НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ДОСТОЈЕВСКИ – ПРОРОК НАШЕГ ВРЕМЕНА
 
Искрено преживљавам проблеме и бол отачаства, чврсто убеђен у неопходност православног пута Русије као јединог излаза из ћорсокака и при томе све се више учвршћујем у мисли о изузетном значају у буђењу свести нашег народа именом Ф. М. Достојевског. Његово име је постало неодвојиви део православне Русије и силом која доноси поштовање руском народу од стране њених пријатеља, а код непријатеља, који немају разумевања за руску душу – панични страх и глуву мржњу према свему што је руско: народу, његовој историји, култури. Зато ме интересује да ли се можда у РПЦ размишља о канонизацији Достојевског? Име овог генија руске православне филозофске мисли при његовом причислењу лику светих дало би још једног заступника земље Руске.
 
А Иванов, рез. капетан I кл.
 
Одговор: Несумњива је заслуга Достојевског пред Црквом да је многе привео хришћанству. Достојевски приморава да се замислимо о најглавнијем. Мисаон човек не може, а да не поставља питања о животу и смрти. Фјодор Михајловић је велики јер се не боји да се загледа у дубине људског постојања. Сећам се да ми је једна, неверујућа у Бога, жена рекла: „А зашто мислити на смрт? Кад дође, дође“. Међутим, дубина човека, по тачном запажању Лава Толстоја одређује се тиме, колико је он осетљив према тајни смрти. Уистину „мудрац се разликује од глупака, тиме што види све до краја“. А Достојевски се старао да проникне до краја у проблем зла које поприма све трагичније значење за људску свест. Овај проблем је извор разних видова атеизма, а такође остаје мучан и за оне који тек улазе у Цркву, све док им се не открије благодат Истине. Многи велики писци дотицали су се ове теме, и то понекад много јаче него филозофи, па чак и богослови. Они се јављају као пророци своје врсте, а као највећи међу њима (мучен овом проблематиком) био је Достојевски. Ми морамо бити врло пажљиви према тим писцима, јер када би они живели у наше време они би сигурно обновили своје виђење зла. Треба познавати дубине зла да се не би градиле илузије на социјалном и моралном плану; а треба познавати и дубине добра да би се човек могао супротставити атеизму, и то сада не атеизму марксиста, или претенциозном и самоуништавајућем атеизму егзистенцијалиста, већ отвореном сатанизму. Достојевски сведочи да се човек дубоке душе и развијеног интелекта, но без Бога, превраћа у беса. Он не може живети на „досадном нивоу уљудности (просечности)“. Достојевски показује до каквих бездана може доћи необична људска природа.
„Ако Бога нема, све је дозвољено“. Најуспешнији је психолошки у том смислу лик Раскољникова („Злочин и казна“) Извршивши убиство он осећа да је све свршено са његовом душом. Када човек прелази црту и пада под власт бесова, њему преостаје или самоубиство (као код Ставрогина и Свидригајлова) или покајање (код Раскољникова).
Достојевски је врло руски писац. Он воли руски народ и као нико прониче у душу народа. Чак до болећивости. „Без Христа руски човек је ђубре“. Њему је много било откривено, он је увидео опасности које прете руском народу, те јеговориоо „братству без браће“… Испуњава се и његово предвиђање у односу на „инородце“: „Је ли неправда што су они угњетени у Русији? – пише он једној јеврејској девојци – Ако им се да на вољу, они ће претворити Русе у робове и живе ће их драти“. „Зли Духови“ – пророчко дело које предсказује не само револуцију, него и нове бесове које ми видимо данас. Луначарски[1] је озбиљно предлагао да се постави споменик Достојевском са натписом „Од благодарних бесова“. У овом смислу збила су се и предсказања писца поводом „руског месијанства“ – особена искушења пала су у удео, управо руског народа. И шта год да се деси са неумрлом вером у силу Православља и даље важи: „Русија ће тек казати своју последњу реч свету“.
Достојевски је тачно приметио ширину и талентованост руског човека. Он пише о руској омладини и деци која говоре о Богу. Он показује колико је целомудрена руска жена – ако она то изгуби, она страда. Код Достојевског нема лаких односа између мушкарца и жене, како се то често може видети у западној литератури. Он не претвара тајну живота у водвиљ „Обешчастити невину девојку – то је равно рушењу храма Божијег.“ – толико он осећа светотајство пола. Колико само има његових реченица које просто одређују саму суштину догађаја. Сви знају за његове речи о „сузама дечијим“. Видећи милионе безпризорне и обешчашћене деце, океан детињих суза, ми добијамо тачну оцену данашње „надградње“. Ново опредмећење налазе и његове познате речи: „Лепота ће спасити свет“. Лепота, тј. правда и благодат Христова биће спасење за многе који пребивају у сталној изопачености, тј. греху као норми.
Како се тек савременим показује Достојевски у „Дневнику писца“ по свим горућим питањима наших дана. Он се залаже за Србију, иступа против агарјанске инвазије, против лажне западњачке демократије и експанзије католицизма. Или узмите његову легенду о Великом Инквизатору у „Браћи Карамазовим“. Како је тачно овде оцртана тајна безакоња: „Нека нам се само Христос не меша у живот, свима ће бити спокојнији живот по пређашњим навикама“.
Најгоре од свега је што се ово односи на Цркву. У самом „Великом Инквизатору“ много је од католицизма и фарисејства, од угађања свету, повлађивања људским страстима до компромиса са лажју. Таква ће Црква све више постајати, по речима Св. Теофана Затворника, „спољашње обличје“ из које ће изаћи, сагласно Св. Писму, антихрист.
Једном речју, безбројна су генијална предсказања Достојевског. Он је увидео страхоте живота, но такође да је излаз у Богу. Он не говори о одбачености људи. При свој њиховој понижености и ожалошћености постоји за њих излаз – кроз веру, покајање, смирење и узајамно праштање. Највећа вредност Достојевског је у томе што је он показао да ако Бога нема, то и човека нема.
Но, ево занимљиве појаве, Достојевском су склони не само хришћански орјентисани филозофи, попут Соловјева, Леонтјева или Розанова. А зашто је Јапанцима тако близак Достојевски? Егзистенцијалисти су сви поклоници Достојевског без Бога. Сартр је записао: „Зар није све дозвољено пошто Бога нема! Ками и Жид су га називали својим учитељем, зато што им се допадало да разматрају до каквих дубина може доћи човек. Јунаци Достојевског улазе у опасну игру, постављајући питање: „Могу ли ја или не преступити границу која дели човека од бесова“? Ками прелази ову границу: ни живота нема, ни смрти нема, ничега нема, ако Бога нема.
С једне стране, Достојевски предсказује шта ће бити у последња времена. Живот без Бога је потпуни распад. А с друге стране – он тако јарко описује и живопише грех, као да читаоца увлачи у њега. Он као да чини порок привлачним и очаравајућим. Интересантно да су и нацисти волели Достојевског; зар га и Ниче није преводио. Код Достојевског, у његовим описима понекад има врло болесног и истанчаног сладострашћа, или како би рекли декаденти „аромата греха“. Ово је сагласно негде са познатим „цвећем зла“ Бодлеровим и „лепотом зла“ код Ничеа. Интересантно је да је глава у којој се подробно описује, како Ставрогин саблажњава дванаестогодишњу девојчицу била забрањена цензуром, а тек после револуције је била дозвољена за објављивање. У одређеном смислу, не само Толстој, но и Достојевски је био „огледало руске револуције“. Љубав руског човека ка загледању у бездан о коме је тако надахнуто говорио Достојевски, обрнула се код њега у пад у баш тај бездан. Најстрашнија противречност код јунака Достојевског је да схватају шта је „идеал Мадоне“, а не одричу се „лепоте Содома“. Навешћемо још један саблажњив пример несхватања моралних норми Цркве од стране Достојевског. По мишљењу писца Соњечка Мармеладова (из „Злочина и казне“) чини жртвени подвиг када се проституише да би спасла децу од глади. Пред нама се ту јавља питање: је ли могуће одступање од заповести Божијих ради добра других? Бивају ли прилике када је то неопходно учинити? За православну свест савршено је јасно, да су заповести Божије и прилике које даје Бог – једна те иста воља Божија. Зато нема околности када је испуњавање заповести Божијих немогуће. И Св. Писмо уверава нас у ову истину: „Не говори, ради Господа сам згрешио. То што Он ненавиди, не треба чинити“. Многи истраживачи Достојевског тачно примећују да се преображај човека у смислу његовог прилажења вери даје код писца много слабијим него опис порока. Позитивни хероји су код Достојевског много блеђи.
И коначно, један врло озбиљан моменат који се тиче тајни наше вере. Познато је да се под утицајем Достојевског у православном богословљу развила либерална идеја тзв. „састрадалне љубави“. Митрополит Антоније (Храповицки) који је после револуције био предстојатељ Руске Заграничне Цркве, страсни поклоник Достојевског и као младић ишао је к њему као старцу на исповедање – у својим делима долази до мисли да је наше спасење учињено у Гетсиманији „састрадалном љубављу“ Христа према роду људском. Следствено томе Голгота се јавља непотребном, тј. могло се и без ње. Против ове „крстоборачке јереси“ оштро су наступили: митрополит Елефтерије („Догмат о искупљењу“) архиепископ Серафим (Собољев), епископ Теофан Полтавски и други водећи богослови 20. века. Код митрополита Антонија била је присутна замена духовног душевним. Вера се замењује напрегнутошћу осећања, иако је спасење од греха и смрти могуће само силом Божијом јављеном на Крсту и нашим приопштавањем тој сили кроз живот по заповестима Божијим, кроз покајање и Св. Тајне Цркве. Је ли Достојевски дао повода за овакво тумачење? Несумњиво, нешто расколничко присуствовало је у његовим делима (или симпатија према расколу) и пренело се на богословље митрополита Антонија и његове следбенике, пројављујући се у њиховој религиозној заблуделости.
Велика је улога писца. „А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда“ шта онда рећи о речима која остају на папиру. Страшна је одговорност бити писцем.
Ми ни у ком случају не желимо да умањимо подвиг Достојевског. Тако и толико написати – равно је подвигу. Он је писао зато што је хтео да донесе до људи истину која се њему открила. И ми не сумњамо у његов блажени удео у вечности. Преподобни Амвросије Оптински је рекао о Достојевском: „Овај се каје“. Он је умро, читајући Јеванђеље, и на самртном одру његово лице је просијало.
Светост може бити и нетрадиционална; Богу је видљивије ко је свет, а ко то није. Црква не ствара нове светитеље, већ сведочи оно што је јављено Духом Светим.
Светост – то је када се после смрти човека дешавају чуда, те се њему можемо молитвено обраћати. Католички метод је – прибројавати светима по делима и достигнућима. Но, не може се заобићи чињеница да ће дела Достојевског остати на земљи до краја века и да не престају да утичу на душу многих.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лунчарски, Василије Анатољевић (1875-1933) – књижевни критичар.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *