НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
НОВОМУЧЕНИЦИ РУСКИ И ЧИСТОТА ПРАВОСЛАВЉА
 
(Одломци из реферата на Сверуској конференцији “Хришћанство – 2000. г.”; г. Самара, маја 2000.г.)
 
Ако би у једној реченици назначили опасност која сада прети чистоти православља, онда је то губитак централног места Крста у православном богословљу.
Наше спасење савршује се Крстом, чистотом вере, Крст – источник и средиште свих Божанских тајни, свих догмата, све љубави, свих благослова. Ми смо спашени Крсном смрћу Христовом. Крст нам даје мир који превазилази сваки разум, и “радост целом свету”, долази од Крста. Без Крста нема спасоносних тајинства Цркве. Црква без Крста – верски обред без истине и правде, без покајања и светости.
Да, сви ми тежимо, вероватно, да добијемо праштање грехова Крстом Христовим. Но, ми нећемо да прихватимо живот на Крсту. То што се често назива “бити разуман”, реалиста или чврсто стојати обема ногама на земљи, у самој стварности може бити самоунутрашње нежељење (одбијање), да се носи (прими) Крст.
Ап. Павле каже: “А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим Крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету”, не дакле, новосаграђеним и обновљеним храмовима, не бројем новокрштених, не богословским институтима и школама, не социјалном активношћу; све је ово значајно – али то није главно.
Још једном да подвучемо ову мисао. Ми, ни у коме случају не желимо да умањимо значај огромне свакодневне делатности коју воде наши свештенослужитељи и мирјани, у обнови не само разрушених храмова, него и духовних основа живота друштва. Ми смо сведоци да се истински духовни препород одвија неприметно као раст биљака. За ово су неопходни пре свега: смирење, разборитост и трпљење. Међутим, ова најдрагоценија својства морају бити саставни део Крста, без кога се она убрзо преокрећу у своју супротност – што се може приметити у савременом свету. Смирење постаје ропска покорност пред злом, разборитост се изврће уплашљиву и циничну опрезност, а трпљење види себе као потиштену равнодушност и губитак свих позиција.
Потребно је да у свим нашим великим и малим делима присуствује Крст као стална мера нашег живота…
Дакле, у Крсту је сва пуноћа хришћанског исповедања и није случајно што се са Крстом изображавају мученици. Ниједно друго вероисповедање изузев православља нема тако мноштво мученика – ово и јесте сведочанство његове истинитости. Тамо где је Крст Христов и Крст мученика Христових, зло се разголићује до дна. И зато, када се зло у свету раскрије до дна јавиће се на небу Крст Христов као знамење Другог победног Доласка Христовог у слави.
Сада када се пред нашим очима зло раскрива до краја, истинско поштовање мученика као и чување чистоте Православља постаје нарочито важно. Тим више, ако имамо у виду стално присутну есхатолошку перспективу у нашем животу, када ће исповедање чистоте Православља неизбежно означавати спремност да се прими мучеништво…
Овде бих хтео да се дотакнем и друге важне теме, истакнуте у наслову реферата – тј. прослављења Новомученика и Исповедника Руских. Како се ми односимо према њиховом прослављењу тако се односимо и према тајни Крста, тј. тако ми у стварности исповедамо чистоту православља. Између осталог, прослављајући мученике и исповеднике, ми морамо напомињати себи да су исповедници били ти који су били спремни и на смрт за истину Православља, а мученици су ти које је Господ удостојио да ово остваре!
Немогуће је не признати да је канонизација Новомученика дошла много спорије него што је то требало по правди Божијој. Како би без канонизације читавог сабора Новомученика и Исповедника Руских (неоспорне појаве у животу Руске Цркве), постали свесни шта се догодило са нашом Русијом и нашом црквом у 20. веку и како би могли прићи истинском покајању?
Реч Божија каже нам, да ради 10 праведника може бити помилован Содом, а Јерусалим ради једнога:”идите по улицама Јерусалима, и погледајте, потражите на трговима његовим, има ли човека праведног који тражи истину? И Ја ћу поштедети Јерусалим “;говори кроз пророка Господ пред разрушењем Јерусалима. Ето зашто Бог иште са таквим нестрпљењем истинске заступнике за народ. Од једног православног светитеља увек се рађају и други. У историји Цркве ретко бива да један Свети постоји одвојено од других. Већина звезда сија у малим и великим сазвежђима. Око сваког оснивача је Корона (венац), светих ученика. Преподобни Сергије Радоњежки и његови ученици; преподобни Антоније и Теодосије Кијево – Печерски и његови безбројни васпитаници; сва плејада Оптинских стараца, од преподобних Лава и Амвросија до Исповедника преподобних Никона и Нектарија. Или свети благоверни кнез Александар Невски и његови потомци: Данило Московски и Димитрије Донски.
И, коначно, најсветлије сазвежђе: свети мученик Цар Николај, свети исповедник Патријарх Тихон и сав сабор Новомученика и Исповедника Руских…
…Ми смо призвани да идемо путем на коме су неопходни највиши напори, како би пламеним духом служили
Господу. Како се можемо супротставити новодолазећим искушењима, ако тога нема код нас? Ко хоће да служи Богу, каже Свети Василије Велики, нека спреми срце своје за искушења. Сада је поново време припреме и главна наша брига треба да буде наш унутрашњи човек! Оно што ће нас спасити на крају – то је унутрашњи свет, тј. духовна крепкост коју добијамо као дар од Бога. Неко од светих нашег времена рекао је да ми добијамо мученички венац сваког дана уколико посвећујемо све своје непријатности и жалости у току дана, Богу. Време се сабира око Христа. Време ради за Христа, чак и у најмањем: на раду, у школи, у породици, међу пријатељима и познаницима! Данас, многи говоре о “хришћанству малих дела”. Да, али ми смо дужни да видимо и целу слику, то је принципијелно важно, зато што порађа другачију настројеност и другачију молитву.
Време гради основе непоколебљиве наде на Бога живога. Они који су победили са Црквом, торжествено иду испред нас, призивајући нас да се не клонимо од борбе. Ми смо дужни, на крају крајева, да учинимо избор: где је наша истинска радост, у овом свету или у другом. Она не може бити истовремено у оба. Бог нам дарује силе да идемо Крсним путем, путем распећа и нема друге могућности да се буде Хришћанином.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.