НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
“ ЈЕРЕС УМЕТНОСТИ“
 
Драги оче Александре!
 
Прочитао сам Вашу књигу о православној монархији. У једном поглављу пишете да култура и уметност играју важну улогу у супротстављању духу антихриста. Још је Толстој говорио да је истинска уметност мистична, тј. духовна. Но, зар није речено: „Не верујте свакоме духу“. Очигледно је да може постојати и оно, што се може назвати „јерес уметности“. Како да се православни хришћанин научи да разликује ову јерес и која је „јерес уметности“ најопаснија?
 
Ашарин М. Н., Г. Москва
 
Одговор: Сећам се речи свештеномученика архиепископа Теодора (Поздјејвског) поводом књиге талентованог богослова о. Павла Флоренског, који се одушевљавао лепотом поезије: „Букет нераспуштених јереси“. Поезија све време ризикује да буде јерес. Као што је писао енглески песник Кигс о песнику:
 
Земаљској тежи напротив
Душа лети на крилу страшноме
И са будућношћу води, њој неподвлашћени
Тајанствени, забрањени разговор.
 
Циљ песника је по сваку цену пробити се у невидљтнви свет, у небо. То је излазак у сусрет истовремено и бесовима и анђелима, но више овим првим, услед неочишћености срца. Одбацујући реалне услове људског постојања, поезија свецело од њих зависи. Уметност у овом смислу – није људско занимање. Самоубиствено стање: устремљеност ка небу и грех материјализма, хероизам и безумље. Дух оригиналне уметности – љубав према чистоти и слободи. Све веће и веће надимање чистоте и како се открива – нечистоте. Као што је писао Тјутчев:
 
Не веруј, не веруј песнику, дјево,
Њега ти својим не зови,
И више од пламеног гнева
Бој се песникове љубави
Да твоју светињу не наруши
Песникова чиста рука
 
Ето у шта се преокреће чистота песника, и шта омета достизање највише лепоте, нестворене љубави – гордост духа. „Похота очију, гордост очију“ и све што се догодило у рају са првим људима цвета још више у овој чистоти и висини.
„Видјех сатану, како паде са небеса као муња“ – каже Христос, и ово продужавање пада са неба, може бити да је уметност. Тако висока може бити висина греха, да се падање не разликује од полета. Отуда оно усхићење пред лепотом пропасти и греха, оно што Достојевски назива „усхићењем пред безданом“, а Љермонтов каже: „А он, бунтовни, иште буре … претпостављајући их плаветнилу“. То је оно, ради чега Блок дрхти од надахнућа, да би „у бледом руменилу уметности сазнали за живота погибељни пожар“. То је оно о чему са самозаборавом говори Тјутчев: „На свету су две силе судбинске: самоубиство и љубав“, мешајући љубав према животу са љубављу према смрти.
На самоме делу, узлажење ка стварној лепоти савршава се, у нашем палом свету, само кроз силажење надоле. Ово је неприменљиви закон духовног живота и тајна истинске лепоте.
Луцифер – носилац светлости и највише лепоте, постао је крајње ругобним, када је покушао да сломи овај закон и достигне савршенство лепоте, не преко јединства са Богом, већ кроз одвајање од Њега. У човеку се после отпадања од апсолутне Светлости, од Божанске лепоте сачувао остатак светлости. Но, пут ка изгубљеној лепоти пролази кроз дубоко сазнавање своје отпалости и само овим се долази до способности примања дара савршенства од Христа Бога.
Као што цариници и фарисеји претичу у Царству Небеском самодовољне праведнике, тако се дешава и овде, у сфери уметности, на путу ка лепоти. Уметност је скоро увек „лепота која храмље“, као што је Јаков храмао после борбе са Анђелом (Пост. 32, 2425). Зато она увек остаје слабом с оне стране, где се нада у свет. Машта о рају је прекрасна, но машта је лажно избављење. Ту је лепота мртвог живота, преображавање зла, али не исцељивање од зла. Смртно је опасно, под видом Анђела светлости, водити душе лажним мистичким путевима. Овде су уистину све древне и нове јереси. Рембо је богохулио када је рекао да у Евхаристији није нашао ону дубину коју је открио у поезији.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *