НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
КАКО СЕ МОЖЕ ПОМАГАТИ ИНОВЕРНИМА?
 
Може ли православни хришћанин (мирјанин) посећивати болесне у болницима, ако су Шо људи других вероисповести: католици, муслимани, евангелисти и други?
Треба ли се у таквим приликама старати о спасењу душа тих људи? Може ли им мирјанин донети Св. Писмо?
Може ли се у таквим приликама позивати у помоћ православни свештеник да их посети, поучи и уразуми?
Или треба једноставно посећивати болеснике указујући им најнужнију моралну и материјалну помоћ, не дотичући се питања вероисповести и спасења?
 
Валентина Козлова, г. Томск
 
Одговор: Овде је неколико питања, мада су она обједињена. Пре свега, Господ каже да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. А ако ми сами знамо шта је највише добро, то смисао наших добрих дела природно ће бити жеља да кроз њих откријемо то добро и другим људима.
Што се тиче проповедања Св. Писма – оно мора бити ненаметљиво, не по секташки; већ по правилу онда када болесник подстакнут својим страдањима, сам задаје ова питања. Треба осетити какво је тло срца човека – тј. је ли оно спремно да прими семе Речи Божје. Или како је то тачно приметио Пушкин: уман човек разликује се од глупога тиме што зна коме, шта и када треба говорити. Што се тиче позивања православног свештеника код болесника, разуме се то не може бити без његове молбе.
Но, мени се чини нарочито важним прво питање и на њега бих хтео да одговорим подробније. Тачније, одговор на њега даје Сам Христос у причи о милосрдном Самарјанину (Лк. 10, 25-37). Ова прича говори о тајни Рођења Христовог и тајни Другог доласка Господа и тајни ваплоћења Божијег – о томе да Бог постаје човеком и недовољна је само спољашња побожност да би нам се ова тајна открила.
Два човека, служитељи Цркве – свештеник и левит иду у Јерусалим да би учествовали у богослужењу и виде на путу рањеног човека. Ко зна шта је са овим човеком, можда је мртав? А закон јасно говори да онај ко се такне мртвога, прља се и не може учествовати у богослужењу. На тај начин ови људи ради верности Закону, ради чувања чистоте свога дуга благочестија прелазе на другу страну пута, тј. пролазе мимо рањенога.
И тада нам се открива то што Господ Христос говори почетком приче (зачала) беседећи са законицима о томе како ући у Царство Божије. Шта је нужно за то? Нужно је љубити Бога свим срцем, свом мишљу, свом снагом својом и ближњег својега као самога себе, тј. друга заповест мора се испуњавати подобно првој. Но, ми видимо да се у причи о Самарјанину то подобије нарушава и заповест о љубави према Богу одељује се од заповести љубави према ближњем. Овде почиње не само лажна побожност. С једне стране, ми схватамо да нам ова заповест открива тајну ваплоћења Христовог, а с друге стране заповест о љубави према Богу неодељива је од заповести о љубави према човеку; и само онда када Бог постане човеком, ми сазнајемо до краја да је ово једна те иста заповест и само онда је можемо испунити. Ова тајна је тако велика да је сваки човек, чак и ако он не зна за Бога, укључен у ову тајну.
Самарјанин који спашава страдалога, у очима законика је јеретик, и то се чини потпуно тачним, зато што су Самарјани лажно учили о Тајни спасења. Они се држе само писаног Закона Мојсијевог, Петокњижја, одбацујући Богонадахнуто предање. Но, Бог нам показује да се тајна спасења састоји у једној заповести о љубави према Богу и човеку – у тајни да Бог постаје човек да би спасао све људе – сваки човек чак и незнајући Бога, већ је на путу ка Њему, када пројављује састрадавање и милосрђе према другом човеку. И обратно сваки човек који чини побожна дела: моли се, пости и све испуњава, но не приближава се милосрђем и састрадавањем другоме (ближњем) човеку – не само да искривљује тајну побожности, него и учествује у тајни безакоња. Ми знамо да су учитељи Богоизабраног народа, познаваоци Писма и молитвослова, сачувавши све постове, но немајући састрадања према онима који гину, на крају крајева долазе до тога да убијају Онога, ко је дошао да те грешнике спаси. А то исто дешава се и данас и догодиће се на крају крајева.
Сва тајна безакоња, каже Св. Теофан Затворник налази се пре свега унутар Цркве. А оно што се дешава у Цркви, одређује у првоме реду судбину целога човечанства. Тајна безакоња је у томе, што се у Цркви и човеку чува само спољашња форма, а унутра је пустош. Човек се не приближава састрадавањем другоме човеку, а испуњава се таквом самоправедношћу која на крају крајева постаје ништа мање погубном од оне са којом су књижевници и фарисеји и првосвештеници предали смрти Самога Бога који је постао човеком.
Ово лажно учење доводи до примања антихриста у Цркви – како учи апостол Павле и Св. оци. И зато будимо пажљиви према ономе што нам говори данас Господ. Обратимо пажњу и на то шта се дешава данас са нашим народом, који је управо тај исти човек из Јеванђељске приче, рањен не само телесно, него и морално и духовно. Не један човек, већ читав народ крвари. Запитајмо себе, како ми доживљавамо ова страдања? То јест има ли код нас истинске побожности и приближавања Тајни познања Боговаплоћења? Или обратно сачувавши, како се налаже, све постове и молећи се Богу, ми све више тонемо у греховност и безакоње.
Ми смо већ више пута говорили о опасности – да се иде путем из Јерусалима у Јерихон са погледом упртим у небо, тј. да се не види ништа и нико око себе. А ко зна? Можда нису јеванђелски свештеници били равнодушни и немилосрдни људи и можда су се њихове очи маглиле од састрадалних суза, но они нису учинили ништа да би помогли рањеном човеку. Постоји, дакле таква опасност – узнемиравати се и састрадавати због онога што се дешава са нашим изранављеним народом, а при томе чак и не помислити да се те ране помажу бар обичним уљем и вином.
Ми преживљавамо врло озбиљне догађаје и дај Боже да познамо најглавнију тајну живота: Бог је постао човеком и Његово милосрђе као печат свих наших молитви које ми читамо у цркви простире се над свим људима. Сваки од нас дужан је да лично сазна Тајну: како је милостив Господ и шта значи Његова благодат и зашто Св. Откровење каже када се руши све: „Уља (јелеја) и вина не ускраnyj“ (Oткp. 6, 6). Амин.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *