НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ШТА ЗНАЧИ “ЦРНИ КВАДРАТ”
 
Здравстујте драги оче Александре![1]
 
Мас-медији нам у последње време пробијају уши о “бисеру руске уметности” – “црном квадрату” Казимира Маљевича. Шта је велико на тој слици? Какву лепоту и духовну поруку она поседује? Можда је произашла замена вредности и нас хоће да увере у оно о чему нема ни спомена? Тада би се могло говорити о “ремек-делу” Маљевича само са становишта псеудо-културе (псеудо-уметности) јер у црном квадрату нема ничега до празнине (пустоши).
Је ли то краљ поново го?[2]
 
Кравченко Е. И., Краснодар
 
* * *[3]
 
У штампи се нашироко извештава да је платно Маљевича “Црни квадрат” из колекције пропале “Инкобанке” прешла у власништво државе. Слика је продата за милион долара. Ова средства је приложио држави челник холдинга “Интеррос”, Владимир Потањин који је и попечитељ Ермитажа. По речима директора овог музеја М. Пиотровског, платно ће бити стално изложено у Емитажу, у оквиру пројекта посвећеног уметности ХХ века.
“Икону авангарде” ће окачити поред других познатих слика протеклог столећа: “Композиције бр. 6” – Василија Кандинског, “Плес” – Адрија Матиса и “Три грације” – Пабла Пикаса.
Одлуку о куповини слике као “нарочито значајног споменика историје и културе”, донео је почетком 2002. године, Михајло Швидкој – министар културе.
Стваралаштво Маљевича назива се “супрематизам”, тј. у преводу као нешто највише. Објасните молим Вас, шта је то, је ли то стварно највише достигнуће човековог стваралачког духа?
 
H. H., г. Mocквa
 
Одговор: Краљ је заиста го. Једни се праве да је пред њима ремек-дело, а други им повлађују бојећи се да их не прогласе заосталим. Ово је још један пробни камен из области масовне хипнозе. Већ се одржавају читаве изложбе посвећене Маљевичевом “Црном квадрату”.
Чини се да свако може тако нешто насликати. У чему је ствар? Зналци одговарају: “црни квадрат других неће имати те енергије”. Други говоре: “Маљевич је то први насликао, до њега нико се није досетио да нацрта црни квадрат”. Трећи кличу: “поносни смо, што се сва четири црна квадрата Маљевича налазе у Русији”.
Наступило је ново време, руском народу су коначно враћене истинске вредности: “Црни квадрат”, вајарско изображење нечисте силе на Блатном тргу и непрекидно приказивање убица и проститутки на ТВ.
Потпуно се слажем са Вама да у “Црном квадрату” нема ничега до празнине испуњене црнилом. Није ли то веран образ онога што се наметало у животу и култури шоком минулог столећа. Зато се, вероватно, подигла толика галама поводом “ремек-дела” Маљевича, јер овај процес иде у последње време нарочито интензивно.
“Супрематизам” – то је беспредметно сликарство чијим се родоначелником сматра Маљевич. “Црни квадрат” се потпуно слаже са ставом Маљевича да сликарство не зависи од стварности, већ постоји самостално и има сопствену снагу израза. По дрскости мисли ово се може сравнити са садашњим безумљем такозваног клонирања – стварања вештачког човека. Маљевич је писао: “Кључеви супрематизма уводе ме у откривање још неосвешћеног. Мој нови живопис не припада искључиво земљи. Земља је одбачена као кућа разједена мишевима”. У самој стварности, у човеку и његовој свести је устремљеност на пространство и тежња за “одвајањем од земаљског шара”. Ови погледи Маљевича учвршћују се његовом увереношћу да ће ускоро доћи време када људи неће више живети на земљи, већ у аеростатима. Маљевич је антирелигиозан и он управо декларише своју антирелигиозност. Стварајући “нови свет без Бога”, он тиме хоће да покаже да ствара своју форму и свој садржај – али не од онога што је дато Творцем у свету.
Верујући знају да ђаво не може стварати ништа и зато је назван мајмуном Божијим.[4]
Но, Маљевичу је то непознато и он постаје дрзак, илуструјући својим стварањем да човеку који остави веру у Бога, на крају крајева, не остаје ничег до црног квадрата, пустош и празнина. Или како пише познати историчар уметности Саробјанов, “Црни квадрат” није само изазов добачен публици која је изгубила интересовање за уметничко новаторство, него и сведочанство о својеврсном боготражитељу, симбол неке нове религије, “…” значење које је уметник придавао својим супрематичким платнима поставило га је у положај откриваоца, пророка, месије. Ову позицију не само да је пронашао, већ је на свакојаке начине истицао “Казимир Велики”, сматрајући себе ако не “председавајући земљаног шара” као Хлебњиков, то у сваком случају “председником светског пространства”.
Симболично је што се сва ова жеђ за преображавање света јавља у очи 1917. године. И црни квадрат смрти у коме су нестали милиони живота руских људи, може служити знамењем времена. Није случајно да Маљевича бирају првих дана Октобарске револуције за комесара очувања вредности Кремља. Он такође учествује у декорисању за празник првог маја. За нову власт он је своје, њему је указано крајње поверење. Већ 1918. године Маљевич пише серију чланака за новине “Анархија” у којима иступа против “конзервативних дореволуционарних снага, које хоће да сачувају свој ауторитет у свету уметности и супротставе се уметницима, авангардистима, који су се свесно ујединили ради подршке револуцији”. Традиционална класична уметност је по његовом мишљењу контра-револуционарна – у овоме га подржава власт.
Кандински В., саборац Маљевича пише: “Најзначајнија појава која је произишла у уметности је то што се она превратила у беспредметно и ослободила од свих оних садржаја, којима је робовала миленијумима”. Ову теорију су наметали народу 20-тих година. Шака бандита који су запосели и уништили земљу, дала је зелено светло таквој уметности. Но, ова није могла имати масовног успеха. Ми често говоримо: то што им није успело 1917. године, они остварују сада. Данас ти исти господари “новог живота” покушавају поново да наметну ову црну површину названу квадратом која ништа до туге не изазива, и да увере народ да је цена ремек-дела милион долара. Ови милиони долара исплаћују се на фону (подлози, позадини) застрашујуће сиромаштине народа, уништавање руске културе и полугладног постојања многих познатих руских писаца и уметника. У исто време када министар културе изјављује да су милиони беспризорне деце у Русији – нуспродукти слободе”. У штампи се јавља да постоје много “црних квадрата” Маљевича и сада је главни задатак да се установи који је од тих оригинал.
Они који су вешали својевремено слике Маљевича, никако нису могли да се разаберу у њима. Међутим, Маљевич се није љутио када је сазнао да су његова платна постављена наопачке зато што “супрематизам” ништа тиме не губи. Можда ће се од тога црно окно у празнину, у црну рупу, отворити још шире.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Прво писмо.
  2. Види Андерсенову бајку “Царево ново одело” (прим. прев.).
  3. Друго писмо.
  4. У средњем веку (прим. прев.)

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.