НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О “ЈЕДИНСТВУ ВЕРОИСПОВЕСТИ”
 
За савремени црквени живот у Русији карактеристичне су две особености. С једне стране, појавили су се неки нови богослови, који све упорније призивају Цркву да проповеди јеванђеље на језику блиском нивоу разумевања савременог човека. С друге стране, јасно се уочавају тенденције утицаја околног света на Цркву. Идеолошка пустош посттоталитарног друштва испуњава се идеалина западног света, изгнани бес комунизма довео је са собом још седам злих духова. Црква остварује своју мисију у свету, и њени чланови неизбежно су подвргнути овим новим идеолошким атацима, који се могу издржати само кроз верност духу и слову Св. писма и апостолског и светачког предања. Какве су основне богословске и психолошке тенденције овога правца у Руској Цркви?
Главна секуларна фундаментална вредност демократског погледа на свет, који заступа Запад и који је узор свих вредности у Русији данас – јесте принцип политичког и идеолошког плурализма, идеолошке трпељивости која чак и не прониче у суштину идеологије – принцип који по својој суштини пориче апсолутне истине. Дакле, нема владајуће идеологије, постоје многе идеологије од којих је свака део истине. Нема једне истине, има много делимичних истина. Пренешен у религијску свест, овај принцип наводи на помисао да није другачије ни у религији – а отуда изниче идеологија религиозног универзализма који се заснива на спекулацији да је у свакој религији присутно откровење и одблесци Божанске светлости; а то замагљује задатак нас хришћана (браће свих људи на земљи) у разобличавању лажи и зла које су у нашем времену достигле крајње границе. Ако се делови сложе заједно можемо ли добити целостну истину? Такво схватање је противно хришћанском принципу крста и оно је одрицање од њега, јер води религиозном индивидуализму и егоизму: моје је право да верујем овако или другачије. Психолошки индивидуализам види веру као своје лично дело које се тиче личних, интимних страна моје душе. Ово губљење саборности логички проистиче из духовних позиција протестантизма, тог мистичног индивидуализма који се отпавши од васељенске Цркве, разделио на стотине секти. А сада је та центрифугална сила раздробила ове заједнице на мноштво индивидуа које чак и не осећају потребу да усагласе своје погледе са погледима своје једноверне браће.
Из овог религиозног индивидуализма очито присутног у свим сферама делатности западног човека, произилази још једна важна психолошка црта савремене псеудохришћанске свести – религиозни утилитаризам и егоизам. Ова утилитарна позиција закономерно одражава општу деградацију личности у савременом свету и низводи религиозну свест хришћана на ниво првобитних дивљака који се клањају идолима да би избегли зла од њих, а и да би добили блага од истих, пре свега материјалних.
Друга секуларна вредност пред којом метанише савремени свет јесте земаљски успех: добар и сит живот. “Хоризонталне” тежње заузимају ванредно велико место код западних хришћана, заклањајући им, у суштини, изворни духовни живот. А ово произилази из преувеличавања несумњивог факта да хришћани морају какотако на принципима праведности уређивати свој социјални живот но, тако да њихов земаљски труд не заклања Град Небески. Када основном вредношћу постане тражење благостања, то хришћани траже пре свега земно у нади да ће им се Царство Божије додати као награда за мрављу марљивост. Није случајно што се у последње време у нашој демократској штампи појавило такво мноштво чланака, чији аутори критикују Православље због одбацивања практичног живота и одсуства оног прагматизма којим се поносе протестантизам и католицизам.
Другим пројављењем раслабљене вере, људи који граде тврђаву овде на земљи, предпостављајући је “ваздушним замцима” загробног живота, јесте религиозни хедонизам, изражен у жељи да се било којим средствима добију мистичка осећања као тобоже нарочити вид духовности. Ово је особено видно код секти Пентакостолаца, Квекера и у Русији код Хлиста, који у религиозном животу траже пре свега изоштравање естетских осећања на Богослужењима, док се у многим религиозним књигама Христос приказује више естетски – тј. бришу се границе између световног и духовног стваралаштва. Тако се истинска вера, заснована на догматима у Предању замењује некаквим религиозним осећањем које се ни према чему не обавезује и не односи озбиљно. Тако по овоме путељку мистичног индивидуализма и егоизма није тешко доћи до будизма и хиндуизма, јер њихови корени су управо религиозни егоизам и утилитаризам. Узгред речено, у књизи једног од лидера овог реформаторског правца, свештеника Александра Борисова, будизам и ислам се отворено називају богооткривеним религијама. А на недавном сусрету демократских писаца са Јељцином, он је изјавио да га узнемиравају анти-екуменистичка расположења у Цркви.
Емоционална преоптерећеност савременог темпа живота, и обиље стресних ситуација – доводе до тога да се од вере у првом реду траже психотерапеутска олакшања, што ми сматрамо у општем правилном оријентацијом, јер је Православљу свагда била својствена функција утехе. Тако свештеник заузима у свести човека почасно место поред домаћег психоаналитичара. Но, горе поменути Борисов превео је и дели у својој парохији књигу католичког свештеника Џона Пауела: “Како остати у љубави”, која је очити пример замене основних хришћанских догмата психолошким теоријама. Остати у љубави, значи по Пауелу: заволети себе, испунити се истинским самоуважавањем све до осећања празника у души. Између осталих, католичке и протестантске књиге продају се у томе храму у већем броју неголи православне!
Сва ова слика патолошке религиозне свести која се не одлучује да призна своје безверје и лукаво носи маску хришћанства – ствара општу атмосферу двосмислености, субјективности и магловитости у којој се расплињују критеријуми истине и добра. Отуда произилази и несхватање закона духовног живота, прескакање фаза, тражење хришћанске љубави без крста, тј. њена замена са уображеном и самообмањивом љубави; као и замена ума уобразиљом, здравог разума – субјективном вољом. Узети у својој свеукупности, ове појаве доводе у духовном и душевном животу до ваистину разорних последица за личност, које су утолико више опасне што, као и у случају прелести, човек не примећује њихове погибељне последице. Као резултат тога човек почиње да исказује судове који нису засновани на догматима и рационалним доказима, већ само на емоцијама срца, секуларним вредностима – тј. у представу о Богу уноси своје антропоморфне судове и прилагођава истину својим погледима. Ова секуларизација свести и подвлашћеност ума емоцијама доводе до отворене јереси, јер се савест и живот не проверавају догматима, већ се напротив догмати прихватају и одбацују у зависности од
тога одговарају ли мојој савести и мојој представи о Богу. Личност тим самим чини јеретички избор, дејствујући по личном укусу и каприцу – тј. одабира из система вероучења оне догмате и моралне захтеве који јој се допадају, одбацујући друге уколико они противрече модерној идеолошкој оријентацији. Нарочито се изостављају догмати о првородном греху и искупљењу, што је и разумљиво, пошто су они основа стварног хришћанског морала.
Савремени свет пројављује поразно неосећање греха и неће да види своју греховност која га разобличује. Што је више греха у свету, то је веће ово неосећање. Није случајна појава, на пример, богословља Тејара де Шардена (1881-1955) која неизбежно води пантеизму, и отворено противречи хришћанском учењу по многим важним тачкама. У области теоретских идеја ово преметно стање ума, непосредно налази израз у адогматизму – одрицању практичне неопходности догмата за хришћански живот и гносеомахији – мржњи према рационалном сазнању које тобоже исушује душу. Природном заменом здравог разума онда служи интуитивизам, којим се тако поносе савремени људи, како не верујући тако и мистици типа пијетиста, јогина и других. Примат интуиције над разумом, и то не духовне интуиције на плану опажања очигледних истина, већ интуиције осећања доводи до оробљености ума страстима и распарчаности (мозаичности) сазнања (свести).
Шта ово значи? Распарчаност свести означава прекид у целостном усвајању вероучења и култа, уопште свих животних појава, како духовних тако и материјалних. Потпуна догматска пријемчивост означава монизам прилаз свему из једнога – у каквом степену је то корисно или штетно за спасење душе или колико ме то одвлачи од хришћанског пута. Распарчана свест не брине се много о спасењу душе, а није у могућности да дође до јединственог критеријума – она прилази разним сферама живота са потпуно различитим мерилима. Као последица тога, човек може ићи на богослужења и тако рећи задовољавати своје религиозне потребе у храму, и истовремено налазити естетско задовољство у тривијалним холивудским филмовима или тешком “хришћанском” року (чија се аудио продукција такође може видети у поменутим храмовима) – у својој научној делатности, рецимо, може проповедати пантеизам, дарвинизам, или друге нехришћанске погледе. У области расуђивања, губљење власти (самодержавија) ума у споју са интуитивизмом доводи до спонтаности, тј. до тога да човек не промишља своје изражавање, те се дешава да се кроз неколико дана одриче од својих мисли или црвени због истих. Таква спонтаност, по неоспорном закону психолошких антитеза, неприступачна за логичке закључке постаје узроком јаке сугрестивности, тј. спремности човека да буде убеђен у било какве глупости, уколико се оне лепо украсе и проповедају са великом самоувереношћу. Ови примери масовне сугестије добро су били познати многим демагозима 20. века: Хитлеру, Стаљину и другим, више блиским нашем времену. На крају крајева права човека, плурализам, слобода у њеном садашњем изразу, као синоним за сведозвољеност и друге демократске вредности постају за такву свест више важне, него закони живота Цркве. Ако се овим стањима дозволи да се развијају без препрека, она се завршавају класичном клиничком сликом аутистичког мишљења, – раздвојеношћу човека од стварности, света других људи и Бога.
Призив реформатора Цркви да буде ближе животу све се чешће пројављује у стварности на најнеочекиваније и најстрашније начине. Недавно је часопис “МК”, који предњачи у разврату и магији, саопштио својим читаоцима, објавивши на насловној страни велику фотографију, о освештању редакције свештеницима Александром Борисовим и Петром Коломијцевим. А сасвим недавно нова информација у истом часопису: православна парохија Коломијцева спријатељила се са “МК” преко поклона скупоцене иконе редакцији часописа. Разуме се, као и увек сви наводи у новинама праћени су гнусним рекламама непристојних видеофилмова, школа еротског плеса, абортуса, врачања и др. Ово освећење може се упоредити само са освећењем јавне куће или освенцима (конц. логора). Благослов и освећење као и богослужење и богословље – нису предмет сопственог извора или медитације – већ је то нешто што је купљено Крвљу Христовом и припада само Цркви.
Наше кратке белешке по овоме питању разматраћемо следећим јасним речима великог учитеља Цркве, Св. Јована Дамаскина:”У свему, браћо, да се држимо Црквеног предања као камена вере наше, не померајући границе које су поставили свети оци наши и не дајући места онима који желе нова учења и разрушење здања Св. Божије Васељенске Апостолске Цркве, јер ако свако буде поступао по својој вољи, мало-помало разрушиће се сво дело Цркве. “Само када надахнуто сазнање одговорности за истину не би било одвојено од нашег живота по истини! Ако наш унутрашњи поглед није просвећен, то све наше спољашње учење нема значаја. Човек иште ново лице истине и хоће да искуси и преосети очигледност тога што стоји у догматима. Ако се ми не обновимо – а нећемо се моћи обновити ако се не противимо свим снагама свакоме злу у свету – нећемо ни моћи опстати и победити у овој неизбежној конфронтацији са свим лажним учењима, за које је хришћански догмат – неугодна препрека на путу стварања јединствене супер–религије.
Недовољно је да се вери предаје споља као нешто рационално, већ је неопходно да се истина осветљава изнутра како би постала очигледна за хришћанина. У наше време можда је Црква изгубила тако много верујућих не само због покривања зацртаних истина усред агорматских тенденција, него и зато што се Откровење о Богу хладно приповедало.
 
по Видовдапу, 2002. године.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.