НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
БОГОРОДИЧИНА ПАСХА
 
Драги оче Александре, искрено Вам благодарим за Вашу нову књигу „Последње оружје“, јер сам у њој нашао одговоре на многа питања која су ме мучила. Али постоји једно питање на које ми вероватно нико никада не може одговорити. Тачније одговори су дати и код Вас, али ја их очигледно не могу усвојити. С једне стране, мени је разумљива бол, Вама несимпатичног Ничеа: „Умољавам вас све, чувајте верност земљи. Не верујте онима који говоре о надземаљским надама. Знали то они или не, они су тровачи“. И још овако он пише: „Где је моје станиште, ето шта ја питам, ето шта ја тражим, што сам тражио и нисам нашао“. Постоји реч „ентропија“. Све ишчезава и може се рећи да је читава историја непрестана сахрана човечанства. Ово је научна слика света, али одвише немилосрдна и безрадосна. А свет је занет само тражењем радости и његова једина брига је како заборавити на смрт. Зар је живот толико бесмислен? Ја схватам да није све тако просто. Моја недавно умрла бабушка је била дубоко верујући човек и истовремено истакнути научник, доктор астрофизике. Она је нарочито поштовала Божију Мајку и све њене празнике. Пред своју смрт, она ми је говорила: „Не уступај неверју, то је ентропија. Моли се Божијој Мајци, побеђуј себе и она ће те извести из свих ћорсокака“. Више од свега на свету хтео бих да схватим, од куда верујући добијају толику радост у Пасхалну ноћ и на празник Успења Богородичиног, који Ви називате Богородичином Пасхом.
 
Алексеј Забељскиј, Г. Гомељ
 
Одговор: Ми савршавамо радосни празник Успења Богородичиног у свету где нема радости. Свет има крај. И он има почетак у времену. Научници данас говоре, да је васељена започела своје постојање пре 14 милијарди година „великом експлозијом“, до које свет није постојао. И кроз милијарду година (а можда и знатно раније – може бити услед причињене самим људима „нове експлозије“) он ће прекинути своје постојање. После тога неће бити ничег. И сав свет по мерилима вечности представља само краткотрајно чудо.
Ми смо такође смртни. Једном смо били зачети и родили се на свету. Сваки од нас је јединствено, непоновљиво, ново биће, каквог није било никада и неће бити никада. Од момента када је Бог призвао сваког од нас из небића. Зар ја до тада нисам постојао? Није ли било овога „ја“, које је у моменту зачетка свог постојања, започело битисати?
Но једном, и то се више пута поновило, Бог ми је дао да дознам оно што бесконачно превазилази свако знање. У Рождеству, код Крста и св. Плаштанице, и на Васкрс, и у Богородичиној Пасхи, Он ми је јавио Своју светлост, Своју љубав, Свој живот. И милиони људи, таквих као што сам ја, када их се дотакла благодат – сазнали су да никада неће умрети и да су саздани Богом и за Бога. И да само у њему могу обрести покој. Ја постојим у Божанској вечности као онај, кога је Бог замислио у Својем срцу и Својој мисли. Пре него што сам био зачет у стомаку моје мајке, ја сам био жељен и вољен од Бога.
Разуме се, мој живот ће се завршити. Ја треба једном да умрем и шта ће бити после тога? Зар ће се све претворити у просто и ништа? Хоће ли све ишчезнути, не остављајући никаквог трага – тачно онако као што ће васељена једном постепено угаснути?
Сада ја знам зашто Црква говори другачије. Она зна да смрт није последња реч. Празник Успења Божије Мајке може се назвати победом над ентропијом. Реч „ентропија“, по научницима значи неумољиво кретање света ка не“стајању и смрти. На последњој страници Св. Писма је чудесно обећање: „И видјех небо ново и земљу нову… И рече Онај што сједи на пријестолу: Ево све чиним новим“ (Откров. 21; 1,5). Чак ако све што ми видимо данас – наша земља и све звезде, и све галаксије, и ми сами ишчезнемо, ипак неће све бити прогутано смрћу.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак ове победе, зора новог стварања. 25. март по ст. кал. (а такође 8. децембар, дан зачећа Пресвете Богородице, св. праведном Аном и 8. септембра – дан Рођења пресвете Богородице) и 15/28. август су повезани један са другим. У Ваплоћењу тело Божије Мајке није било просто носиоцем материнства. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским? Успење је природна последица Благовести. У Благовести, Реч је постала плот у Пресв. Дјеви и пребивала са нама. У Успењу, људско се обожило у Њој и почело да пребива са Богом.
Божија Мајка није знала за грех. То значи да у Њој није било семена трулежи, које ми носимо у себи. На вечерњој празника Успења, ми слушамо обично Богородичино Јеванђеље, зато што празнујемо улазак Божије Мајке у нови дом. „Благословена си Ти међу женама, – тако је поздравља св. праведна Јелисавета, када се оне обе бремените сусрећу, – благословен Плод чрева Твоего“.Она носи под срцем, Онога, Ко ће Својом смрћу победити нашу смрт. На многим древним иконама Успења Богородичиног, приказани су апостоли како стоје око празног гроба. Смрт није могла задржати тело Оне, Која је ради нас родила свету Христа, Живот. Ето зашто је Божија Мајка – нада свега створенога и 15/28. август – тако радостан празник. Најрадоснији после Васкрсења Христовог.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *