НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПРАЗНИЦИ И СВАКОДНЕВИЦА
 
Баћушка! Ускоро ће Нова година, а ми знамо како она код нас, као и обично пролази у разузданости, пијанчењу и пуцњави. И сви као да су обавезни да у томе учествују. А чиме се све завршава? Тешким мамурлуком за многе, тротоарима пуним смећа, а што је најглавније – поново отпочиње она иста потиштена свакодневица. Прича се да се пред револуцију тако дешавало и на црквене празнике. Зашто се ово дешава? Какав ужас, но и без празника човеку нема живота.
 
Гвоздков П. 3., г. Лобња
 
Одговор: Када у души није празник, кажу Свети Оци, ничим спољашњим га не можеш саздати. Колико често људи живе по принципу “како да убију време”, а смисао живота хришћанина је како оживети време.
У вези са овим размислимо данас о тајни времена. Код Светих отаца има једно интересантно расуђивање које објашњава тајну празнине и досаде у људском животу. Ова тајна је у томе што је време у коме живи човечанство лишено везе са вечношћу и дани немају благослова Божијег. Ово се дешава људима који не знају за Бога и онима који учествују у црквеним празницима само формално (споља), али и онима који су се дотакли благодатног живота, но он није испунио њихово постојање и није истиснуо ону обману и смрт, присутну у свакоме човеку.
У почетку Адам је имао све, но сматрао је да му још нешто недостаје и зато се досађивао. Потом су се Адам и Ева досађивали заједно. А затим су се Адам, Ева, Авељ и Каин досађивали у породици. А када се на земљи увећавао број људи, досада се још увећавала. Шта је било последица овога? У почетку се догодио човеков пад у грех, а затим и пад човечанства у Вавилонску збрку.
Узрок пада је било што је човек у очајању тражио лажну срећу и лажну радост, незнајући узроке досаде која га је испуњавала, но јасно свестан да никаква земна брига, никакав труд, никакав спољашњи сјај живота, никакви успеси не могу испунити пустош, која у њему присуствује. И данас човек врло слабо схвата, да је он толико значајан, да може бити испуњен само Самим Богом и оним животом који му даје Господ.
Човек покушава да испуни празнину алкохолом, наркотицима или каквим другим грехом, чак и најмрскијим. А што је више тако испуњава, то се празнина више продубљује, тако да човек може доћи чак и до стања безумља. Један свештеник је причао о човеку који је окончао са собом, само зато што му је постало несносно да сваки дан чини исто: поново устаје, поново се умива, поново одева. Када се кида последња нит која повезује време са вечношћу, човек може доспети до стања мрачног очајања.
Човеку је по његовој природи својствено да свагда учествује у празнику, да би његов живот био радостан и празничан. Човек се гуши у тродимензионалном простору, њему је несносно ово “заморно понављање” земног бивствовања о којем говори Свето Писмо. Њиме овладава таква чамотиња од које он силази са ума. А он треба нечим да испуни празнину која се у њему образовала, јер је човек створен за живот вечни. Но, шта он чини и на какве се сурогате (замене) решава?
На пример недељом. За хришћанина је ово дан када је Господ победио смрт која царује у времену и када се приопштава (учествује) у вечности.
А за већину људи живећих само у времену то је такозвани нерадни дан – само дан одмора од рада, мртво време. Но, природа човека остаје неизмењена. У памћењу таквих људи живи некакво сећање на срећу и они се осећају морално обавезним да се веселе и буду срећни. Но, радост коју налази такав човек може бити опасна. Старајући се да нечим испуни одсуство радости у свом животу, он је налази на пример у вину. И тако не налазећи утехе у времену, човек се све више погружава у лажне сладости и што се више погружава у њих, то већу досаду осећа.
Ово понекад задобија безумне форме. Зашто се данас дешава толико опијање нашег народа и нема никаквог противљења томе? Зато што људи без Бога не могу наћи ни у чему животну радост. Овде је и објашњење зашто се тако распрострањује посвуда грех насиља. Ето симптома страшне болести човечанства које је притиснуто смртном досадом која ничим не може бити исцељена.
На дан грађанске Нове године Црква празнује спомен Светог мученика Бонифатија и мученице Аглаиде. Овим Светим моли се за избављење од алкохолизма и блудне страсти, зато што су они сами страдали дуго времена од тих порока. Но, Господ им је открио где је благо живота и највиша радост за човека и они су били способни на самоодрицање и посвећивање свог живота Христу, ради вечног живота.
Само ово може ограничити свако обесмишљавање нашег постојања. Но, док не буде у нама устремљености на вечност, ми смо осуђени да живимо у мртвом времену.
Дај Боже, да се ми свесни приближавања смрти не ледимо од страха, као људи који не знају Христа, већ да се испунимо радошћу што се приближавамо сусрету са нашим Господом. И да речи “Срећна Нова година и пуно среће!” звуче за нас истински јер означавају новину оног вечног, непролазног живот који нам даје Господ у времену и открива га у свој пуноћи у вечности.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.