IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
OSTALE STRASTI I POJEDINI GREHOVI.
 
Glavni deo našeg zadatka je završen. On se sastojao u tome da se otvore oči, kao prvo, samim duhovnicima, na ono veliko delo, koje je predato u njihove ruke istovremeno kad im je data blagodat sveštenstva, a kao drugo, onima koji se ispovedaju na njihovo duševno stanje i na životno prizvanje hrišćanina. Po gore navedenim uputstvima duhovnik će jednom i zauvek staviti do znanja svojoj duhovnoj deci, odnosno ne samo slušaocima njegovih pouka u crkvi, već i svakom pojedinačno na ispovesti da hrišćani ne samo da treba da se sete pred duhovnikom svojih pojedinačnih grehovnih pustupaka, već i da spoznaju kakvim strastima i kakvim lažnim pogledima su zaražene njihove duše; oni treba da se bore sa samim korenom svojih grehova, sa svojim strastima, i da znaju da se u tome i sastoji delanje našeg spasenja, tačnije, da je bez ovog uslova ono nemoguće, i da treba da se ostvaruje kroz stalno uznošenje svoje duše prema Bogu u molitvi i čitanju Njegovih reči i u podsticanju sebe na vrline.
Samo ako pokajnik shvati ono što o sebi treba da zna svaki hrišćanin, odnosno da je duhovno bolestan, da njegove duhovne bolesti treba lečiti, jer se same po sebi neće zadržati na onom stepenu razvoja u kojima ih je prepoznao, već će sve dublje razjedati njegovu dušu dok je ne pogube, duhovni otac može da zablagodari Bogu za ovog čoveka i da kaže: danas dođe spasenje domu ovome (Lk. 19, 9). Zaista, od danas će ovaj čovek, ako se i bude spoticao u moralnom smislu, uvek znati da je jedino dragoceno na zemlji duša i večno spasenje i sve pojave i događaje u svom sopstvenom životu i u životu koji ga okružuje, ocenjivaće već s ove tačke gledišta, čak i ako zbog slabosti povremeno skrene s pravog puta.
Osim toga, i čak pre svega, cilj naših objašnjenja je bio da uvedemo um i dušu samog duhovnika u ovu oblast duhovne borbe i duhovnog života. Ako nam je pošlo za rukom da to ostvarimo makar u odnosu na neke duhovnike, u svom daljem životu i delatnosti oni će sami umeti da dopune sve što je kod nas propušteno. Duševni život ljudi je tako složen i raznovrstan da lečenje duše nije moguće predvideti s takvom tačnošću za sve prilike i događaje u životu, kao što se to čini u medicinskoj nauci za telesne bolesti, a ni to se ne može učiniti s potpunim predviđanjem najraznovrsnijih komplikacija u telesnim bolestima. Koliko smo mogli, analizirali smo najburnije strasti: gnev, gordost, taštinu, blud, pijanstvo, kao i lažna gledišta na pobožnost, pa i na život uopšte, koji ometaju pokajanje. Zasad su bez razmatranja ostale strasti: srebroljublja, stomakougađanja, delimično čamotinje i zavisti. Rekavši o njima nekoliko reči, zadržimo se na pojedinim grehovima, naročito na onima koji su svojstveni savremenim hrišćanima.
Po srodnosti s gore navedenim objašnjenjima trebalo bi govoriti o čamotinji, međutim, ovaj greh, koji su tako duboko analizirali sveti oci, postoji kod ljudi koji se već podvizavaju u spasavanju, a kod mirjana se izažava u ozlojeđenosti, u razdražljivosti, često u pijanstvu. Ali, naravno, sreće se i ono raspoloženje koje se otvoreno naziva čamotinjom. To je gubitak životne radosti u Bogu, koja se hrani nadom u Njegovo milosrdno promišljanje o nama. Ovakvu nadu, naravno, u svom srcu gaji mali broj naših savremenika, a većina uopšte i ne razmišlja o Bogu, ali se i među religioznim ljudima, koji se staraju za svoje spasenje sreću oni koji se žale duhovniku da su izgubili ljubav prema molitvi i da je sada obavljaju bez duhovne naslade, čak i s dosadom i da ova dosada u njima vrlo lako može da se pretvori u stalno setno raspoloženje duše i da je sjedinjena s mišlju da ih je Bog napustio. Ujedno s tim, a ponekad i nezavisno od toga, čini im se da su rođaci prestali da ih vole i da su potpuno sami u životu. Mudri odgovor pastira, sjedinjen s iskrenim saučešćem, ponekad odmah isceljuje hrišćanina od takve duševne bolesti, čiju suštinu ovaj sebi obično ni sam ne može da objasni. A njen istinski uzrok obično biva jedan od dva: ili je ova čamotinja posledica zaboravljenog grehopada, ili skrivene, neprimetne strasti, ili je prosto posledica takozvane neurastenije, odnosno premora ili briga koje ga opterećuju. Naravno, duhovnik treba da ga ispita o tome, a svoja pitanja da započne od poslednjeg uzroka kako ne bi potpuno obeshrabrio ovog i bez toga tužnog čoveka. Istina, već smo govorili o očajanju, ali je čamotinja nešto gore, ona se manje oseća, ali zato ponekad biva kruća kad su u pitanju saveti. Sad smo pomenili neurasteniju. Ova pojava je duševno-telesna, pri čemu osnovni uzrok ovakvog stanja kod jednih biva pre svega nervna bolest, a kod drugih – tužne misli i gorka osećanja. U svakom slučaju, oba ova poremećaja, odnosno duševna tuga i telesna bolest, međusobno se podržavaju i ne popuštaju lako pred savetima i lečenjem. Ovakvo stanje posebno često biva kod omladine, koja uči i studira i kod žena pred porođajem, kao i, kako su mi lekari objasnili, prilikom ulaska u starije godine.
Iskreno saučešće prema ovoj duši je glavno sredstvo lečenja, ali saučešće treba da bude mirnog, sigurnog i hrabrog karaktera, a ako ga pokazuju majka, žena i dr. rođaci, koji se previše prepuštaju svojim osećanjima, duševni bolesnik će primetivši svoju vlast nad njima još više početi da pušta na volju svojim tužnim izlivima i prosto da muči okolinu svojim kapricima. Blaga nežnost čvrstog karaktera umiruje i bodri neurastenika, a tužna samilost i uporna molba da uzme ovaj ili onaj lek, da se okupa u kadi ili da se prošeta, još više ga uznemiravaju i umnožavaju suze i tugu kad vidi suze okoline. Međutim, vratimo se ispovesti.
Dakle, ukoliko se čovek koji se ispoveda žali na svoju bezizlaznu tugu i setu treba ga nežno upitati da li dobro spava noću, da li ima apetit, da se ne ljuti bez razloga, i ako uslede neutešni odgovori, duhovnik treba da kaže: „Evo nabrojali smo uslove vašeg telesnog života, koji podstiču tužno raspoloženje, ali, naravno, nije stvar samo u ovim uslovima; pređimo na duševne uzroke. Međutim, s njima će lakše moći da se izađe na kraj ako se pronađu mogućnosti da se otklone prvi. Verovatno će vam i lekar reći da neko vreme, čak i mesec dana treba da prestanete da učite ili da odlazite na posao, da odete van grada, da se uputite na hodočašće, ali ne opterećujući sebe prekomernim postom. Moguće je da će tada vaša čamotinja proći sama po sebi. Udaljivši se na neko vreme od svojih bliskih, prestaćete da uobražavate, kao što vam se to sad čini, da vas oni navodno više ne vole, da ste im teški itd. Na daljini ćete shvatiti da ste često bespotrebno mučili i sebe i samog, i njih, a kad im se vratite, ojačavši na odmoru, sami ćete se sebi smejati, sećajući se svojih suvišnih sumnji.“
Ukoliko je hrišćanin, koji je pao u čamotinju čovek posebno usrdan prema podvizima posta i molitve, pitaj ga kako se podvizava, a ako su njegovi podvizi samovoljni, odnosno, preduzeti bez blagoslova duhovnika ili starca, podseti ga da su sv. oci mnogo pisali „o čamotinji, koja potiče od prekomernih i samovoljnih podiga“ i posavetuj ga da na neko vreme odloži ono ili deo onoga što nije opšteobavezan, već samovoljan podvig u njegovom životu. Pokajnik će verovatno još više početi da se žali na to da i opšteobavezne molitve i bdenja, koji su ga nekada radovali, sad obavlja s nestrpljivošću i tugom i da ne može da vrati nekadašnje umilenje.
Tad mu reci da oci objašnjavaju da se ovakvo stanje rodilo iz tajne strasti, kao što je strast zavisti gurnula Saula u tugu; a ovakvo dejstvo ima i bludna strast koja se začela, ali je u prvo vreme neprimetna, ili strast častoljublja ili srebroljublja, ili taštine, ili strast osvete onome ko nas je uvredio. Ako se lađa ne udaljava od pristaništa, ti gledaš da se nije slučajno nasukala, i nećeš počinjati da veslaš dok je ne oslobodiš. Tako i hrišćanin, koji je počeo da oskudeva u molitvi i koji se prepušta čamotinji, treba da pregleda dno svoje duše, i ako vidi da se za njega uhvatio bič neke grehovne želje, treba da stupi u borbu s njim, tada će mu se, čak i pre nego što je savlada, vratiti duh molitve, čak i izuzetno vatrene, zbog same odlučnosti da savlada zlo u sebi. Ujedno će podvižnika napustiti i duh čamotinje, istina ne uvek odmah i za tren oka, ali će stanje njegove duše moći da se uporedi s morem koje se smiruje posle vetra. More besni i pravi buku dok ga njiše vetar: vetar je uzrok morske bure. I gle, vetar je potpuno utihnuo, a more se neće umiriti iste sekunde, ali će utihnuti vrlo brzo: sad talasi postaju sve manji i manji, dalje ostaje samo mreškanje; još malo vremena i more postaje glatko, kao ogledalo.
Ako onaj ko se ispoveda kaže: „Prihvatao sam vaše prethodne savete, ali me žaloste nevolje koje ne zavise od mene – uvrede od rođaka, bolest dece i nedavna smrt jednog od njih; nigde, ni u čemu ne nalazim utehu i ne mogu da se molim pošto me guši tuga. Znam da Bog sve čini za naše dobro, a zlo za nas nije siromaštvo i nevolja, već samo naša zla volja, ali šta da činim kad tuga i nesreća nagrizaju moju dušu i ni u čemu ne mogu da nađem utehu?“ Onda ga upitaj: „A da li si tražio utehu ili si je, naprotiv, odbacivao? Sećaš se reči Sv. Pisma: Rahilja plače za djecom, neće da se utješi… (Jer. 31, 15), i kako Jakov nije želeo da se uteši zbog navodne smrti svog sina Josifa (v. 1 Mojs. 37, 25)? Čamotinja je posebno grehovna upravo onda kad odbija Božiju utehu. Kapriciozno dete koje se naljutilo lomi svoje omiljene igračke, a neki nenormalni ljudi nalaze zadovoljstvo u tome da grebu svoje ranice na ruci i da pričinjavaju sebi besciljnu patnju. Gledaj: u takvom duševnom stanju već postoji grehovno osećanje, upravo nepokoravanje Promislu, gnev, ako i nije otvoreno greh protiv Boga, uvek je bogomrski greh, koji je blizak roptanju. Boj se takvog stanja i moli Boga za oproštaj i za pomoć, tada će te napustiti i sam greh čamotinje i tvoja duša se neće odvraćati od utehe. Ako su ti se saveti tvojih bližnjih i samo njihovo saučešće učinili neumešnima, a oni sami glupima i teškima, oceni i u glupom čoveku svetu ljubav, okreni prema njemu svoje nežno lice: on će smatrati da je tvoje dobročinstvo to što nećeš odbaciti njegovo saučešće; pogledaj onda, koliko on ima smirenja i trpljenja i koliko je bolji od tebe koji i njega i druge mučiš svojom tugom; i kako ti je lako da tu zajedničku muku zameniš zajedničkom radošću i međusobnom ljubavlju. Ako se potrudiš da tako postupiš, potpuno ćeš odagnati od sebe duh čamotinje i počećeš da useljavaš u svoju dušu duh smirenja, trpljenja, ljubavi i neosuđivanja, a kasnije ćeš naučiti i da tešiš druge u nevoljama i žalostima.“ Ovakvim objašnjenjima i utehama duhovnik treba da savetuje hrišćane koji su podlegli demonu čamotinje, ali još ćemo jednom ponoviti da će stepen uspeha njegovih reči svecelo zavisiti od toga koliko će ohrabrujućeg saučešća sam osećati i usađivati u svoje reči. Čamotinja je gubitak duše, na izvestan način duševna neuhranjenost, a samilosna ljubav zdrave duše, koja je u savezu s Bogom, nadoknađuje u bolesnoj duši ovaj gubitak. Ponekad prosto nežna reč i obećanje da će se čovek pomoliti za onoga ko tuguje čine da se on oslobodi osećanja usamljenosti, koje ga je mučilo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *