НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ЗАШТО ПРОПАДАМО?
 
У „Новостима“ су саопштили да се руска научна експедиција попела на Арарат и открила грађевину огромних размера, сличну дрвеном Нојевом ковчегу. Указала се панорама гигантског брода величине фудбалског игралишта. Научници су утврдили да се не ради о планинским масивима, већ о окамењеном дрвету. Следеће године, ту ће се упутити међународна експедиција.
А моја мисао – можда зато што се приближава још једна Нова година – понела се у другом правцу: од Нојевог ковчега ка Свемирском потопу, на крају времена. Од таквих размишљања човек и невољно обамире. Ако ће „земља и сва дела на њој изгорети“, као што је речено у Библији, ради чега се онда трудити, ради чега су онда сви наши напори да земљу учинимо бољом?
 
И. Т. Мељник, Санкт-Петербург.
 
Одговор: Земља и њена дела су дати као пут, по коме ми сви треба да идемо, уз подсећање да је циљ напред. Парадокс се састоји у томе што идући заједно једним путем, ми не долазимо у једно – исто место.
Значајно је да се Ваша мисао о сензацији усмерила на најсуштинскијем. Сам Христос учи таквоме виђењу: „Како је било у дане Ноја, тако ће бити и када дође Син Човечији“ – каже Он. У време Ноја, пред Потопом „јело се, пило, женило и удавало, све док Ноје није ушао у ковчег“.
Христос говори да ми свагда живимо у „дане Ноја“. У књизи Постања, Потоп је представљен као казна људима оног времена за њихову развраћеност (неваљалство). „И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њиховог свагда само зле“ (Пост. 6,5).
Црквено предање сведочи да су блуд и занимање магијом, савременика Ноја, довели до потпуне пропасти морални и друштвени живот, тако да је човечанство зашло у самоистребљење без наде на опстанак. Може се учинити чудним што Христос ништа не говори о овој пропасти, која је на крају крајева само последица друге, још дубље појаве. Њихова кривица је у томе што они нису размишљали све док није дошао потоп и истребио их. Дакле, не помиње се њихов грех, њихова изопаченост. Они просто, нису се бринули о главноме, тј. о истинском схватању смисла живота. Другим речима, они су живели као да су бесмртни. Пада на памет, резултат једне социолошке анкете, према којој већина американаца мисли да никада неће умрети.
Њима се чинило да поред земног живота не постоји више ништа. Зато је нужно било да изненада виде смрт и увиде да нису „богови“ и да је чак живот земаљски могућ само са БОГОМ.
Ноје је дуго градио, а они су му се равнодушно подсмевали. Дакле, они му нису сметали, нису запалили његов ковчег, већ просто нису обратили пажњу на њега. Нису се замислили над оним што је он радио.
Они „нису мислили“. Задржимо се на овим речима које многи прочитају и не примете. Како дубоко, како потресно означава Господ суштину свега!
Човек је одговоран за оно што види. Бог му је дао разум. Он је дужан да осмишљено учествује у живошу.
Одричући се од разума он се превраћа у суровог робота, горег од животиње, јер животињама није дата способност да мисле. Када се човек превраћа у механизам, он механички одбацује Божански дар слободе. Не размишљајући, не упоређујући своје дела са последицама, са заповестима Божијим и уопште са смислом.
Он одбацује Божије дарове и зато постаје недостојан имена човека.
Господ нам је дао могућност да мислимо и наш унутрашњи свет изражавамо мислима. Чак и дете говори: „Извините, нисам мислио“. Једна девојчица је поделила са својом другарицом размишљања о смислу живота, која су је мучила и која су се односила на постојање смрти. „Тако нешто, одговорила јој је другарица, ми још нико није говорио, а и ја сама о таквим стварима нисам мислила“.
Шта значи живети, не размишљајући. То је као слепило. Чак и неверујући човек може размишљањем доћи до суштине ствари, као што је то било са многим научницима, који су пришли као мудраци Витлејемским јаслама. И обратно – апостол Павле говори о онима који „кад познаше Бога, не прославише Га као Бога, нити му захвалише, него залуђеше у својим умовањима и потамње неразумно срце њихово… и како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично“ (Pим. 1, 21. 28).
„Механички човек“ је увучен у бујицу. Он не мисли да ли је некоме лоше или да ли у свету постоји неправедност, или ко је на власти Хитлер или Чубајс. Он гласа за кога кажу. Он је подвргнут сваковрсним механичким сугестијама. Он наивно следи моду – са бестидношћу у одевању, са неприродним поступцима за које треба после полагати рачун. У свему овоме личност ишчезава, а за бесове се отвара простор.
„Механичком човеку“ остаје само рад, јело и наслађивање. Зато данас преко ТВ – глумчићи бескрајно рекламирају на фону полугладне земље, колаче са бананама и „секс“ – две основне плотске радости које су доведене скоро до божанског култа. И то је све што они могу извући од живота. А „Нојев ковчег“ – за њих није ништа више од пикантног назива за ресторан или коцкарницу!
Ми увек живимо „у дане Ноја“. Данас као да се човечанство налази у стању анестезије. Свакодневне материјалне бриге чине механичким живот многих. Свет у коме су људи привикнути да живе чини им се непоколебљиво трајним, до дана када наступа буђење које је утолико беспоштедније, што се неодговорније живи.
Догађаји савремене историје постојано нас подсећају на Потоп. Научници говоре о претећој истрошености основних природних ресурса. Због радијације и загађености околине постаје реалним генетско изрођавање човека као појаве (врсте). Небивале стихијске несреће, потпуно нове нечувене епидемије – сигнали су из исте области. Ничим оправдано уништавање људи, такво како на пример у Србији и Ираку – отвара пут ка апокалиптичком рату, који се може показати последњим за човечанство. Тада ће сав систем светске безбедности за један час пропасти.
Тако ће бити, каже Христос, када дође Син Човечији. Многи себично мисле да ће овај Долазак бити само на крају времена, представљајући да они по свакој вероватноћи неће доживети крај света и зато их се то не тиче. Управо против таквог „размишљања“ предупређује Христос. Он каже даће се јавити усред наших свакидашњих послова, на нашем раду, у нашим породичним односима, у нашим кућама, где ми једемо и пијемо. У једном тренутну ми треба да будемо спремни за сусрет са Господом. Тада ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити“ (Мт. 24, 40-41). Ово је наш свакодневни живот.
Господ ће доћи усред наших најсвакодневнијих послова, када смо ми тако рећи свецело заокупљени њима. Он говори о стражењу, о томе да ми не знамо у који ће час Он доћи. Овај Долазак Господа, присуство Божије међу нама, не односи се само на будућност, него на све дане наше.
Ми смо дужни да испуњавамо све наше земаљске послове добро. Но, то још не одређује човека. Ништа не разликује оно двоје људи који су ревносно радили у пољу; нити оне две жене које су млеле заједно у једном млину. Међутим, Бог види разлику: један је спреман, а други није. Један је био са Богом, дакле већ у светлости; а други се нашао без Бога, у тами. Обратимо пажњу на то да је овде реч пре свега о спасењу онога ко хоће да се спасе. На Божић ми се радујемо што у свет долази Спаситељ. Цело Св. Писмо, сав живот Цркве сведочи да Бог спашава.
И ако се дубље проникне у смисао свемирског Потопа, у њему се може увидети спасоносно дејство на род људски. Када се човечанство приближава својем потпуном ишчезавању, „интервенцијом“ Бога, ход догађаја се мења, ради препорода човечанства. Ноје – је човек спашен Богом.
Ми треба да памтимо, да је ковчег спреман за сваког од нас – данас у време свемирског Потопа. Спаситељ Христос, ушавши у воде смрти, вуче за собом Своју Цркву, у Својем броду, све које хоће да га следе. Иако је у време Ноја, сагласно Писму, погинуло практично читаво човечанство, Христос говори о половини који се спасавају. Један од двоје узима се; пет мудрих девојака улазе у брачне одаје насупрот пет лудих. И ми знамо да ово није математичко дељен>е.
Господ је далеко од стварања атмосфере страха у нашем животу. Он Хоће да нас призове на стражење. Када наступи Потоп, узалуд ће бити узвикивање: „Ех, да сам знао“!, зато што смо били упозорени. „Будите спремни говори Он – јер у који час не мислите доћи ће Син Човечији“.
Живећи као и сви људи у времену, хришћанин је дужан да се разликује од других људи. Он је тај који зна да се у заповестима Божијим садржи вечност. Како да се научимо да живимо тако да достојно испуњавајући своје земно служење, увек будемо пред лицем вечности – да би оштро осећање времена које нас прожима уочи Нове године прешло у осећање вечности?

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *