НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ДОЛГОПРУДЕНСКИ ПОДВИГ
 
У штампи се много пише о тзв. „долгопруденском случају“. Суштина је позната: двојица сатрудника локалног криминалног одељења ухапсили су трговце наркотицима и неочекивано се и сами нашли на оптуженичкој клупи. Дело је толико очигледно нефабриковано (измишљено) да не заслужује ни да се говори о томе. Говори се још о томе да је за последње три Године, градску милицију напустило већ 14 сатрудника а на њихова места „Гости са Кавказа“ окупљају своје људе.
Међушим, ми овде нисмо суочени са простим организованим криминалом, већ је ово претња националној безбедности. По службеним подацима у Русији има 4 милиона наркомана, чији је узраст већином од 1320 година. Стручњаци сматрају да смо дошли до критичне тачке. Сувише је реална опасност физичког уништења читавог младог покољења земље.
Узима ли у заштиту православна јавност мајора Блохина и капетана Коноваљенка, као што је то, на пример, учинила недавно за олтарнике који су одлучно прекинули изложбу у центру Сахарова? Или ово опет није „ствар Цркве“? Тим више што милиционери нису олтарници – значи да ту Црква нема шта да тражи. Ја знам да код зграде Долгопруденског суда долази много верујућих да се бар помоли за рабе Божије Алексеја и Валерија. Међутим, од једног баћушке чуо сам и овакве речи: „Због некаква два милиционера не треба излагати удару сву Цркву“.
 
Истомин А. К, Г. Долгопрудниј
 
Одговор: Људима се суди за добро дело које су учинили. Како то подсећа на времена недавних гоњења! Црква се призива на активно стражење, зато што се ради о знамењима Божијим која су упућена милионима људи. Реч је о хришћанској оригиналности које нема без љубави према Богу и човеку.
Свети оци кажу да су жртвености ризик пројава образа Божијег у човеку. V наше време, царства мамоне, ово нарочито плаши малограђане. Они се боје од људи, који по њиховој представи губе осећање самоодржања.
Један човек је рекао: „Хероизам изазива одушевљење код деце и код верујућих“. Када је Русија била бесповратно освојена бољшевицима, млади јункери (питомци војне школе у Русији, до револуције) борили су се до последњег, не хтевши да отступе преко границе. Тако иду у битку за родну земљу војници, не знајући како ће се она завршити. Но, они не могу поступати другачије. То је она жртва, коју Бог види и ради које Он милује читав народ. И ево сада, двојица наших православних верника, официри милиције, Валериј Блохин и Алексеј Коноваљенко, ступили су у неравноправну борбу са наркоманијом. За живот руске деце, а против њих је намонтирано криминално дело, како се то сада у Русији чини свуда.
У мас-медијима тече кампања која разобличава тзв. „обртање еполета“, а ови превратници уверени у своју некажњивост покушавају да посаде иза решетака своје херојске сатруднике који су иступили против њихових криминалних интервенција. Глобални циљ преступника на власти у Русији, је да се сломи свако противљење, показивањем да је оно жестоко кажњиво. Такав циљ су следили они који су хтели да предају суду наше олтарнике, који су прекинули богохулну изложбу у центру Сахарова.
Ми хришћани смо одговорни за оно што се догађа пред нашим очима. Ако закон тзв. „демократске“ државе не може и неће да заштити одважне милиционере, то смо дужни да учинимо ми. Наша дужност је да учинимо све што од нас зависи, да разбијемо илузију фаталности, безнадежности којом је сада захваћен наш народ. Иначе ће бити сувише касно.
Да, ово је потпуна деградација и уништење нације. Равнодушност овде значи – саучесништво у злочину. Пример града Кимри који се назива „малом престоницом руског нарко-бизниса“ је свима пред очима. Тамо је од 50 хиљада становника – 7 хиљада наркомана. Недавно је преко радио „Радоњежа“ иступао отац Андреј Лазарев из Кимрија. Отац Андреј добро познаје мајора Блохина и капетана Коноваљенка. Заједно са њима он је током многих година водио пожртвовану борбу за спасење деце и омладине. Он пита свештенике: „Зашто ми свештеници крштавамо децу, ако их после „боду иглом“, а ми не обраћамо на то никакву пажњу“?
Чак и православни покушавају да некако оправдају свеопшту равнодушност. Равнодушност као сенка прати маловерје и неверје. Јавно цепају освештане иконе „све је у реду“. Убијају за земни живот и вечни милионе деце – „нас се то не тиче“. У свим периодима историје гоњења, прошлих и садашњих, равнодушни је онај кога „ово не узнемирује“, и који не чини никакав избор. Тачније, овде је присутан врло дубок животни избор, но ово је избор смрти.
Ако ми говоримо данас о наркотичком геноциду то равнодушност представља духовно стање у коме као да се човек налази под наркозом? Наркотици тобоже помажу да се олакша тежина живота. Главни резултат деловања наркотика је ослобађање од одговорности, лажна сигурност, одбацивање ризика који увек присуствује при сусрету са стварношћу и са другим човеком. Други човек престаје да постоји. То је погружавање у летаргични сан, сурова равнодушност, сједињења са духовном лењошћу, бездушност, безумље.
У свету се данас примећује све већа равнодушност према најфундаменталнијим питањима људског постојања. Не могу да заборавим како је младић, који пропада од дроге, на питање „Има ли Бога или не?“, одговорио: „Мени је свеједно, има ли Га или не“.
Свет све више продире у Цркву. Садашња култура је култура равнодушности или, како се каже сада, толерантности. Циљ „врага рода људског“ је да засади у Цркви „практични атеизам“: Нека исповедају шта хоће, но нека приносе и мрвицу тамјана идолу савремене идеологије. Индивидуализам је главна савремена идеологија. И главна духовна опасност у Цркви је индивидуализам, то јест равнодушност.
Свештеномученик Владимир, митрополит Кијевски и Галицки говорио је уочи револуције: „Ми треба да будемо проповедницима мира и љубави. А ради тога ми, пре свега треба да будемо борцима, мачем правде Божије против лажних учења, неморалности, безвољности, безвлашћа и духовне млитавости, забављања надама овог света и стремљења, да се неодговорном лепоречивошћу допринесе успокојавању умова и срца заједно са антихристом“. Такву настројеност хоће и данас сатана да уведе у нашу Цркву. Где је равнодушност према злу, ту је и равнодушност према добру. Равнодушност није ништа друго, до дух унинија у коме је тама свих грехова узетих заједно. Управо је због овога оно и страшно.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *