НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА НИЧЕА
 
Ниче је био типични лажни пророк, претеча антихриста, један од многих претеча антихриста. Врло талентован, кадкад генијални песник и мислилац, ево, на пример, његовог оштроумног запажања о мислима у стиховима већине песника: „Поет свечано везе своје мисли у стиховима на колесницама ритма, обично због тога што они не иду на својим ногама“. Немогуће је порећи му психолошку проницљивост и виђење слабости људи. Само што он не види ништа добро у људима. Али се врло добро разуме у слабости и рђаво. Тачно као и између осталих и други лажни пророк великих потреса и превредновања вредности – Фројд. Оба су они слепи за дубине и тајне живота.
Сви велики лажни пророци – претече великих катастрофа 20 века (Маркс, Ниче, Фројд) одликују се тиме што узимају неки аспект живота, одвојен од целине, и представљају га, као да се сав живот састоји само у том аспекту. Ова лаж може изгледати врло слична истини, са многим дубоким открићима, но она остаје увек лаж, тим више чудовишна што је више одвојена од целине – творећи напрслине кроз које се живот распарчава на комаде и уништава.
Ниче не воли човека, већ попут ђавола, хоће да га исмеје. Човек је за њега ништавно и жалосно биће. Он исмејава и брак: „То је за медиокритете“. А при томе је сам био слаб и немоћан. Он никад није знао за жену, но дух његов је био искварен. Ево како Ниче јарким бојама осликава проповеднике еротике: „Свиње се ваљају у наслађивању. Ко проповеда насладе, тај неизоставно носи и свињско рило“. Но, није чудо да се исто рило понекад појављује и код самог Ничеа. Један познаник, који се недавно окренуо Православљу рекао ми је: „Спалио сам Ничеове књиге као порнографску литературу“.
Није случајно што се у тако великим тиражима сада издају за омладину порнографија и писци попут Ничеа и Фројда.
Има код Ничеа нешто штетно по личност. Читати га, то је као гутати отров, тровати себе морално и духовно. Ниче напада на најсветије и не само да напада – он мрзи Христа. „По плодовима њиховим ће те их познати“. А његов плод је био безумље: он је сишао са ума. Уистину он је поет будућности, како је самог себе називао. Сав атеизам комунистичког доба бледи пред овим сатанизмом. Да су у стаљинистичко време издавали Ничеа као што чине данас, то би била потпуна погибељ за многе. А сада слава Богу стоји му као супротност Истина – Црква. Но доћи ће време када ће бити забрањена Истина, и по свуда ће се слушати само лажни пророци слични њему!?
Има код Ниче дирљивих реченица: „Пре се „ЈА“ скривало у стаду, а сада се у “ ЈА“ скрива стадо“. Треба вероватно додати: оно исто (горе поменуто) свињско које тражи само наслађивање.
Шта се може још казати о Ничеу? Није случајно да га је Хитлер волео; он је био инспиратор нацизма своје врсте, као што је Маркс био идеолог комунизма. Ко још не зна за његове речи: „Онога који пада гурни“. Или чујте на пример ове афоризме Ничеове, као да сам Хитлер изговара – и обратите пажњу каквом сабалазни они могу бити за омладину:
„У шта ти верујеш? – у то да све ствари мораЈу битипоново превредноване (тј. све моралне и духовне вредности морају бити преиспитане)“. У којем правцу се тоостварује? Ниче даје одговоре: „Где је потребна суровост?Ко хоће да постане велики, тај је суров према својим врлинама“ (тј. неопходно је да безпоштедно уништава принцип добра ради виших циљева).
,,У чему је за тебе највећа опасност?
– У састрадавању“, тј. у ономе, благодарећи чему се човек још може надати да остане човеком.
– „Кога ти називаш рђавим?
– Тога ко се вечно стиди“.
– „Који је печат достигнуте слободе?
– Не стидети се више самога себе“.
Немогуће је не приметити колико је ово сагласно савременој пропаганди ослобођења човека и човечности од стида и савести.
Ниче не скрива своју сатанску мржњу према човеку: „Човек је ништа, потпуно ништавило и служи за подсмех“. Право на живот има само надчовек, тај који је ставио себе са оне стране добра и зла, тј. онај који је презрео све предрасуде морала и религије. Долази нови надчовек који ће бити безпоштедан и згазити све мале људе.
Свима је разумљиво о коме он говори – о антихристу. А његова слова о хришћанству су чудовишна: „После хришћанства све је постало противним“. Чудновато је како ова мржња према Христу и хришћанству и мржња према човеку постају једно у њему.
“ Ја волим онога ко је тако састрадалан“ – пише Ниче „да од своје суровости ствара врлину и клања јој се“.
Ево његовог обраћања роду људском: „Ја брзо пролећем над вама као поглед преко блата“. Ово је глас самог лудила (безумља).
Ниче је први изјавио да је Бог мртав – што је после прихватила сва искварена (декадентна) западна филозофија и култура. Коначно овде избија крајње човеково очајање: „Свиње шта смо учинили![1] Ми смо га убили“! У овом његовом очајању, у овом заживотном аду можда ће неко видети једва приметну светлост покајања: „Ја вас не признајем за људе“ – говори Ниче људима – „оне које ја признајем за људе и за ким чезнем – то су виши људи“.
Међутим, виши људи су они који су са Богом… Можда ће неко рећи да је надчовек хришћанин? Бог је постао човеком, да би човек могао постати надчовеком? Но, ужас је у томе што Ниче одбацује и Бога и Христа и човека. Он може говорити само противречне ствари, као онај бес, који никад истину не говори. У овом његовом својству и његовој подвлашћености злу може се видети још једно негативно пророчанство о нашим данима.
Ово није присутно само код Ничеа. Он је само максимално пројавио собом стање крајњег распада људског духа и људске културе какво је било присутно у његово време. Обратите пажњу на пример на јунаке Достојевског; Константин Мочуљски врло тачно запажа: „Раскољников, Ставрогин, Иван Карамазов стављају себе са оне стране добра и зла. То је ничеанство пре Ничеа“ каже он. А ево шта каже он о Ставрогину, јунаку „Злих духова“:
„Ставрогин представља силу која не бледи. То је човек новог еона, човекобог у поређењу са којима се Ничеов надчовек чини само сенком. То је гредући антихрист, кнез овога света, страшно пророчанство о приближавању космичке катастрофе“.
Човек без Бога никад не може бити човеком. Бог постаје човеком зато што се пад и безумље човека састоје у покушају да, по змијском савету, постане „као Бог“ и у нежељењу да се буде човек. Бог постаје човеком и спасава нас праштањем нашег греха, греха неприхватања нашег људског достојанства и одбацивања онога што припада људскости сваког човека, коју јавља и сам Христос.
Савршенство Његове људскости не поставља Га у положај надчовека, него му омогућава да буде потпуно једним од нас, зато што Он носи у Себи, у јединствености Свога бића, цело човечанство које ми представљамо. Он – без греха је више човек, него ми сами, јер грех обезчовечује.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Опет оне исте „свиње“ – прим. Аутора

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *