НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ТРАЈНО ЖИВОТНО ДЕЛО[1]
(Поводом 195 година од рођења Николаја Васиљевича Гогоља)
 
Гогољ је тајанствена појава. Тајанствен је његов живот, његово стваралаштво, његов одлазак. Његов отац, украјински велепоседник Василије Афанасијевич Гогољ Јановски, сањао је како је Пресвета Богородица довела до њега једну девојчицу и рекла: „Ово је твоја суђеница“. Ову девојчицу Василије Афанасијевич је упознао код ћерке спахије Косјаровског, Марије. Сачекао је да одрасте и оженио се њоме. А кроз неколико година, 1. априла 1809. године, њима се родио син – будући велики писац Николај Васиљевич Гогољ.
Читавог живота Гогољ је сматрао да се налази под нарочитим покровитељством Божијим. Још у младићким писмима он више пута понавља: „Осећам да неземаљска воља управља мојим путем“.
Он зна да је његово призвање повезано са судбином Родине: „Русијо! Шта хоћеш од мене? Каква се недокучива веза крије међу нама?“ („Мртве душе“).
Шаљући Плетњову рукопис „Изабрана места из преписке са пријатељима“, он пише: „Пријатељу мој! Ја сам деловао чврсто у име Божије када сам састављао моју књигу; у славу Његовог Светог Имена сам узео перо, а потом су се преда мном размакли сви призраци (опсене), све оно што слаби човека“.
Гогољ је сматрао главним позитивним својством своје душе „жељу за бољитком“.
Од раних година он прониче у политички поредак своје земље. Он у потпуности дели уверење Пушкина о томе да је „држава без моћног монарха – аутомат попут Сједињених Држава и лешина у којој човек ишчезава. Држава без вредног монарха – исто је што и оркестар без диригента“.
Гогољ се бавио у току живота многим делатностима, био је: чиновник, глумац, уметник и писац. Појава „Вечери на Мајуру“ одмах му је донела славу и учврстила га у позиву писца. Необично усхићена је била реакција Пушкина:
„Управо сам прочитао „Вечери покрај Дикањке“ – оне су ме одушевиле. Ево истинске веселости, искрено, неусиљено, без извештачености и надмености. А местимице, каква поезија и осећајност! Све је ово тако необично у нашој литератури, да ја још не могу доћи себи“ (из писама).
Гогољ пише: „Заблагодарите Богу пре свега за то, што сте Рус. Ако само Рус заволи Русију, заволеће и све што у њој постоји. Тој љубави нас сада води Сам Бог… Но, ако не заволите Русију, нећете заволети ни своју браћу, ако не заволите своју браћу, неће се у вама распламсати ни љубав према Богу; а ако се она у вама не разгори, нема вам спасења“ (из Преписке са пријатељима).
Зато Гогољ наговештава тако велики морални рачун својим земљацима – исмевајући духовну малограђанштину и доводећи је до апсурда и гротеске. „Мрtве душе“ – су поема о разнообразним – једнообразним духовним мртвацима, који су толико огрезли у материјалном, да већ себе сматрају бесмртнима и мисле да ће њихова прождрљивост, пијанчење и богаћење трајати вечно. Или свађе Ивана Ивановића са Иваном Никифоровићем због ситница. Гогољ раскрива комичност ова два бивша пријатеља која траће сав преостали живот на свађу, заборављајући на постојање Бога и смрти. Како горко звучи ауторов закључак приче: „Досадно је на овом свету Господо“.
Да, бездухован живот је ситничарски и досадан. Такав је живот безличног Башмакчина[2], кога због нечега, учили су нас у школи, жалимо и сматрамо жртвом социјалне неправде. Ово је прича о чиновнику коме је његов претпостављени и један материјални предмет – шињел, заменио Бога.
Чичиков[3] – то је онај исти Акакије Акакијевич Башмакчин, само што је направио успешну каријеру. Снови о будућности се код Чичикова своде на „кочије, луксузне куће, укусна јела“. И као код Акакија Акакијевича, код њега се све на крају руши, зато што они живе у тако живој, духовној, разноликој, огромној Русији. Сам Дух земље их не прихвата, видећи у њима „мртве душе“ које се могу купити за паре.
Овај чиновник – ђаво који купује руска пространства је нарочито актуелан у наше време. „Мртве душе“ су биле замишљене као епопеја у три књиге. Гогољ је писао Жуковском, да први део „Мртвих душа“ представља само степениште у дворац колосалних размера“. Чичиков је требало да се подигне из ада и загледа у скривене области раја. Гогољ је био решио да оживи свој персонал и покаже да је „Богу све могуће“.
Нечег страшнијег од гогољевског „Вија“[4], „Страшног места“ и „Мајске ноћи“ – вероватно да нема у читавој светској литератури. Ужас утицаја ових сочиненија је у томе што се код Гогоља ништа не може заборавити. Никаквих ситница и још све то при таквом савршенству литерарне форме. Хома Брут[5], гине растрзан бесовима, јер је из радозналости погледао на Вија и овај је њега одмах угледао (види крај приче „Виј“).
Писати овакве приче могао је само човек који је „погледао на Вија“. Очигледно је да је ово оставило трага у Гогољевој души. Гогољев лекар Тарсењков сведочи да је после спаљивања другог тома „Мртвих душа“ Гогољ заплакао и жалосно рекао: „Ето шта сам урадио! Хтео сам да спалим само неке ствари, а изгорело је све! Како је лукави силан – ето на шта ме је подстакнуо. А то је била круна мог дела. Из њега би сви могли разумети оно што им је било нејасно код мене у пређашним књигама“.
Последње његово дело је „Размишљање о Божанској Литургији“. Можда се тада његова душа праштала са светом. Гогољ је назвао ово дело „заветним сочинением и завештао је да се продаје по ниској цени од безименог аутора, једино ради користи свих сталежа.
Реч је, по тврђењу Гогоља, највиши дар Бога човеку. И „Размишљање о Божанској Литургији“ су подвукла црту испод читавог његовог стваралаштва. Није случајно што је он још у младићким годинама сматрао: „Ја нисам рођен да бих учинио епоху у литерарној области. Дело је моје у томе, о чему би требало да размисли пре свега сваки човек, а не само ја. Дело моје је душа и трајно животно дело“ (из „Писама“)
Незадуго до смрти, Гогољ је више пута писмено упозоравао да га не сахране живог, тј. да летаргијски сан не „узму“ за смрт. Ковчег са Гогољевим телом је био постављен у Универзитетској цркви Свете мученице Татијане. Читав град, сви сталежи дошли су да се опросте. Два дана је било немогуће да се прође кроз Никитску улицу. Он је лежао са ловоровим венчићем на глави, чији су листићи били распродати после сахране за велике паре. „Свако је хтео да обогати себе овом успоменом“, – писао је познати руски гравер Ф. И. Јордан.
Године 1927, нови господари Русије су одредили Новодевичје гробље „за сахрањивање лица на јавним положајима“. Овде су 1931. године из Даниловског манастира довезли остатке Гогоља и отворили. Његов скелет је лежао на боку. Можда су га сахранили живог, или се можда он преврнуо у гробу видевши шта се дешава са Русијом. Присутни при овоме „свечаном подухвату“ совјетски писци су разграбили „за успомену“ сву преосталу Гогољеву одећу. А преводилац Стјенич је по тврђењу Ј. Олеше „учинио богохулну ствар: украо Гогољево ребро, које је било у облику јатаганa“.
Тридесетих година, у доба најјароснијег уништавања манастирских некропола, на Новођевичко гробље су превезени такође и остаци и споменици низа истакнутих културних посленика: А. Хомјакова, Аксакова, Веневитинова и др. При томе су са споменика били одваљени крстови.
У овој слици сахрана и прекопавања као да су се, по гогољевски, гротескно одразиле две Русије.
Истраживачи Гогољевог стваралаштва много су писали о његовим чудним виђењима „тајни тамних страсти“, и о томе да он види свет „под знаком смрти“, оптуживали су га за „религиозни хуманизам“, „аскетску напрегнутост“ и романтичну страсност с којом он пише о хришћанској вери. Међутим, несумњиво је једно: он је бесконачно волео своју Родину и веровао у особени пут Русије. Такође је са крајњом јасноћом схватао да јој без Бога предстоји само погибељ.
За Гогоља, као и за Пушкина, Достојевског, Тјутчева, Блока и друге руске геније, Русија није била литературна тема, већ део њихове душе. Зато са таквом снагом звуче његове речи, као да су написане данас:
„Отвори књигу Старог Завета и наћи ћеш ту у свакој речи садашње догађаје и увидети јасније од дана, у чему је преступање пред Богом и очигледно изображење Суда Божијег „над нашим временом“. Нови Завет за њега није само благовест Христове љубави, него у крајњем степену Апокалипса.
Чини се да нема излаза из духовних и историјских ћорсокака Русије. Но, није јој узалудно дато Свето Православље. Гогољ верује у следеће: „Све ће помирити и размрсити наша Црква“. „Црква је једино способна да разреши чворове, недоумице и питања наша“.
Његов изоштрени „апокалиптички слух“ јасно распознаје да је у Православљу – једино спасење нашег отачаства. Само се обраћањем њему (Православљу) може догодити немогуће чудо – да мртве душе постану живе.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У писму П. П. Скосарјову из 1827. године, Гогољ дечачки искрено признаје: „Још од најранијег детињства изгарао сам од жеље да свој живот учиним корисним за добро државе… Обливао ме је хладан зној при помисли да ми се може десити да пропаднем и своје име не обележим ни једним значајним делом. Постојати у свету, и ничим не обележити своје постојање – то би за мене било ужасно“.
  2. Акакије Акакијевич Башмакчин, главни јунак приче „Шињел“.
  3. Чичиков – главни јунак „Мртвих душа“.
  4. „Виј“ је колосална творевина простонародне маште. Тим именом Украјинци називају заповедника горских духова коме се очни капци спуштају до саме земље. Цела ова прича је народна легенда – прим. Н. В. Гогољ.
  5. Хома Брут, филозоф – богослов из Кијева, главни лик „Вија“.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.