НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
РАСПАД САВРЕМЕНЕ КУЛТУРЕ
 
Приметно је да се последњих деценија тенденциозно све више Губи хришћански дух на Западу. Ово несумњиво происходи под утицајем савремене културе. Морално осипање у нашој земљи је, такође може се рећи, заслуга посленика културе. (Вероватно се зато у црквеној средини може срести негативан однос према свакој уметности.)
Но, „прогрес“ се очигледно не прекида. Шта се сада подразумева под уметношћу? Био сам недавно у Москви у музеју савремене уметности. Тамо сам видео у центру скулптуру – нешто са псећом Главом, репом и копитама. Као ружно привиђење. Зар уметност постаје култ безобразности и изопачености? Тешко се ово може сместити у свест, мада су се сви већ привикли. А каква ће нам покољења израсти на овоме? Садашња младеж је вероватно још „цвеће“. Шта нас очекује у будућности?
 
Руденко В. В., Г. Твер
 
Одговор: Свака уметност има антропоцентричну димензију, тј. у њеном центру свагда стоји човек. Постоји хуманизам, као љубав према човеку, очишћеном Крвљу Христовом, а има и други хуманизам – љубав према човеку одвојеном од тајне Ваплоћења Божијег. Одавде започињу да делују две тајне. Тајна историје и тајна уметности.
Сада се може казати, да ми преживљавамо времена, када се не поставља питање, постоји ли Бог – већ следи друго: „Постоји ли човек?“. То јест, ствари су отишле доста далеко. Ми можемо проследити три етапе или три момента развитка ове несреће, тј. развитка оне културе, која је одвојена од тајне Ваплоћења.
1. Ликовна култура која још именује себе хришћанском, тј. има цветове, листове, чак и плодове хришћанства, храни се још наслеђем векова, но она се све више удаљује од својих корена.
2. У току је природан процес, када се благодатна димензија, од које се култура одваја, постаје излишном, тј.надградњом која се може укинути. Тврди се да су благородство, доброта, храброст, целомудрије, милосрђе – прекрасне и корисне особине за земаљски живот, но оне се крију у природи самог човечанства и немају везе са Богом.Зато је човеку потребно да стекне сва ова позитивна својства. Њихово стицање омогући ће људима да овладају земљом, те никаква апстрактна веза са небом није нужна.
3. Оптимистички рационализам се неизбежно смењује материјалистичким песимизмом, када човек видећи коначни циљ својег постојања у самоме себи и немајући снаге да осигура живот овога света, започиње рат против благодатних основа природног моралног закона и његовог Творца.
Последње достигнуће филозофске мисли је утврђивање примата опита над сваком теоријом. Одбацује се Откровење – тобоже на законитим основама. Даје се оправдање атеистичкој свести, која не зна за Бога у своме опиту. У том погледу свака мистика, преживљена Христом – мада и многоструко сатанска, налази законско право, јер је позната опитно и сада је изнад сваког теоретског расуђивања. Све лажне религије, засноване су на личном опиту.
На тај начин постаје природним прелаз ка новој култури, тзв. „New age“ – „Новој ери“ и „Correct thinking“ „Правилном мишљењу“. То је већ филозофија XXI века, сагласно којој је човек слободан само када чини оно што хоће. Ако он ограничава своје жеље, значи он ограничава своју природу, изопачава је и не може остварити себе. Заповести, моралне забране доживљавају се као ограничавање слободе, као оно што унижава човекову личност.
Најдрагоценији појмови за савременог човека су „плурализам“ и „слобода“. Они су плаћени високом ценом вековних мучних истраживања генија људске мисли. Свесни ми овога или не, они задобијају у животу свакога од нас особено значење, чинећи лажне закључке ове филозофије као објективне.
Такав логички развитак „тајне безакоња“ и њене културе, тобоже испуњене љубављу према човеку је одвојен, разуме се од тајне Ваплоћења Божијег. Ми видимо радикални атеизам савршено новог типа човека. Ако је то раније био хомо совјетикус, то је сада хомо економикус. Овај тип човека отеловљује у себи уништење самобитности, јединствености и непоновљивости, својствене сваком народу. Зато што је после постојања Бога човеком, у сваком народу истинско и прекрасно само оно што припада Христу.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *