НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О ДОСТИЗАЊУ НАЈГЛАВНИЈЕГ
 
Ево долази празник Преображења Господњег, или како Га још називају јабучни Спас. Њиме започиње Успењски пост, а после тога је празник Нерукотвореног Образа – орахов Спас. Тих дана Црква освештава земаљске плодове. Наш баћушка је говорио на проповеди, позивајући се на црквена правила, да“ ко окуси грожђе или друге плодове пре времена, да их не једе месец дана због оглушења о устав“. У наше време се током читаве године довози разноврсно воће из тропских земаља. Зар је православнима забрањено да их купују и једу до јабучног Спаса?
 
Ала Кашмова. Г. Калига
 
Одговор: Све спољашње треба чинити са расуђивањем. Овде је реч очигледно о томе, да Божије дарове не треба окушати пре њиховог сазревања и без црквеног освећења. Св. Игњатије Брјанчанинов пише у једном од писама, да тамо где је достигнуто најглавније, ми можемо бити слободни у односу на спољашње. Без тог главног све је другостепено и нема никаквог смисла. И зато нам се празник Преображења даје, да би дознали за друго кушање.
Господ је изабрао три Своја најбоља ученика Петра, Јакова и Јована, да би их узвео на Таворску гору. На врху горе Господ јавља Своју славу.
Он не чини чуда. Напротив, чудо престаје: Тело Христово, које је током читавог Његовог земаљског живота зрачило Божанским, открива својег Носиоца. Његово лице постаје слично сијању сунца, а одежде – беље од снега. Пред Њим стоје, као неочекивано придошли из тајанственог мрака, Мојсије и Илија, највеће личности у историји богоизабраног народа. Стари и Нови Завјет беседе заједно на Тавору, а троје ученика су сведоци њиховог сједињавања. Апостоли су захваћени ужасом и истовремено осећају дубоку радост: „Добро нам је овде бити!“ Као деца они не могу да се уздрже од одушевљења. Још, још!
Нека се не прекида празник, и нека се благодат продужи још неколико дана. Изненада облак покрива врх горе и глас торжествене лепоте долази из облака:
„Ово је Син Мој возљубљени. Њега послушајте“. Потом они не виде никога до Господа. И силазе са горе са оним што је немогуће заборавити и што истовремено рађа мноштво нових питања.
Свакоме хришћанину је било или ће бити дато да доживи свој Тавор, преживљавајући чудесне тренутке на путу вере. Ко од нас није осетио бар једном да је особено вољен од Господа и да је изабран од Њега? Бог нас је једном узео за руку и одвео у страну – онда, када ми нисмо знали, да нас Он чека и када Га нисмо очекивали. Ко од нас није осетио одједном, да је његов живот постао сасвим другачији? На почетку нашег духовног пута, Бог нас утешује штедро Својом љубављу и зове да следимо за Њим. То се догодило, можда на празник у храму, када су се неочекивано отвориле дубине вере. Или када смо били у аду очајања и случајно отворили Јеванђеље. Или наусамљеној молитви, или при причешћу светим Христовим тајнама. Или када смо целивали обичну икону и дотакли се Бога.
Блажени су хришћани изабрани од свих људи – којима је било дато да преживе овај потрес, зато што им се открила светлост лица Господњег. И они су дознали да је Христос најдрагоценија и бесцена ризница и да близу Њега, не може бити нико. И схватили, да су неки људи били светима, зато што је са њима био Бог. Како би ми желели, да ови тренуци трају вечно!
Као апостоли на Таворској гори или као деца. „Господе, дај нам да још једном осетимо да си Ти са нама. Дај нам да увек осећамо радост Твог присуства“. Међутим, Тавор се завршава. „Чак и у Својем јављању, Бог нам остаје сакривен“,каже св. Максим Исповедник. Што више узрастамо у познању Бога, тим више схватамо, да Он превазилази свако разумевање.
Због чега нам Бог даје ову утеху, ако нам неизбежно предстоји да се поново погрузимо после небеског празника у сивило наших свакодневница? Ми знамо, да је Господ изабрао Петра, Јакова и Јована, зато што ће ова три апостола ускоро бити поред Њега за време молитве у Гетсиманском врту. И Господ им је показао Своје Преображење, да они не би помрачили разумом, када Га угледају распетог на Крсту и да би имали снаге да се суоче са немогућим и поднесу неподношљиво. Не, није Тавор највиша гора на свету, већ Голгота – где је крајња висина – Божанска љубав, способна да умире, чак и за оне који је одбацују.
И друго, Својим Преображењем Христос напомиње апостолима и свим људима, да су они такође призвани на преображење. Човеков живот треба да постане усхођењем на гору Преображења. Човек је створен за Божанско и ми се можемо задовољити само апсолутним. Ми нисмо створени да би остали у границама трулежног света, већ да благодаћу Божијом превазиђемо себе. Свети Оци говоре о обожењу људске природе, а то значи да смо предзначени за најскривеније и најтешње општење са Богом. И сав наш живот на земљи треба да буде очекивањем живота у вечности, када се он открије у пуној снази. Земни живот треба да буде местом, где се савршава наше постепено преображавање у синове Божије, уподобљавање Христу Богу, по дару Христовом. Смисао празника Преображења је у томе да ми, хришћани са страхом и радошћу дознамо за своје достојанство и запамтимо каквој Цркви припадамо.
Међутим, да би се постало човеком, треба проћи дуг пут. А да би се постало сином Божијим, потребно је проћи неупоредиво дужи пут. Све се садржи у томе да се не омета Христос у савршавању нашег преображаја. Ни животом, ни смрћу нашом – ничим. Већ заједно са Њим ићи онуда, куда позива Бог.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *