НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 
Име Александра Матрозова познато је свима. Он је извршио свој подвиг 27. фебруара 1943. године, када му је било 19 година. После је датум смрти хероја пренешен на 23. фебруар, дан Совјетске Армије.
Шта нам је познато о његовом животу? Он се родио 1924. године у Јекатаринославу (сада Дњепропетровск) у сељачкој породици. Пошто је његов отац раскулачен, сместили су га у дечије прихватилиште. Може се претпоставити, са великом дозом уверености, да је Александар био крштен. По попису из 1937. године, 80% руских сељака називало је себе православним (из тог разлога попис је сматран „штетним“ и његови резултати су поништени). За нас је важно да приметимо да је он произашао из самог језгра руског православног народа.
Из дечијег дома дечак је побегао, а затим доспео у Уфимску дечију радну колонију, где је добио образовање и професију. Септембра 1942. године, Александар је био позван у армију и упућен у пешадијско училиште, но ускоро је преведен у елитну гарду. Разуме се, он је био космомолцем, обични совјетски човек са свим стандардним (документима потврђеним) позитивним карактеристикама. Упоредите ову чињеницу са тврђењима „демократске штампе“, да је он био штрафник (војник казненог одреда).
Његов одред је, 27. фебруара 1943. године, добио задатак да нападне упоришни пункт непријатеља у рејону села Чернушки, Псковске области. Само што су војници изашли из шуме, дочекала их је јака митраљеска ватра фашиста. На очи Матрозова погинуо је његов блиски друг Андрушенко, а тешко су рањени – Копиљов и Малинкин. Матрозов се привукао са бока отвору бункера и бацио две гранате. Митраљез је заћутао, но кроз неко време поново је оживео. Тада је Матрозов устао и бацио се на бункер покривши својим телом отвор. Тако је Александар Матрозов за свагда прибројан списку своје јединице, а пук где је служио назван је његовим именом.
До недавног времена у касарни где се налазио овај пук, стајао је његов кревет и на вечерњој прозивци, по обичају се клицало његово име – на шта је следио одговор: „Херој Совјетског Савеза, Александар Матрозов је пао смрћу јунака за Родину“. Сада је ова дивизија расформирана и на тај начин је А. Матрозов искључен из списка руских војника. Један од америчких идеолога „хладног рата“ је говорио: „Наш је задатак да у Совјетском Савезу не буде више матрозових и космодемјанских“. Понекад се чини да су они ово остварили.
Како је само ово сагласно са уништавањем поштења, савесности, стидљивости и храбрости код људи! Почетком тзв. „перестројке“ појавио се низ „разобличавајућих чланака о нашим херојима“. Ваш Матрозов је криминалац. И уопште га није било. И боље би било да су Немци тада победили. И онако би нас неко ускоро окупирао. Њима је мрзак сами факт подвига“.
Рат покреће духовну снагу код људи, хероизам једнога – ободрује дух многих. Овај подвиг се убрзо разгласио после рата. За време рата он је био природан и свима разумљив: жртвовати себе за Победу. Познато је да је за време рата подвиг Матрозова поновило више од 300 људи.
Зашто је била постигнута победа у том рату? Зато што је било пожртвовања које је наслеђено од претходних хришћанских покољења.
А у садашњем рату управљеном на уништење Русије, непријатељу је неопходно да уништи сваку жртвеност, а ради тога – сваку моралност.
Још до недавно у совјетском атеистичком друштву сматрало се узвишеним дати свој живот за Родину. У нашем детињству, људи као Александар Матрозов, Зоја Космодемјанскаја, Николај Гастело су били идеалима, зато што су дали своје животе за друге. За децу они су били као свеци свог времена и на примеру ових хероја васпитавали су се многи. Ипак, одмах истакнимо да светост и хероизам нису једно исто. Наравно, совјетска власт је експлоатисала њихов подвиг за своје циљеве. Но, иако је идеологија прожимала све, наши војници су умирали за Родину, а не за Стаљина. Ми разликујемо „револуционарни ентузијазам“ од пожртвованог патриотизма.
У садашњем добро организованом рату против нашег отачства први је задатак да се деморалишу сви. Срушити моралност, да ништа не буде свето – ни Родина, ни породица, ни Бог. Такве је лако победити и голим рукама. Док не буде пожртвованости у нашем народу, немамо се чему надати. Такав је закон живота за сва времена: не бива ничег истински великог без жртве, без крви, без давања себе.
Ми вероватно никада нећемо дознати поуздано је ли Александар Матрозов био крштен или не, и шта се дешавало у његовој души у одлучујућем моменту.
Можда је он као благоразумни разбојник, коме се изненада открила тајна живота, „прогледао“ у једном тренутку. Читав његов живот свео се у једном моменту – заштитити своје другове од непријатељске ватре. Зар ово није био поступак светог човека? Зар о овоме не говори Христос: „Нема веће љубави од оне када неко положи душу своју за другове своје“. Па чак и ако он тада није деловао као свесни хришћанин, у њему је проговорио неки инстинкт бесмртности који присуствује у сваком човеку, јер је душа људска по својој природи хришћанска. И не сумњиво је да није просто истргнути из душе нашег народа, чак и када он запада у безбожност, хиљадугодишње корене хришћанске жртвености.
Ја мислим да његов подвиг одговара чежњи за обновом достојанства савременог човека, упркос свим покушајима да се оно уништи.
Постоји оваква жртвеност и данас у нашем народу ма како се његови непријатељи трудили да га истребе. Осамнаестогодишњи војник Сергеј Бурњајев из Тулске области погинуо је 27. марта 2000. године у Чеченији поновивши на свој начин подвиг Александра Матрозова. Његова јединица је обавештена да су једну од кућа заузели бојовници. У подруму куће, освојене на јуриш, један од бојовника је бацио гранату. Пре него што је граната експлодирала, Сергеј ју је прекрио својим телом да би спасао другове. Ми знамо и за многе друге пожртвоване мученичке подвиге многих других хероја овога рата. Исто се може казати и о људима који су устали у заштиту законитости и отачаства 1993. године, и о онима који су платили својим животима спашавајући рањене у време ондашњих сукоба. Непознато нам је такође јесу ли ови људи били крштени и верујући.
Црква са страхопоштовањем чува успомену на нове хришћанске мученике и исповеднике – убијене јеромонахе Василија, иноке Трофима и Терапонта, јеромонаха Григорија, протојереја Анатолија, јеромонаха Нестора, јереја Игора, војника Евгенија Родионова, Људмиле Крјукове и многих православних свештеника и мирјана, међу којима има и доста деце.
Ми не можемо поистовећивати хришћанску светост и благородни људски хероизам, смисао којих може бити знан једино Богу у сваком посебном случају. Но, савршено је очигледно да у данашњем рату ми треба да објединимо и једно и друго. У сваком случају, ако они нису поштедели свој живот ради земаљске отаџбине, каквим ми онда треба да будемо ради Небеске Отаџбине!
У садашњем супротстављању „непријатељу рода људскога“, Црква по свом призвању треба да буде духовно обједињујућим начелом.
Христос каже да су верујући у Њега – со земљи. Ми знамо да без соли, као наизглед безначајног зачина (додатка), све на свету губи укус. Бити со земље означава за нас два задатка: не губити своју, једном дану Богом благодатну силу, и не држати је неупотребљену у нашем „сланику“. Ако се ми, надахнујући се љубављу према Христу и нашој земљи и отаџбини, угледамо на подвиг Светих и хероје, то ће се сав наш народ „осолити“. Тако се можемо надати и на наше спасење и на спасење многих. Но, ако се ми не научимо пожртвованости од Светих и хероја, со неће бити употребљива ни за шта, до да се избаци ван и помеша са прашином.
Када се поставља питање, ради чега ми долазимо на земљу, хришћани одговарају једноставно: „да би се научили да волимо“. Постојање читаве васељене у њеној неизмерној огромности нема другог смисла – изузев што у неком њеном делу има људи који располажу даром слободе.
Човек је крхко биће на маленој планети и може бити уништен васељеном. Но, он је већи од васељене, како каже Паскал, зато што он не само да зна да ће умрети, него зна да може умрети волећи, дајући живот за друге.
Да би љубав била могућа треба бити слободно биће чији је вечни задатак: „Љуби Господа Бога својег свим срцем својим, свом мишљу својом и ближњег својег као самог себе“. Без првога нема ни другога. Но, постоји божански инстинкт у човеку чак и незнајућем за Бога.
Човек стреми ономе што има апсолутно значење. Почетак и циљ битија је љубав, која се достиже високом ценом. Љубав је крв завета вечног, Новог Завета, заснованог на жртви. Да није било смрти Христове, ми не би могли добити ни један од Његових благослова и свака би жртва била без смисла. Одлучујући моменат сваког човека је смрт. Све што може учинити хришћанин проистиче из њега. И код људи који не знају за Бога дејствује исти тајанствени закон.
Црква зна да што је ближа смрт, тиме нам је ближи Христос. Само они који су спремни да умру, спремни су за живот.
А са друге стране, хоћу да знам како треба живети да бих се научио како треба умрети. Смрт Христова наша смрт. Ову смрт Он је претрпео да би победио нашу и преобразио је, да би наша смрт постала јављањем живота и љубави. Нема другог добра до љубави. Једина стварна веза са животом је љубав. У овоме је тајна створеног и тајна Ваплоћења Божијег. И сваки човек, чак и незнајући за ову тајну, укључен је у њу. Овде је једина наша нада на земном и вечном плану.
Уочи последње битке, редов Матрозов је предао куриру писмо адресовано Лиди Кургановој, девојци коју је упознао не задуго до одласка на фронт. Ево неколико редова из тог писма:
„Видео сам како умиру моји другови. Данас је командир батерије испричао како је погинуо један генерал окренут лицем ка западу.
Ја волим живот и хоћу да живим, но фронт је такав комад где живиш – живиш и одједном метак или гелер стављају тачку на твој живот. Но, ако ми је суђено да погинем, хтео бих да умрем као овај наш генерал: у боју и лицем окренутим ка западу“.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *