom Velzevula, kneza demonskog; na svom bezakonom sudu skupljali su protiv Njega očigledno lažne svedoke, premda nisu mogli da dobiju ni jednu optužbu koja bi ličila na istinu, a dovevši Ga Pilatu, svesno su Ga klevetali govoreći: Ovoga nađosmo da otpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos Car (Lk. 23, 2).
P. Dakle, koji podvig se nudi ovom zapovešću?
O. Oni koji žele blaženstvo treba da budu spremni da s radošću prime sramoćenje, progone, nevolje i samu smrt za ime Hristovo i za istinitu pravoslavnu veru.
P. Kako se naziva podvig koji se zahteva ovom zapoveđu?
O. Mučenički podvig.
P. Koje vrline treba da gaji u sebi hrišćanin da bi se održao u ovom podvigu, ako ga Bog bude zahtevao od njega?
O. Kao prvo, nadu u to da nam je blizak Gospod Koji je rekao ispovednicima vere: Jer ću vam dati rječitost i mudrost kojoj se neće moći suprotstaviti ili odgovoriti svi vaši protivnici (Lk. 21, 15).
Kao drugo, svagdašnje poslušanje Bogu i svojoj savesti ili vernost svom Gospodu uz misao o prolaznosti i ispraznosti svega zemaljskog, kao što nas uči apostol Jovan: I svijet prolazi i pohota njegova, a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek (1 Jn. 2, 17).
Istom tom nas uči sam Gospod: A kažem vam, prijateljima Svojim: Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo i potom ne mogu ništa više učiniti. Nego ću vam ukazati koga da se bojite: Bojte se onoga koji, pošto ubije, ima vlast baciti u pakao; da, kažem vam, njega se bojte (to jest, Gospoda Boga) (Lk. 12, 4-5).
P. Šta Gospod obećava na nebu onima koji su postradali za svetu veru i pobožnost?
O. On im je rekao: Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt. 5, 12).
P. Zar čovek može da se raduje u progonstvu?
O. Apostoli koji su iskusili zatvaranje u tamnicu i batine od Jevrejskog sinedriona otidoše iz sinedriona radujući se što se udostojiše da podnesu ramotu za ime Njegovo (Dap. 5, 41).
U svojim poslanicama apostoli više puta savetuju hrišćani da se raduju u Hristu uvek, a posebno u nevoljama, koje za Njega trpe: Ako vas ruže za ime Hristovo, blaženi ste, jer Duh Božiji, Duh slave i sile počiva na vama (1 Petr. 4, 14). I zaista, bezbrojni mučenici likovali su u užasnim stradanjima, kao što danas govore njihova žitija.
P. Šta nam je otkriveno o savršenom krunisanju mučenika posle smrti?
O. Apostol Jovan je na nebu ispod žrtvenika pred licem Božjim video duše ubijenih za reč Božiju i bile su im date bele odežde (v. Otkr. 6, 9-11).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *