НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О НЕВИДЉИВОМ СВЕТУ
 
Опростите на моме, можда, наивном питању. Ја сам у Цркви почетница (новоначална), те сам недавно сазнала да постоји и црквена нова година. Знам да Црква живи по старом календару и истовремено празнује са свима грађанску нову годину. Ви сте једном писали да је то због тога што хришћани живе у свету(иако нису од света) и у времену, и у вечности. Но, показује се да постоји још једна димензија – црквена нова година, која започиње 14. септембра (1. септембра по старом). Увези са овим хтела бих да питам: из године у годину понављају се једни исти празници – је ли то повезано на неки начин са понављањем годишњих доба, које запажамо у природи? Зашто на радију говоре: данас је дан тог и тог светитеља и са њим су повезана таква и таква веровања?
 
Е. Переверзјова, г. Електростал
 
Одговор: Народних веровања има разних. Код једних су тачна запажања о природи, а код других – покушај да се помешају незнабожачка сујеверја са хришћанством. Но, ако говоримо по суштини Вашег питања: све што постоји у Богом сазданој природи то је својеврсни одраз невидљивог света.
Зато, иако је сада јесен, добро нам је сетити се пролећа на црквено новолетије. Само једном у години, и то сваке године, свет који ми видимо избија са својом скривеном снагом и донекле се открива. Ма колико била сурова и дуга зима – појављују се цветови, разлистава се дрвеће и све се испуњава безбројним нијансама биља и цвећа, који обећавају још исто толико слатких плодова. Постоји у природи тај изненадни пробој, излазак напоље сакривеног живота који Бог одржава у материјалном свету.
А ми знајући за благодат Христову, заједно са свим светим, који су писали о том чуду (од светог Јерме из II века, до св. Игњатија Брјанчанинова са његовом „Баштом у зимско доба“) схватамо са читавом Црквом, да је то слика онога што може достићи свет, повинујући се заповестима Божијим. Наша земља ће се једном преобразити у нови свет светлости и славе, у коме ћемо угледати свете и анђеле.
Ко би могао помислити да ће два или три месеца до пролећа, природа која се чинила мртвом, може постати тако велелепном и где је свака шара непоновљива? Тачно тако нам света Црква говори о вечном пролећу које очекује све хришћане. Оно долази, мада се чини да касни. Свакога дана ми се молимо: „Да дође Царство Твоје!“ и то значи: „Да, дођи, Господе Исусе. Јави нам Себе, Ти Који седиш на херувимима“. Јави Своју силу, дођи и сокруши наше непријатеље и избави нас од лукавог.
Земља коју ми видимо, не може нас утешити. Она је само почетак, само обећање оног што је иза њених граница. Чак и усред своје највеће радости, када је покривена свим својим цветовима и показује нам своје скривене ризнице – за нас ту нема утехе. Ми знамо да постоји невидљиви свет; свет анђела и светитеља, свет славе Божије, небески Јерусалим, престо Господњи, сва вечна чудеса, најдрагоценија и најтајанственија, која су сакривена иза видљивог света. Оно што ми видимо, само је спољашња површина вечног царства. А према томе царству устремљен је поглед наше вере.
Да, ми хришћани, живимо у две димензије: земаљској и вечној; и према два календара, земном и небеском. Поново и поново, од прве године нашег живота до последње, мењају се годишња доба, да би дошло до нас једном заиста, оно што је јединственом тајном живота – пролеће. У кругу богослужења црквене године су у центру Рождество Христово и Васкрсење. Опет и опет понављају се они у нашем животу, да би ми могли једном да достигнемо пуноћу онога, што они означавају.
Да, и ове године ће се Господ јавити онима који Га љубе, као у дане Рождества, када су анђели сишли пастирима са неба. Нека нам буде дато да још једном чујемо усред Пасхе Господње, пјеније светих „Днес весна благоухает“. Нека се сијаше славе Божије шири као цвеће и као лишће на дрвећу. Но, ма колико јарко сијали сунце, небо и облаци, ма колико била зелена поља и шуме, ма колико очаравајуће певале птице, ми знамо да све није овде и ми никада не доживљавамо део као целину. Све исходи из једног центра Рождества и Васкрса, из овога центра љубави, који је Сам Бог. Све земаљско и небеско. Но, све земаљско постоји да би ми научили Божије заповести. И сва земаљска красота није Његова пуноћа. Она говори о небу, али она није небо, већ само расејани зраци, бледи одраз његове слике. Земаљска лепота су само мрвице које падају са небеског стола. А ми жудимо да окусимо пуним устима сладост Божанског живота за трпезом Господњом..
 
„Руски Дом“,
9/2004. г.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *