НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
РАДОСТИ МОЈА
(1. августа навршило се 250 година од рођења преп. Серафима Саровског)
 
Преподобни Серафим Саровски је нама један од најблискијих и најомиљенијих руских светих. Нема, вероватно ни једног православног дома где нема његове иконе на којој стоји у белом ланеном огртачу, смирени, седокоси, погрбљени старац опирући се на штап или секиру. На његовим грудима је бакарни крст којим га је благословила његова мајка отпуштајући га из куће, а на леђима врећа у којој је он носио свето Јеванђеље. Крст и Јеванђеље су били увек са њим. Сав његов живот био је пред Крстом и Јеванђељем, као непрестана тајна исповести, а са његовим дисањем било је сједињено име Исусово: “Боже милостив буди мени грешноме”.
А затим у забити тамбовских шума, где се преподобни подвизавао, био је и Јерусалим, и Гетсиманија, и Голгота. За њега је природном потребом било свакодневно читање Јеванђеља у оној мери у којој се то налаже црквеним уставом после четрдесетодневног поста и молитве, у Страсној седмици, када сва Црква предстоји Крсту Христовом. Читав његов живот био је на дубини Страдања и Пасхе. Свагда, читава година била је Страдална и зато свагда, читава година – Пасха.
Ми често из навике исповедамо наш Символ вере, тако да његове речи често клизе по површини наше свести, не потресајући нас при томе чудом истине. Међутим, све што произносимо превазилази наше природно опажање. Како је муњевит прелаз од речи “Воплотившегосја от Духа Свјата” ка речима “и страдавша и погребена”. Од Рождества одмах ка страдањима на Крсту, као да се ништа није догађало у међувремену. Читаво Јеванђеље као да ишчезава; тридесет и три године на земљи Сина Божијег, о којима Символ вере ништа не говори, или тачније, све је садржано у речи “Крст”. То је због тога што се Крст јавља јединим и јединственим мерилом Бога на земљи. Ту је Његов центар и Његов час (Јн.12, 23).
Ту је суштина свега. Ту се преп. Серафим моли са уздигнутим рукама ка небу, клечећи на камену усред Русије. Ту његово лице сија као Христово на Тавору, усред мрака и хладноће наших дана. Његово исцељење Михајла Васиљевића Мантурова, пошто је овај више пута исповедио Символ вере – је слика исцељења сваког човека који му је долазио….
Бог је пуноћа љубави, љубави до краја; т. ј. спремности да се умре за онога кога волиш: “нема веће љубави…” (Јн.15,13). Он приноси Себе на жртву за све нас. Ово је несхватљиво и не престаје да изненађује. И преп. Серафим је обрео благодат заступништва пред Богом за разбојнике који га убијају. Но, сродство са Богом и свим светим и јесте Крст. Не само дани, него и примљени. Недуго до смрти преп. Серафим је говорио показујући на иконе: “Ово су све моји сродници, моји блиски”. И два пута у виђењу Богородица указује апостолима Петру и Јовану на њега који лежи на болесничкој постељи: “Овај је од рода нашега”.
Што је човек ближи Богу, тим се више орођује са свим људима. Сама Божија Мајка благословила је преп. Серафима, после његовог стицања радости у Духу Светоме, да изађе пред људе из свог затвора. Смисао живота је стицати радост да би ту радост давали другима. Ми видимо ову његову пасхалну радост пред сваким човеком. Ма ко да му је долазио – сиромах у дроњама или прослављени генерал, ма у каквом греховном стању се налазио, он се свима клањао до земље и благосиљајући истовремено целивао руке својих посетилаца као да имају свештени чин, говорећи: “Радости моја, Христос васкрсе”!
А ово је звучало као речи св. Јована Златоустога усред Пасхе: “Приђите сви, и ви који постите и ви који не пости
те, нико нека не оплакује своју ништавност, јер праштање од гроба засија”. И сада, усред небивале равнодушности и рата против човека чује се оно његово “Радости моја”. Сваки човек је радост, зато што је Христос васкрсао. Зато што преко Крста дође радост читавом свету.
Ето зашто је пре годину дана читав православни свет тако торжествено празновао 100 – годишњицу прослављења преподобног Серафима, а сада се исто толико радосно празнује 250 година од његовог рођења. Овде су свакодневно празници – зато што се свакодневно овде стичу хиљаде поклоника који би хтели да се поклоне његовим чудотворним моштима и прођу молитвено Богородичину “канавку”. Сви знају имена његових источника – Казањски у Дивјејеву, Цигановка, Сатис. А сама Богородица, јавивши се својем возљубљеном изабранику код реке Саровке, ударила је о земљу жезлом и обећала том месту већу благодат од оне коју је некада имала вода бање Витезде у Јерусалиму.
Од Божије Мајке, он се научио да поучи све који су му долазили да буду источник радости за друге, које сусрећу макар и тренутно. Богородица – Живоносни Источник, постоји празник у Цркви и икона са таквим називом, на коју је често преп. Серафим упућивао оне који су тражили спасење од њега. А сам он је као св. источник ка коме сви долазе за целебну воду. При томе једни долазе са великим сасудом, а други са малим; но сви бивају напуњени до врха; неки сасуди су прљави, али их вода очишћује. И нико не одлази празним. Такво је наше општење са преп. Серафимом. Такав треба да буде и наш живот. “Радости моја, стеци дух миран, и хиљаде око тебе ће се спасти”.
Сваки који нам се приближава, треба да се од општења са нама испуни миром. Свако ко нас посећује у време болести или просто пријатељски, или на раду, или суседски, треба да оде од нас, макар мало више радостан него што је дошао. И у главном погледу, од читаве Цркве и њеног благодатног доживљавања Христа и јединства са Њим треба да исходи радост, коју ништа не може помрачити. Нисмо ми извор радости, већ Бог и преп. Серафим води ка Њему. Када источник престаје да даје воду, он се прља као и ду
ша која престаје да буде источником мира за друге. Ово се дешава зато што њени односи са Богом нису чисти. Ако у нама нема радости и побеђени смо унинијем, онда то происходи од неке препреке између Бога и нас. Није несрећа у томе што имамо много невоља, већ у томе што ми немамо одлучности да примимо Крст Христов као нашу победу.
Ма каква нас напред чекала искушења, ако је са нама сила Крста, онаће послужити само већој слави верних. Ми се сви сећамо пророчанства преп. Серафима о времену “када анђели неће моћи примати душе”. Но, не знају сви, вероватно за његово пророчанство о предстојећим апокалиптичким бурама, које он у светлости крсне благодати упоређује само са зрнцима песка.
“Погледај на дно бунара – говори он дечаку (Андреју Филиповичу Леополдову) спашавајући га од очајања и неверја – и видећеш како вода извире из земље, а заједно са њом подижу се зрнца песка. Они се подижу и падају, подижу и падају, а вода остаје чистом. Тако и они, који се старају да узмуте Цркву православну и њено чисто и свето учење, слични су овим зрнцима песка са својим учењем које ће пропасти на дно, а учење св. православне Цркве остаће чистим до века. Радост се рађа од љубави. Љубав има такву снагу, да ми заборављамо на себе и сећамо се онога кога волимо. Ако је потребно да поднесемо велике невоље и трудове, знајући да су они угодни Богу, ми ћемо их радосно поднети. Они ће за нас бити слатким. И ми ћемо чути завет Преподобног усред небивалих невоља: “Не треба да клонемо. Христос је све победио, ђавола посрамио, смрт умртвио. “И само због Православља – због верности Крсту Христовом и васкрсењу, заступништвом Божије Мајке, Бог ће помиловати Русију”.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.