НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ДОК ПОСТОЈИ МАКАР И ЈЕДАН ЧОВЕК…
 
(Од 23. до 29. јануара 2005. г, у Москви су се одржали XIII Божићни образовни сусрети ” Школа, породица, Црква – сарадња у име живота”. Предлажемо иступање прот. А. Шаргунова на заседању једне од секција, 26. јануара. Тема реферата – “Моралне основе препорода Русије и телевизија”.)
 
“Не може се савест православног човека, а tим више свештеника мирити са легализацијом порно продукције, проституције, сексуалним образовањем ученика… Ако будемо ћутали, нас ће просто напросто уништити”.
(Из иступања Свјатјејшег Патријарха Алексеја II, на епархијском сабору г. Москве, 16. децембра 1997. г.)
 
Моја намера није да доказујем очигледно. Свима је јасно да је грађење Русије без моралних основа – исто што и градити кућу без темеља. А ако би се нешто слично и остварило, “коме би била потребна таква Русија”? Какав је смисао у независности и процветавању државе Содома?
Зашто су прекинули ТВ-програм “Руски дом”? Зато што онај у чијим је рукама “кутија” томе и припада власт. Шта је за њих могао значити једночасовни програм, и то једном у недељи? Чак им је било потребно да и мали зрачак угасе. У свакоме рату, непријатељ који осваја све, неће освојити ништа – ако остане недирнуто морално и духовно језгро покореног народа. Зато је његов главни стратегијски задатак – разбијање овог језгра, самлети и зрнце – чак ако је оно остало једно – да не би никада дало изданке.
Главно оружје за остваривање овог задатка у савременој етапи представља телевизор, али не ТВ као проналазак, зато што он може послужити и стварном просвећивању народа, а не бити само “оружјем масовног погубљавања” људских душа. Феномен телевизије, такође као и друга велика открића – на пример у области нуклеарне физике – јасно показује какву опасност за човечанство могу представљати култура и знање у одсуству моралности. То јест, они га доводе до физичког и духовног самоубиства. Чудо телевизије – тога орвеловског “телескрина” – је у томе, што он фокусира народ у једну грехом заражену гомилу, која се може гонити као стадо на сопствену кланицу.
Понекад нам говоре да телевизија није ништа крива, јер она само одражава оно што се догађа у свету. Али, ако је ТВ огледало онога што је у свету, он је то само у смислу онога о чему говори Апостол: ” Јер све што је на свету, телесна је жеља, и жеља очију, и гордост живота” (2 Јов. 2,16). И ако је огледало – то је оно најкривље. Забавно стакло, непрестана реклама три најглавнија греха: безграничног сластољубља, себељубља и среброљубља, на којима се заснива свет. Свет је пун ђаволских, привлачних, страшних замена истине. Није довољно да се људи занимају само земним и сујетним, али живећи у виртуелној стварности, они романтизују све оне журке, бандитске обрачуне и најгнуснији разврат. Помоћу телевизије ђаво приморава да се заборави на истинско назначење човека, на Бога и вечни живот. Не говори се случајно у православном народу да је ТВ “икона ђавола” и “црква сатанина”.
Потпуно је вероватно даће антихрист одједном приморати све житеље земље да му се поклоне управо помоћу оваквог средства. (Пример за ово је приказивање милионима гледалаца богохулног филма “Последње Христово искушење” М. Скорзиса). Помоћу ове “умиљате лажи”, да се послужимо изразом св. Јована Шангајског, ђаволу ће успети да одвуче човека од поклоњења једноме истинитоме Богу и убеди га да се поклони ђаволу и његовим савременим идолима.
Слушам протесте неких: али на ТВ нису само безвредне, већ и морално поучне емисије! Да, али оне тону у општој бестидности, и оне слабо долазе до изражаја. Ево на пример, још једне слике наше телевизије. Тренутно су по читавој Москви излепљене рекламе, које позивају да се посети “Музеј савремене уметности”. Причају, да тамо посетиоце очекује огромна скулптура нагог човека, који стоји четвороношке и у његовом анусу је намонтиран телевизор, који може посматрати не само чувар, него и сви који то желе.
Можда је ово најочигледнији симбол телевизије – канализациони отвор који потапа не само “Музеј савремене уметности”, него и све руске домове.
Не, у нашој слици савремене телевизије нема ни најмањег преувеличавања. Оно што се непрекидно приказује свима, постепено задобија силу закона. Најстрашније што се догађа данас – то је легализација свега неправедног, безаконог, преступног и греховног. Гора од свега је легализација греха. Ово је главна карактеристика нашег времена. Телевизија подстиче прихватање државних закона, који стављају под заштиту оно што је противно вечноме Закону Божијем. Ово се чини ради тога, да би несрећни човек престао да осећа грижу савести за учињене грехе и потребу да се каје због њих и да би се човек “ослободио” од Отачког покрова Божијег и Његових светих заповести, то јест да се више не боји Бога. Или како би рекао Хитлер: “Ја ћу вас ослободити од химере, која се зове савест”.
Ја пишем о овоме, не да бих још једном рекао свима што им је познато и још једном разобличавао безбожност. Могу бити само две реакције на оно што се данас догађа у Русији и на феномен телевизије: униније (или равнодушност) и патња (страдање). У унинију, по речи Св. Отаца је тама свих грехова узетих заједно, духовна смрт. А у патњи – доказ да је човек још жив, да се он већ обраћа Богу или се може обратити Богу.
Поред акумулације свих рушилачких страсти, један од основних циљева наше телевизије садржи се у томе, да васпита у људима потпуну равнодушност према страдању ближњих и нежељење да се живи са свешћу о одговорности. У начелу, ниједан нормалан човек, који још чува бар неке њене признаке, не може остати равнодушан према непрекидном озрачивању злом. Читав народ страда, али трагедија је у томе што је страдање помешано са унинијем, и униније побеђује. А оно што је најсуштинскије јесте да када милиони људи учествују у “цркви сатаниној”, онда се Црква Христова узводи на крст, и сваки у њој који није само по имену хришћанин, не може при погледу на оно што се догађа, не осећати неизрециву бол.
Хришћанин не може да се не мучи, видећи равнодушност људи према својим ближњим, према народу који се убија на њихове очи. Њега не може да не рани уништавање сваке светости и основне нормалности у људским односима. Хришћанин не може да не страда, знајући о оним, насађеним кроз телевизију: великим, страшним, безграничним гресима, “о којима је срамотно и говорити” (Еф.5,12). Греховима, који бешчасте душу и лишавају језа навек висине општења са Богом, гурајући је у адски бездан заједно са нечистим духовима.
Хришћанин не може да не болује, знајући за развраћујуће и опустошујуће призоре, који чине људе пасивним потрошачима свега што виде и чују. Како да не страда хришћанин тамо, где се исмејава тајна брака и тајна девства, где се одбацује велики Божији дар очинства и материнства, где постаје условним појам породице и одваја се тајна физичке блискости од тајне рађања.
Све се чини, да што пре наступи време када ће се људи разликовати једни од других, само количином новца – по речи једног стихотворца. Среброљубље – корен свих зала, друго идолопоклонство, по речи апостола Павла. Оно шкоди трима главним хришћанским врлинама – вери, нади и љубави. Више никога не чуде диспути о комерцијализацији пријатељства и љубави. (Као прво, он мора да буде добростојећим – каже 15-годишња девојка у ТВ-шоу). Али, ово су само “цветићи”. Свети оци говоре да постоје 6 исчадија греха среброљубља:
Издајство, лаж, превара, вероломство, насиље и убиство, потпуна равнодушност у односу на потребите људе. На наше очи открива се и продужава да се открива истинитост ових речи.
У мислима се ствара збуњеност и хаос – оно што мора привести и већ доводи до апсолутизације релативизма и субјективности у свим оценама, у оној мери у којој је човек (и човек за кога је грех – норма) – мера свих ствари.
Хришћанин не може да не пати, видећи систем образовања у коме нема Бога, а сходно томе ни смисла, ни будућности. То више нису просто атеистички, већ сатанистички програми (“сексуалног посвећивања” и окултизма), док се истовремено “Основама православне културе” не налази места ни у школи, а разуме се ни на телевизији. Децу и омладину уче да буду празна, самољубива, развратна, равнодушна према невољама народа и судбини своје Отаџбине. Данас је мало таквих школа које преподобни Сергије Радоњешки не би затворио.
При томе, ми знамо да је код нас на милионе беспризорне деце и да милиони деце не иду ни у какву школу, те им је једини учитељ и васпитач, телевизор и криминална улица. Немогуће је не страдати, видећи нашу децу да расту у овом друштву лажи и да се васпитавају на лажима, које она свакодневно поверљиво примају у још своје чисте душе. Како се спокојно односити према томе, да се ова деца, храњена духовно затрованом храном, врло рано привикавају на најстрашније ствари на свету и постају децом “достојном нове цивилизације”.
Хришћанин не може да не пати, видећи како се врши у бесконачним, бестидним ТВ-серијама фалсификовање наше историје и видећи несрећу свога отачаства, земље светог и славног рода угодника Божијих – светих благовјерних кнежева Александра Невског и Данила Московског, преподобних и богоносних отаца наших Сергија Радоњежког, Серафима Саровског и Јована Кронштатског, светих Царских мученика и свег сабора новомученика и исповедника Руских. А такође великих генија наше уметности и литературе: Державина, Пушкина, Гогоља, Достојевског, Чајковског, Рахмањинова, Андреја Рубљова. Иако је током векова наша земља доносила светлост православне културе многим народима, сада она сама губи православну културу. Тако је она дошла до тога да се са испруженом руком окреће Истоку и Западу, и одричући се својих духовних богатстава, халапљиво гута прљаве отпатке западног начина живота, који су јој наметнули њени непријатељи. И поред довољне временске дистанце, не извукавши никакве поуке из недавних искустава, она поново гордо увози све, што је Запад довело до атеизма и материјализма и све што гаси сваку светлост духовности и осмишљености са људског лица.
Хришћанин не може да не пати, видећи издајство савремене политике, која води у пропаст и обмањиваче и обмануте. Видећи такве лидере, који се ни најмање не интересују за вољу свемогућег Бога, а при томе глумећи некакву побожност у стојању пред ТВкамерама на богослужењима. Сва њихова делатност је противљење Богу – и сва њихова криминална политика управљена је на рушење моралних и духовних основа живота. Међутим, уништавани од њих народ, поново их бира за власт. Добро је рекао древни пророк, да је то тако: “јер је народ мој безуман и не познаје ме, луди су синови и без разума, мудри су да зло чине, а добро чинити не умију” (Јер.4,22). Но, ово су живи људи, то је наш народ који страда, као ниједан други народ; а хришћанин видећи то, не може да не пати.
Бива таквих жалости, када једино може утешити Бог. Видећи безутешну жалост народну, хришћанин се мучи зато што људи немају наде и подршке у тешким временима и у критичним животним моментима – а то је зато што нема Бога међу њима. Ми знамо да свезнајући и свесвети наш Бог, који нас Очински воли, употребљава страдања као последњу наду за повратак људи Њему. Његова спасоносна, недокучива љубав, јавља се на тај начин, тамо где већ наступа духовна смрт. Он допушта да буду несреће и беде, болести, страдања и смрти, и све што преживљавамо данас, да би се “Његов дом, дом Божији, напунио” (Лк. 14,23) и да би људи сазнали да је у покајању – кључ од свих закључаних врата и животних ћорсокака. И сва наша нада је данас на томе да ће милостиви Бог услишити овај вапај.
Док постоји бар један човек, који страда попут праведног Лота, који се окружен непоштењем, мучио свакодневно у својој души – Бог нас неће оставити. Зато – ово опет и опет понављамо – главни задатак наших непријатеља је да постигну да ми све што се дешава доживљавамо као нормалну појаву и примамо, не сумњајући, духовну храну коју нам нуди телевизија. Разуме се, ми би морали да признамо да је наш свет безнадежан, изопачен, одвратан, неподношљив и бесмислен, када у њему не би било противљења злу од стране хришћана и светих. Има, има још на земљи и у нашем отачаству Божијих Људи, у чијим душама пребива животворна благодат Светог Духа. Ради њих, Господ још продужава људску историју. Дух Свети освештава те људе и њихов живот, а такође благотворно утиче на све што их окружује: природу, градове, живот сваког од нас. И шта треба да чинимо данас? Да ли треба тежити да на ТВ имамо свој православни канал, апелујући “православном председнику” или олигарху Абрамовичу? Једино што нам је потребно је дух истинске хришћанске жртвености, без кога не бива никад ничег истински великог. Тада ће Господ показати свакоме, шта треба конкретно да чини у својим приликама.
На крају крајева, важнији је квалитет живота, неголи његов квантитет. Зато се наши непријатељи тако труде користећи сву власт, све паре, сва тзв. електронска и др. средства информација, које они чини се трајно држе – да не допусте оне пројаве живота, где реално присуствује Бог. Захваљујући духу жртвености, наслеђеном у нашем народу још од хришћанства, Бог нам је даровао победу у Великом Отаџбинском рату. Но, данашњи рат по својој дубини и размерама не може се поредити ни са једним претходним ратом. У њему победник може бити само Сам Бог и они, који су његови. Бог је већ све победио. Он допушта сада злу да се открије до краја, да би испитао верне и јавио у пуноћи Своју пасхалну силу. Зато нема разлога за униније. Већ сада – чули ви то или не – као ехо грме у вечности речи Апокалипсе: “Паде, паде, Вавилон велики” (Откров. 18,2). “И један анђео узе камен велики као воденични, и баци у море, говорећи: Тако ће са хуком бити бачен Вавилон град велики, и више га неће бити” (Откров. 18,21). Ове речи приличе натпису, већ сада урезаном на надгробној плочи великог града, над-државе зла. И мноштво мученика, чијом се крвљу опијала велика блудница, узносе небеско “алилуја” Господу. У Апокалипси је речено, да ће у сами моменат, када империја зла буде празновала своју победу и показивала величину и славу, мала хришћанска заједница имати храбрости да увиди немоћ власти и њене охолости, не осећајући при томе ни најмањи страх и униније. И више од тога, реч Божија нуди нам овај снажни пример наде, када маловерје, млакост, осећање свеопште пропасти, чини се притиска многе Цркве (Откров. 2-3). Смисао је јасан: ништа није катастрофално безнадежно и нека је империја зла – на врху своје славе, тј. нека се њена власт већ проширила на читав свет, то представља само привид, јер је овај горди Вавилон већ осуђен. У бујици свепотресајућих догађаја, Црква свагда види десницу Божију, моћну да надзире све људске замисли и остварује Свој план правде и спасења.
Из часописа “Руски дом”,
3-2005. г

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.