НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПОДВИГ ДОБРОВОЉНОГ МУЧЕНИШТВА
 
Живот свих светих, читаве Цркве повезан је са тајном Крста Господњег. И пре свега – животом мученика. Зато током целог Великог поста, усходећи ка Пасхи, ми се молимо, пре свега, мученицима, а нарочито торжествено 40 мученика Севастијских – ради сећања на то да нам се у време Свете Четрдесетнице даје могућност да сваки дан умиремо за грех и будемо исповедници Христове истине. Од других светитеља ми издвајамо оне који су принели себе Господу, приопштавајући се Његовом Крсту. Друге недеље Великог поста сећамо се Св. Григорија Паламе који је учио о томе, како се достиже Таворска светлост, пете недеље – преподобне Марије Египатске која даје пример како се може узићи покајањем из греховних бездана ка висинама светости.
После Крстопоклоне недеље, Црква савршава спомен преподобног Јована Лествичника, игумана горе Синајске. У својој знаменитој књизи “Лествица” (што значи – степенице) овај светитељ VII века говори нам о тридесет (по броју Христових година) степеника духовног усхођења. Хришћанин је дужан да дође до мере Христовог узраста, приопштавајући се ономе што је Христово. Бог је постао човеком, да би ми, по Његовој благодати, постали оним којим се Он јавља по Својој природи. Тако се савршава пењање по лествици која је у ствари Крст Христов. Ето тајне Крста, мучеништва и све светости. Христос каже да нико од Њега не отима живот, већ га Он Сам даје. Светост и мучеништво се састоји у томе да се ми постепено и постојано усходећи лествицом врлине, нађемо способним, по дару Христовом и подобно Њему, да вољно прихватимо страдања и саму смрт, које нико не може избећи у овоме животу, и да би кроз трпљење, смирење и покајање скупили снагу да кажемо као Он: “Нико од нас не узима живот, него га ми сами дајемо”.
“Лествица” – класика светоотачке литературе, духовне таблице у којима су сабране ризнице опитог богословља о подвигу преподобништва, расејане у изрекама светих од I-ог до ХХI-ог века, јер хришћанин, у ма коме веку живео, распознаје једну исту Божанску и људску мудрост, једним истим Духом Светим. У краткоме житију аве Јована Раитског, монах Данило каже да је од младости, заволевши Христа, “он принео себе као чисту и својевољну жртву Великом Архијереју – телом узашавши на Синајску, а душом на небеску гору. Преподобни Јован Лествичник, као и сви Свети оци, казива подвиг преподобништва добровољним мучеништвом. Свети Кипијан Картагински каже да постоји мучеништво црвено и мучеништво бело. Мучеништво црвено је када хришћанин приноси свој живот на жртву у врење гоњења за Христа. Мучеништво бело је када он делатном љубављу и састрадавањем савршава свој подвиг у време мира за Цркву.
Оци древне Православне ирске Цркве су говорили о томе да поред црвеног и белог мучеништва, постоји и зелено. Мучеништво црвено је када хришћанин прима у време гоњења смрт за Христа. Мучеништво бело је када се човек вољно одриче од онога што му је драже од свега на свету, да би постао страником и изгнаником на земљи, ради Христа. И мучеништво зелено, говорили су ови светитељи, је када човек подвизима поста, труда и молитве достиже ослобађање од свих греховних страсти. И ово је подвиг преподобништва. Није случајно да је у дан спомена преподобних, боја одежди код нас (када није пост) зелена. Подвиг преподобништва је подвиг који говори о тајни приопштавања Самоме Источнику живота – Светој Тројици. Сви ови видови мучеништва су у суштини исти.
Позната је прича о преподобном Антонију Великом (Египатском). Једном је он оставио пустињу, где се подвизавао постом и молитвом, и дошао у Александрију, зато што је тамо почело велико гоњење хришћана. Он је дошао из пустиње, где се молимо усамљен, да заједно са свим хришћанима сведочи о својој вери и подржи их у гоњењима, охрабри их у невољама и исповеди своју спремност да подели њихову судбину, како каже Свети Атанасије Велики, писац његовог житија, да би својим унутрашњим, бескрвним мучеништвом, у све преостале дане живота, продужио тим истим путем.
И други пример. Један од древних подвижника причао је да, када је видео свога оца како прима подвиг мучеништва, то је отишао да се моли у пустињу, да би принео Господу уместо тога подвига, кога га Господ још није удостојио, молитвени подвиг и припремио себе за будућа страдања, ако започну нова гоњења. А ако таквих не буде – да Господ прими подвиг његове усамљене молитве као подвиг бескрвног мучеништва.
Када читамо “Лествицу” преподобног Јована Лествичника, разумемо све што је у њој написано, и схватамо да је она написана за све хришћане. Но, у нама остаје чудно осећање, да иако се све у њој односи на нас, ми ипак не можемо да достигнемо живот који је ту описан. Преподобни Јован Лествичник говори о овоме овако:
“Неопходно је изабрати место и начин живота саобразно своме духовном стању”.
Господ уређује наш живот тако да ми усходимо по лествици савршенства, приопштавајући се мученицима, вољном страдању Господа, какав год начин живота да изаберемо: било то монаштво, било брак, било то какав други живот.
Када се савршава монашки постриг, духовник баца на под ножнице (маказе) и говори: “Узми ножнице и дај ми их”. Онај који се постригава подиже их и даје их своме духовном оцу. Ово се понавља три пута. Затим духовник говори: “Видиш чедо, нико те не принуђује, ти сам бираш овај крст”. Или као што каже Св. Петар Александријски (светитељ из XII века), нико не принуђује монаха на ову “добровољну смрт”. Он се сам одриче од своје слободе, чинећи први акт добровољног мучеништва ради Христа, да би се приопштио Његовом Крсту.
То исто се догађа и у црквеном браку. Смисао овог тајанства је да ступајући у брак, супружници буду спремни да поделе међу собом и децом, коју Господ даје у овом благословеном браку, не само радост него и способност одсецања своје воље једног пред другим, без које не може бити истинске љубави. Реч је о оној истој жртвености.
Радост брака – то је радост Крста Христовог. Тако се и чита у молитви: “Да буде им дана радост коју је имала Јелена када је пронашла Часни Крст. И венци који украшавају главе ступајућих у брак, означавају победу Крста Христовог над свим греховним страстима. Истовремено они означавају венце мученика, зато што ступајући у брак вољно примају страдања и невоље којих ће неизбежно бити у браку. За време свршавања Свете тајне, женик и невеста три пута обилазе око аналоја, напред иде свештеник и Црква поје:
“Свјати мученици, добре страдавше и венчавшесја, молитесја ко Господу, помиловтисја душам нашим”. Ово је онај исти подвиг мучеништва.
Но постоји још један начин живота, када човек није ни у монаштву, ни у браку. Или се он лишава брака, или га уопште не остварује: не зато што би он хтео да читав живот проведе у девству, већ зато што га Господ лишава могућности да ступи у брак. Таквих људи у наше време је све више и више, нарочито у Цркви. Овде, као и у сваком подвигу мучеништва, мудрост се састоји у томе да се буде способним да се овај невољни крст прими као вољни, чиме лишавање постаје добитком, и да би одсуство општења које се даје у браку, надокнадило општењем које човек може остварити у Цркви: учествовањем у богослужењима или у делима милосрђа, или другим послушањима у храму, бригом о болеснима. Овде се људско општење открива већ на новом нивоу, несравњиво више благодатним. Но, бива и неизбежних жалости, зато што усамљеност постаје понекад врло осетна, док човек не изађе из ње и уђе у исту заједницу (општења) са Богом и другим људима. Но, ништа вредно не постиже се без невоља. Као што каже преподобни Јован Лествичник, и ову мисао често понавља преподобни Серафим Саровски: “Где нема жалости, тамо нема спасења”.
Ниједан човек, ма каквим путем он ишао ка спасењу, не може избећи жалости: разочарења, губитак вољене особе, физичку или духовну бол, а све се садржи у томе како ми то прихватамо: као из руку Господњих, или се очајно противећи и тако уништавајући душу мрачним унинијем. Или ћемо све примати са таквом пасивном покорношћу до губљења самих себе и олаком подвргавању сваком моралном “зомбирању”.
Ми треба да се научимо да примамо наше невоље, тако као да нам их даје Сам Господ. Нови благодатни живот и јест пут нашег духовног усхођења, који се без обзира на начин живота који бира човек, неизбежно јавља мучеништвом, то јест сведочанством о Крсту Христовом и сведочанством о Његовом васкрсењу.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.