НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПРОДУБЉИВАЊЕ СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ
 
Нема краја српској трагедији. Оно што се догодило поново (од 17. марта) на Косову, продужетак је натовског бомбардовања 1999. године. У новостима је јављено да је за неколико дана разрушено и спаљено тридесет древних православних храмова, убијено на десетине Срба, стотине рањено, хиљаде изгнано из својих домова. НАТО не штити Србе, већ им само помаже да се евакуишу. То је прави зверски погром. Акције Албанаца су брижљиво испланиране, а српској војсци се не дозвољава да штити своје грађане, под изговором “мирног решавања конфликта”. Ни једном Албанцу – убици се не суди. Дакле, то је геноцид, етничка чистка под покрићем “светске заједнице”. А где су сада они многобројни заштитници права човека и комисије ОУН[1]? И поново се невољно намеће питање: је ли ово глобални рат против читавог Православља и наше Русије?
 
Давидов А. Ф., Г. Москва
 
Одговор: Како говорити о Србији и њеним безмерним страдањима, о њеним ужасним разарањима, о крви невино убијених која вапије ка небу, а не говорити о Русији? Србија зна и Русија зна врло добро, да јад и очај овог рата отвара врата мраку пред којим се и најнепоколебљивије животне норме показују безначајним. Ми не можемо, а да не видимо опште значење који ови догађаји имају за судбину света. Овај рат није устремљен само на уништавање српског народа – већ он дубоко, и дубље него што се то многима чини, провоцира светски сукоб.
Октобра 1993. године, у Москви се, јавно одобравано од свих безакоње, (о коме апостол Павле говори као о последњој граници дуготрпљења Божијег) поновило у међународним размерама.
Рат у Србији био је завршницом XX века, иако је тешко назвати ратом оно непрекидно тромесечно убијање мирних грађана, које је обрукало Европу. Она је претила многим земљама, а у првом реду Русији. Средства варварског уништавања употребљена су против Србије. Тражиле су се најгнусније лажи да би се обешчастио српски народ. Ако је особеност нечије психе могла окривити Србе за њихове грешке, ипак оне не одговарају оном страдању које је овај народ морао да претрпи.
Немогуће је не видети како се ниво мржње подигао свуда. Догодила се, можда неповратна зараза организма “светске заједнице”, токсинима мржње, насиља и лажи. Подругљиве речи “Срећан Васкрс” написане на бомбама које су убијале децу, заувек ће остати симболом савремене цивилизације.
Као и сваки рат и овај је произвео велико раздељивање између културе вере и културе неверја и одредио тип “новог човека” XXI века. У Европи и Америци, које се нису формално одрекле хришћанске културе, заувек је овладао не само пагански принцип превентивног рата, него и криминално-лагерски принцип: “Ко сме, тај и осваја”. Од сада се само огњем и мачем достижу нужни циљеви. Агресија САД на Ирак се, увлачењем мноштва земаља – сателита, јарка је илустрација овог.
Ми смо постали сведоцима ружних пројава насиља, одрицања од разума и савести. После Хитлера и Стаљина, човечанство пролази кроз још један колосални опит лажи, лажи по самој најдубљој суштини онога што се чини са човечанством. Но, у временима великих искушења, као никада, открива се снага истине и правде, ако она још постоји у људима. Међутим, немогуће је заборавити да зло остаје злом и да оно све више нараста. И да извршени ужаси, остају извршени. Очајање стотина хиљада људи, њихова жалост, свака суза и сваки уздах изазван овом неправдом и лажима – не могу бити заборављени као да их није било. Они никада неће бити избрисани из живота – чак и ако ови људи добију изобиља небеских награда од Бога.
А шта смо ми дужни да кажемо светској заједници пред новом југословенском трагедијом? Сва историја човечанства, нарочито у XX веку, сведочи да када лаж и насиље добију првенство у хијерархији вредности, то они пре или касније руше своје адепте, и ови изненадно пред читавим светом откривају своју слабост и беспомоћност. Сетимо се, примера ради, како се чинила необоривом победа комунистичке револуције у Русији! И како је то здање саграђено, чинило се за вечност, пало за један дан. Зар није исто произашло, само много брже са хитлеровском империјом Трећег рајха? Таква ће судбина достићи несумњиво НАТО и читаву Америку и Европу са њиховом диктатуром “новог светског поретка”. При овоме немогуће је не видети, како свет, због тога што не схвата смисао онога што се дешава – неизбежно иде од једног зла ка другом, горем злу. И једна демагогија замењује се другом, још бестиднијом демагогијом.
Демагогија увек иступа под заставом правде, но раније или касније, заборавља на сваку истину и наступа крсташким походом против непријатеља, кога представљају “апсолутним злом”. Чиме се разликује данашња демонизација целог народа од класичног гебелсовског нацизма? Резултат овога може бити само један – човечанство све више захвата равнодушност и очајање, и у свету се ослобађа више мржње и страха, него у свих претходним вековима заједно.
Но, Црква још једном може поновити само једно: не треба покушавати да се надмудри историја и обмане реалност живота, привидом успешне политике – жртвујући суштинско, ради достизања привремених успеха, јер је ово бременито великим катастрофама, као што то јасно показује читава историја минулог века. Када глупост и безумље далеко зађу, ступају у област мистике.
Ако данашњи победиоци не узимају у обзир, значај ђавола у светским догађајима, онда потцењују ону инерцију историје човечанства отпалог од Бога, сходно којој је недовољно добрих намера и идеја да би се обезбедила победа добра – нека они не сумњају да је Господ Бог господар историје и да Он увек посрамљује зле мисли непоштених.
Ми смо уверени да хришћански одговор на суштинска питања времена није фиктиван и декоративан, већ да једино он одговара природи ствари. Главна грешка политичара XX века и наступајућег XXI века, састоји се у одбацивању самог појма политике, који је веран јеванђелским принципима, услед чега се одбацује политика по законима савести и поштења, и све се одређује само успехом и добитком.
У самој ствари, како ми често говоримо, данас више не стоји питање: постоји ли Бог, већ постоји ли човек. Ми не градимо никакве илузије, већ непоколебљиво знамо да је само онде где постоји Бог и човек, јединствена могућност да испунимо свој историјски дуг у супротстављању силама рушења, демагогије и лажи, које паразитирају на истини и правди. То је истинска филозофија историје и политике, и такав је реализам који се противи цинизму и безумљу тзв. “реалне политике” која се непрестано данас пропагира. Не сентиментални оптимизам, који се нада да ће се све постепено средити, а ми заборављајући на све, да ћемо ући у нову политичку реалност.
Много рушења је донело Србији НАТО – бомбардовање и недавни погром на Косову. Но, ово рушење, ма како било ужасно, постаје другостепеним пред изазовом добаченим свим народима. А страшније од свега је то, што је масовном свешћу овладала мисао о фаталности зла и непобедивости безакоња. Страшније од свих бомби је чудовишна експлозија очајања које је испунила све.
Данас је српски народ, као и руски, политички деморалисан. Но, ништа још није изгубљено, ако он (народ) не би био деморалисан морално. При томе, сваки компромис са силом доводи до још веће убеђености у бесмисленост противљења. Чак и у Цркви има много људи који сматрају, да са хришћанског становишта, одређене ствари не треба чинити, али… Овим “али” ђаво пробија себи пут.
Било би наивно претпоставити да политичари Европе и Америке, ти који држе данас у својим рукама судбину света, осећају поштовање према хришћанској етици и јеванђелским принципима живота. Но, било би издајством Христа и издајством милиона људи (и између осталог саме истинске политике) рећи: “Нека све буде како јесте”.
Ми не гајимо никакве илузије да сведочанство Цркве може исцелити неког од руководилаца НАТО-а од психозе “у праву је онај ко је јачи” која се открила не само у овим догађајима. Нема никаквих гаранција да се они неће умешати исто тако у судбину Русије, у којој је још без бомби, али је и без њиховог јавног учествовања разрушено не мање, него у Србији (истине ради, треба казати да су се код нас храмови рушили нешто раније, а сада се они обнављаjy).
Само чврсти принципи могу обезбедити чврсту и истински реалну политику. У супротном остаје само химеричка идеја – цивилизације засноване на слободи, раслабљености воље и свести, неопростивој наивности која претпоставља да ће Лењин, Хитлер, Буш или било ко од нама блиских политичара одржати своју реч. Једино што је могло да заустави Хитлера са његовим “новим светским поретком” је било уједињавање реалних сила способних да предложе стварна решења. Но, сада је све постепено разрушено и остала је само демагогија.
Време је да се размишља о судбини православног народа. Ко хоће да прода душу за политичку корист? Ми смо дужни да одговоримо на најсуштинскија питања савести која је пред нас поставио живот:
 
Како заштити своје национално и људско достојанство?
 
Сада када је “дело учињено” и “зло победило”, сви мислећи и савесни људи треба да размисле: је ли могуће заштити Србију и читав свет од новог варварства које се надвија?! Како истински сачувати све што још постоји у људској култури, створеној вековним трудовима и надахнућима? Ако ове традиционалне вредности остану у прошлости, нема нам ни садашњости ни будућности. Ако оне постану мртве за нас, ни ми нећемо још дуго. Нека би нам пораз Србије и Русије, као свака велика несрећа, донео морално очишћење и окретање ка истинским вредностима. Ови жалосни догађаји треба да надахну нелицемерне ревнитеље истине и правде да се супротставе, из свих снага и свим могућим начинима, пропадању свега што је још људско у свету.
 


 
НAIОIAНA:

  1. Организација Уједињених Нација

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.