НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ОДРИЦАЊЕ ОД ПРЕСТОЛА – ПОДВИГ ИСПОВЕДНИШТВА ЦАРА МУЧЕНИКА
 
Драги баћушка! Ја сам увек, чак и пре канонизације, поштовала цара Николаја II Романова као светога. А мој муж (по својим убеђењима православни монархиста, сматра да за Русију има наде само ако у њој буде обновљена православна монархија) никада није делио ово поштовање. Он тврди да Цар, одрекавши се престола, није испунио свој хришћански и грађански дуг државног владаоца. Овакво његово мишљење није се променило чак ни после канонизације. Срцем осећам да он није у праву, али су моји аргументи слаби.
 
Е. Трухина, г. Москва
 
Одговор:
 
Знаменити српски богослов, преподобни Јустин Поповић је писао: “У наше време је мало људи са живим осећањем историје. Обично се догађаји оцењују фрагментарно, ван њихове историјске целостности. Егоистичка заслепљеност, индивидуалног, националног или класног карактера затвара људски дух у мрачне јазбине, где се он мучи у своме сопственом аду. Излаза отуда нема јер нема човекољубља. Не може човек изићи из свог адског солипсизма, ако подвигом саможртвене љубави не пренесе своју душу у друге људе, служећи им јеванђелски предано и искрено. Увек се радујем када међу интелектуалцима сретнем човека са здравим осећањем историје”.
Као што је познато, данашњи хулитељи Цркве, и са лева и са десна, стално му стављају у грех његово одречење. На велику жалост, за неке чак и после канонизације ово остаје камен спотицања и саблазни, у ово време када се оно (одречење) јавља највећим пројављивањем његове светости.
Говорећи о светости Цара Николаја Александровича ми обично имамо у виду његов мученички подвиг, повезан, разумесе са целим његовим благочестивим животом.
Но, потребно је пажљивије се загледати у подвиг његовог одречења – подвиг исповедништва.
Ми смо, не једном, говорили о томе да је овде присутан подвиг смиреног прихватања воље Божије. Но, изузетно значење има и то да је ово подвиг чувања чистоте црквеног учења о православној монархији. Да би јасније ово схватили, сетимо се ко је тражио ово одречење. У првоме реду они који су тежили повратку руске историје на европску демократију или у крајњој мери на уставну монархију. Социјалисти и бољшевици јављају се као последица и крајње пројаве материјалистичког схватања историје.
Познато је да су многи од тадашњих рушилаца Русије, деловали у име њеног грађења. Међу њима је истина било много часних, мудрих људи који су већ тада размишљали “како преуредити Русију”. Но, ово је била, како би се рекло у Св. Писму мудрост земна, душевна, бесовска. Камен који су тада одбацили зидари био је Христос и Христово помазање.
Помазање Божије означава да земаљска власт Владара има свој источник у Божанској власти. Одрицање од православне монархије, било је одрицање од божанске власти, тј. од власти на земљи која је била призвана да усмерава општи ток живота ка духовним и моралним циљевима, тј. на стварање услова максимално погодних за спасење многих, власти која није од света овога, “него служи свету управо у овоме највишем смислу”. Разуме се, онима који љубе Бога све садејствује у добру, и Црква Христова савршава спасење при било каквим спољашњим условима. Но, тоталитарни режим и нарочито – демократија, стварају атмосферу у којој просечан човек не може преживети.
А претпостављање власти друге врсте, која обезбеђује пре свега земаљску величину – живот по својој, а не по Божијој вољи, по својим похотама (што се назива “слободом”) не може а а не доведе до побуне против Богом установљене власти и Помазаника Божијег. Произашла револуција – преврат божанског и моралног поретка, и до каквих дубина се ова револуција раскрива данас, не треба никоме објашњавати.
Већина учесника револуције дејствовали су тобоже несвесно, ипак то је било свесно одбацивање Богом даног поретка живота и Богом установљене власти у лицу Цара, Помазаника Божијега – као што је свесним било одбацивање Христа Цара духовним вођама Израиља, као што је то описано у Јеванђељској причи о злим виноградарима. Они су Га убили не зато што нису знали да је Он Месија, Христос, већ управо због тога што су то знали. Не зато што су мислили да ј е то лажни месија кој и мора бити уништен, већ управо што су увидели да је то истински Месија: “Хајде, да Га убијемо, па ће наследство бити наше”. То исти тајни синедрион, надахнуте ђаволом који управља човечанством да живи без Бога и његових заповести.
У том смислу “издајства, кукавичлука и лажи” у окружењу Владара. Из тога разлога Свети Јован Максимовић пореди страдања Цара у Пскову (у време одречења) са страдањима Самога Христа у Гетсиманији. Овде је сам ђаво својим персоном учествовао, искушавајући Цара и сав народ заједно са њим (и цело човечанство, по тачној речи Пјера Жилијара) – као што је некада он искушавао Самога Христа у пустињи, царством овога света. Током столећа Русија се приближава јекатаринбуршкој Голготи. И ево, и ту се древна саблазан открива у својој пуноћи. Као што је ђаво тражио да улови Христа преко садукеја и фарисеја подмећући Му мреже које се нису могле раскинути никаквом људском: довитљивошћу, тако је преко социјалиста и кадета ђаво ставио Цара Николаја, пред безизлазни избор: или одступништво или смрт. Њима је било нужно да покажу да сва власт припада њима, независно од некаквог Бога, а благодат и истина Помазаника Божијег били су им потребни само као украс онога што им припада. Ово је значило да се свако безакоње учињено овом влашћу, чини по директном Божијем благослову. То је била сатанска замисао – да се оскврни благодат, помеша истина са лажју и учини бесмисленим, декоративним помазање Христово. Стварала би се “спољашна форма” у којој се, по слову Св. Теофана Затворника, раскрива тајна безакоња. Ако Бог постаје спољашним, то и православна монархија, на крају крајева, постаје само украсом новог светског поретка који прелази у царство антихристово. И док постоји људска историја, враг никада неће оставити ову замисао.
Цар није одступио од чистоте помазања Божијег продајући божанско првородство за сочну чорбу земаљске моћи. Само одбацивање Цара десило се управо зато што је он био исповедник Истине и то није било ништа друго до одбацивање Христа у лицу Помазаника Христовог.
Смисао одречења Владара је спасење идеје хришћанске власти. И зато је у њему нада на спасење Русије, кроз раздвајање оних који су верни Богом даним принципима живота, од оних који су неверни; кроз очишћење које ће наступити у последњим догађајима.
Подвигом Цара у одречењу, на тај начин се раздвајају сва лажна стремљења тадашњих и садашњих градитеља земаљских царстава који одбацују Царство Небеско. Утврђује се највиша духовна стварност која одређује све остале сфере живота: прво мора доћи на прво место, и само тада ће све остало доћи на своје право место. На првом месту је Бог и правда Његова, а на другом – све остало, у том погледу и православна монархија.
Као и до револуције, тако и сада главна опасност се састој и у спољашњем обличју (формализму). Многи верују у Бога и Његов Промисао и теже да установе православну монархију, но у срцу својем ослањају се на “коње и кочије”. Нека, говоре они, све буде као најлепши симбол: крст, тробојно знамење, двоглави орао, а ми ћемо градити своје земаљско, по нашим земаљским схватањима. Но, мученичка крв Цара разобличава одступнике, како онда тако и сада. “Међутим”, говоре противници Цара, “иако је то била верност принципима исте монархије, она је сувише скупо коштала руски народ. Сувише несрећа морала је да претрпи после тога Русија”.
Поражавајући је како они и тада и сада хоће да све преврну наглавачке – зато што се управо у овоме и састоји висина светости коју је показао (пројавио) Цар у подвигу одречења: у његовој способности да све мери духовним, вечним мерилом.
Тешко да је Цар могао предвидети какви ће страшни догађаји уследити за његовим одречењем, зато што се он чисто формално одрекао од престола, да би се избегло бесмислено проливање крви. Међутим, дубином страшних догађаја, који су уследили после његовог одрицања, ми можемо измерити дубину његовог страдања у његовој Гетсиманији. Цар је јасно био свестан, да својим одрицањем предаје себе, своју породицу и свој народ – који је ватрено волео, у непријатељске руке. Но, за њега је била, важнијом од свега, верност Божијој благодати коју је примио у тајанству миропомазања ради спасења повереног му народа, јер све најстрашније несреће какве су само могуће на земљи: глад, епидемије, изумирање народа, не могу се ипак упоредити са вечним “плачем и шкргутом зуба” тамо где нема покајања. И како је рекао пророк одлучујућих догађаја руске историје, преподобни Серафим Саровски: када би човек знао шта је вечни живот који Бог даје за верност Њему, то би пристао да хиљаду година (тј. до краја историје, заједно са својим страдајућим народом) трпи било какве муке. А о жалосним догађајима, који су уследили по одречењу Цара, преподобни Серафим је говорио да ангели неће успети да приме душе – и ми можемо рећи да су благодарећи одречењу Цара милиони нових мученика добили венце у Царству Небеском.
Као што је 1932. године, говорио светитељ Николај (Велимировић) “да се Цар Николај прилепио царству земаљском, царству егоистичких мотива и смртних интереса, он би највероватније и данас седео на својем трону у Петрограду. Но, он се прилепио Царству Небеском, Царству небеских жртви и јеванђелског морала и због тога је изгубио живот и он сам и његова чеда и милиони сабраће његове”.
Могу се чинити било какве историјске, филозофске и политичке анализе, но духовно виђење је увек важније. Нама је познато ово виђење у пророчанствима Св. Праведног Јована Кронштатског, Св. Теофана Затворника и Св. Игњатија Брјанчанинова и других угодника Божијих који су схватили да никакве спољашње државне мере, никакве репресије, највештија политика нису у стању да измене ток догађаја – док не буде покајања код руског народа. Истински смиреном уму Св. Цара Николаја било је дано да увиди да ће то покајање бити дато по врло високој цени.
Казна је лек, и што тежа болест, то ће и лечење бити болније. “Ако се не обратите Господу, мач ће вас посећи” (Ис. 1, 20). Је ли значајно какав ће мач узети Господ ради нашег спасења. Ако се победе једни непријатељи, на њиховом месту ће изнићи нови, још страшнији: “Као кад би ко бјежао од лава па би га срео медвед; или као кад би се ко склонио у кућу и наслонио на зид, па би га змија ујела (Амос, 519) или како други пророк каже: “… и онај ко увече чувши за страхоту, падне у јаму; а ко изађе из јаме, ухватиће се у замку; јер ће се уставе на небесима отворити и затрешће се темељи земље” (Ис. 24, 18).
Спаситељ упозорава да понављање грехова доводи до још горег: изгнани нечисти дух довешће још седам горих од себе. Ми се данас више од свега бојимо губитка независности Русије, и то је разумљиво. Но, не треба бркати последицу са узроком: сви најужаснији и најрушилачкији иноземни напади – било Батија, Наполеона или Хитлера нису ништа у поређењу са мноштвом бесова који су окупирали читав народ.
У догађају одрицања Цара од престола, преламају се у суштини сви главни догађаји свештене историје – чији је смисао свагда, један те исти. Због чега је дошло до египатског и вавилонског ропства у Богоизабраном народу, ако не ради тога да би све његово уздање било управљено на Господа? И шта је означавала римска окупација Израиља за време земног живота Спаситеља? Исто што и октобарска револуција 1917. године са њеним искушењем земаљског благостања без Бога.
У томе је управо и ствар, да жеља да се православна монархија сачува по сваку цену, не разликује се ничим од оног богоборства које се открило у њеном насилном рушењу. То би био онај исти покушај да се нађе чврст ослонац мимо Бога – а тај се ослонац увек, по речима пророка, показује “слабијим од трске” – “кад те ухватише у руку, ти се сломи и расјече им све раме; и кад се наслонише на те, ти се преби и прободе им сва бедра” (Јез. 29, 7).
После одрицања од Цара, у којем је народ учествовао својом равнодушношћу, није могло а да не буде онаквих гоњења Цркве и масовног одступништва од Бога. Господ је врло јасно показао чега се лишавамо, лишавајући се Помазаника Божијег и шта добијамо после тога. Русија је одмах обрела сатанске помазанике, а сада у новој етапи руске историје – када се поново решава судбина Русије – тзв. демократија и чак демократска конституциона монархија, по чудној закономерности, поново избијају на површину претећи нам неупоредиво већим несрећама.
Чиме сагрешимо, тиме се и кажњавамо каже Св. Теофан Затворник, наводећи разне примере из отаџбинске историје. Лажно схватање Месије као градитеља светског царства Израиља, потчинило је Израиљ новом гигантском царству које се и до данас јавља симболом господарења над светом. Како је дубока правда у томе што име је Бог ускоро после тога, послао разрушење од римског ћесара! Они су тражили ћесара и ка њему пошли – а Бог им је дао мноштво ћесара. И све се завршило разарањем “народа и места овога”, када је по пророчанству Спаситеља император Тит до темеља разрушио Јерусалим. Бог нам по правди Својој узвраћа за то што се правимо вишим од Христа.
Дакле, својим подвигом исповедништва Цар је посрамио демократију на првом месту – “велику лаж нашег времена“, како се изразио К. П. Победоносцев, када се све одлучивало већином гласова и, на крају крајева, тиме ко јаче викне: “Нећемо Њега, него Вараву” не Христа, него антихриста. И друго, у лицу ревнитеља конституционе (уставне) монархије он је разобличио сваки компромис са лажју – не мању опасност нашег времена.
Било је код нас знаменитих царева: Петар I, Катарина Велика, Николај I, Александар III – када је Русија процветала са победама и успешним царевањем. Но, Цар – мученик Николај је сведок истинске православне државности – власти устројене на хришћанским принципима.
Сетимо се речи Св. Јована Златоуста о томе да поштовати светог значи учествовати својим животом у његовом подвигу својим свакодневним ревновањем за Заповести Божије и јасним виђењем смисла онога што се догађа данас.
До краја времена, а нарочито у последња времена, Црква ће бити искушавана ђаволом, као Христос у Гетсиманији и на Голготи: “Сиђи, сиђи са Крста”. “Одступи од тих захтева за величином човека, о којој говори Твоје Јеванђеље, постани приступачнији свима, и ми ћемо Ти поверовати. Бива прилика када је то неопходно учинити. Сиђи са Крста и Цркви ће одмах кренути на боље”.
Главни духовни смисао данашњих догађаја, као резултат XX века, су све успешнији покушаји врага да “со обљутави”, тј. да се највише вредности човечанства преокрену у празне и лепе речи. Зашто од самога почетка није било потребног супротстављања Цркве сатанском развраћању народа? Шта је екуменизам и где су “мистичке границе Цркве”? Зашто се, на крају крајева, чак и после прослављења Цара, служба Св. Цару – мученику не савршава у свим храмовима наше Цркве са подобном торжественошћу?
Ако је могуће покајање (а не разговор о покајању), то је оно могуће само благодарећи верности Христовој благодати и истини коју су показали сви Царски мученици и сви новомученици и исповедници Руски.
Иста светлост присуствује у пророчком завештању Цара – да ће зло које је сада у свету (тј. револуција 1917. године) бити још јаче (оно што се дешава сада) – но неће победити зло, већ љубав, и у крсној молитви рођене царичине сестре за сав народ: “Господе, опрости им, не знају шта чине”. Само благодарећи овој верности, овој светлости налази се усред мрака наших дана, нада која не посрамљује.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.