НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
„КАДА ПОСЛЕДЊИ ПУТ ЗАТВОРИМ ОЧИ ПОВЕРЉИВО, КАО ШТО САМ ИХ У ДЕТИЊСТВУ ОТВАРАЛА …“
(Успомени А. И. Цветајеве)[1]
 
Анастасија Ивановна Цветајева је проживела дуг живот. А цео њен живот био је као странствовање, често и у дословном смислу: у непрестаним далеким и недалеким путовањима до саме смрти. То је био чудесан живот прослављен Богом. Колико он само садржи обилних дарова сусрета, дружења; колико страдања, смрти и растанака.
У првим минутима после смрти, лице умрлог човека чува израз тек одлетеле душе. И лице Анастасије Ивановне после доласка до краја свих искушења – спољашњих и унутрашњих – одражавало је некакву дубоку умудреност вечношћу, величину и поверљивост према Богу.
Свако ко се сретао са Анастасијом Ивановном вероватно ће рећи о њој, пре свега, да је она била чудесно лако и светло биће. Она је поседовала префињено осећање хумора; никада не клонути духом било је њено природно својство. Ипак у тој лакоћи и веселости било је нечег већег, него што се то могло запазити споља. Достојевски је рекао: „Ко је весео, тај верује у Бога“. Такво виђење живота било је својствено и Анастасији Ивановној. Шта год да се догоди, ма како да је горко и црно, свеједно је, постоји друга главна дубина – Бог, и све ће на крају крајева бити добро. Тако је она доживљавала и људе: рђаво у њима као да је случајно, оно не може потпуно прекрити човека и обманути, зато што је човек и поред свега у суштини добар. Између осталог, у овоме је и њена разлика од сестре Марине и од свих оних који су познавали мистику, али нису знали за Искупитеља, те су били препуни очајања.
Она је увек током последњих година потписивала своја писма однекуд из Кјазме, или Коктебеља, или Переделкина: „Целивам вашу руку. Ваша 82годишња (или ваша 97годишња) кћи Анастасија. Разуме се ту нема моје заслуге. Руку свештеника благосиљајућу Христовим благословом, она је целивала као руку Бога према Коме је била испуњена бесконачним поверењем. Она је добро знала да живот човека зависи пре свега од милости Божије, и била је тога свесна свагда! Од младости је боловала од срца и туберкулозе, ипак Господ јој је подарио скоро 100 година живота. Када јој је иследник (она је ухапшена зато што је била „богомољка“) претио: „Уништићемо те, послаћемо те на место одакле нема повратка“, одговарала је: „То није ваша заслуга. Бог ме је предао вама за моје грехе, и ви ме можете послати само тамо куда ме шаље Бог, не можете ми учинити ништа, изузев онога што би ми учинио Бог“.
Добила је 18 година сибирских логора, где су сви били осуђени на умирање усред маларичних мочвара – које су затвореници морали сами исушивати. А догодило се да су наступила три спарна лета и мочваре су биле исушене сунцем. Тако је живот прогнаника био заштићен Господом.
Кад се ближио крај рока од 18 година, било јој је досуђено „вечно“ прогонство. И многи од логораша који су живели надом на слободу нису издржали. Сломљени дугим тамновањем умирали су од очајања. Анастасија Ивановна се са чудесним спокојством суочила са новом пресудом. Разуме се, било је и код ње сломова, но Господ ју је увек учио тајни надања на Бога. Када је у логору сазнала за смрт Марине (1941. године) у њој се нешто изненада сломило; те је плакала, плакала данима и ноћима. А у сну јој се јави сестра показујући на свој гроб: „Зашто ме заливаш сузама? Просто ме топиш својим плачем“.
Њој је било дано да сазна страшну, адску зависност људи једних од других, када су у огромној бараци били сабијени логораши као сардине у кутији. Ако би неко хтео да се, измученим телом окрене са бока на бок, то је исто морала да учини и цела барака. Њој је било дано да упозна и другу, добру зависност у љубави, где сва радост живота исходи од општења са Богом и другим људима. Код Анастасије се стицало увек много народа. Она је свагда била заокупљена тиме да добави некоме лекове или пошаље што му је нужно: новац, ствари или било шта друго. Често би ме позивала са молбом да се помолим за неког болесника или тек преминулог. На коверти је увек записивала напомену, као наслов, тамо где се пише адреса: „молим Ваших молитви за раба тог и тог“.
Њена веселост и некаква детињаста поверљивост, биле су повезане са другом њеном особином која се открива у последњи час, кад Црква поје: „Цареви и сиромаси равни су достојанству“, када се даје нови живот човеку. Друге људе је прихватила не разликујући ко су – цареви или нишчи. А сама је умела да живи по царски: била је штедро обдарена животом, нарочито у младости. Но знала је и за најгору логорску беду. Али после повратака из прогонства била је органски равнодушна према свему што се тицало одеће, хране или личног благостања. Није случајно што је њен живот запечаћен особеним поштовањем блажене Ефросиније, пријатељице Катарине Велике, која је проживела преко 100 година.
Живот ове скоро канонизоване светитељке, по духу својем, врло је сличан животу Анастасије Ивановне. Познавши Христа, Ефросинија оставља двор и прима монашки постриг, а потом по богослову митрополита Филарета московског узима на себе подвиг јуродства и достиже висине истинске светости и чудотворства. (Живела је код ограде Серпуховског Световаведењског женског манастира у тескобној колиби са кравом, кокошкама, вранама и псима. Ишла је и зими боса, а хранила се само хлебом и чајем. Пребивала је у сталној молитви прекиданој кратким сном на голим даскама. Икона блажене старице – чудотворке која стоји над њеним кивотом непрекидно данас точи миро).[2] Материјал за њену канонизацију био је штампан као књига, која је доспела до Анастасије Ивановне, баш у време њеног пребивања у „вечном“ прогонству. Она је преписала ову књигу и ускоро осетила чудесно заступништво Блажене Ефросиније, која јој је више пута помагала. И само што је била ослобођена од прогнанства, прво што је наумила по доласку у Москву је да потражи место погребења Блажене и капелу на месту где је рукама подвижнице био ископан извор (источник). (Недавно је ту произашло чудо исцељења дечака слепог од рођења – после молебана за здравље и читања акатиста Блаженој Ефросинији).[3]
У току многих година ми смо путовали заједно до моштију преподобне Ефросиније. Прво возом до Туле, затим аутобусом препуним народа, и још пешке много километара до села Колјупаново (г. Алексино). Анастасија Ивановна се сваки пут свечано припремила за ово поклоништво, целе ноћи сабирајући ствари за сваку прилику. Пријатељи су се осмехивали, но са поштовањем су ћутали, схватајући да јој је искуство прогонства и лагера ушло у крв и научило да буде спремна на све.
Блажена Ефросинија као да јој је била стална сапутница свих тих деценија. Пре 20так година, за време једnог од наших путовања, Анастасија Ивановна је започела врло озбиљно разговор о томе да се спрема да напусти Москву и све познанике и насели се близу Блажене Ефросиније да би остатак својих дана провела у молитви и покајању. Између осталог, од своје 28. године Анастасија је носила особени подвиг: постриг није примала, но дала је завет целомудрија, неједења меса и нестицања. У суштини то су све подвизи које је дужна носити свака монахиња.
Љубав према литератури, московска дружења показали су се на крају јачим, но она је са достојанством и поверљивошћу примала све то што је долазило од Бога. Никаква сујета и никаква искушења нису могла помутити њену поверљивост према Богу и спречити је да сведочи Христа: из огромног броја поштовалаца Марине и њених сопствених књига она је многе привела крштењу или првој исповести.
Стварно, сва тајна живота и смрти хришћанина објашњење су речима Господа на крсту: „У руке Твоје предајем дух Мој“. И као што је она сама у младости пророчки записала о својем завршном дану:
„Када последњи пут затворим очи поверљиво, као што сам их у детињству отварала.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Рођена сестра песникиње Марине Цветајеве.
  2. Из часописа „Руски дом“ 5/2000
  3. Исто

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *