НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
МОЖЕ ЛИ СЕ ПОБЕДИТИ ЗЛО?
 
После недавног америчког погрома Ирака (а пре тога Србије) самим собом се намеће поређење са догађајима од пре 6070 година, када је нацистичка Немачка освојила готово читаву Европу а данас САД мало-помало установљује своју власт над светом. И тада, а и сада, покорене народе очекује уништење ради задовољења „изабране расе“ (златне милијарде).
И ондашња Немачка и садашња Америка демонстративно су раскинуле са хришћанском прошлошћу. Пароле попут „Гот мит унс“ (С нама је Бог; нем.) „In God we trust“ (Ми верујемо у Бога; енг.) или свакодневне молбе америчког председника никога више не могу преварити: Шо већ није хришћански Бог, већ пре Бог којем се моли антихрист (Дан. 11,38): Бог земаљске, финансијске, политичке и војне силе. Ако овако буде и даље, чини се да ће се ускоро јавити антихрист и крај света. Зар није очигледно да зло, какво Ви волите да поновите, постаје све више организовано? И крајем 30-их година немогуће је било претпоставити куда ће се окренути догађаји и чиме ће се све завршити?
Је ли могуће (по аналогији) очекивати сличан исход и сада?
 
И. Стрекаловски, г. Москва.
 
Одговор: Свет је био потресен „ратом звезда“ из филмова страве и ужаса који је Америка продемонстрирала у Ираку. Дословно, то нису били људи који су продефиловали на екранима целог света, већ космички дошљаци који убијају људе ради мамоне. Челични роботи, конструисани бесовским силама, инвазија апокалиптичких скакаваца. Иза свега тога су политичке и војне амбиције САД и исконски сан Израиља о господарењу над светом.
Ови догађаји припадају тој духовној категорији онда када постану већим од самих себе. Какве је чудесне пророчке речи исказао Дикенс у претпрошлом веку: „Најразорнији удар на слободу биће нанесен из ове земље“[1]. Најпоражавајуће од свега је то што они принуђују светску заједницу да призна оправданост њихових акција. Тако ће и сам антихрист захтевати од свих признавање своје непогрешивости.
Разлика садашње ситуације од другог светског рата је у томе што је Хитлеру било супротстављена реална војнополитичка сила у лицу СССР и савезника, а сада таква сила не постоји. И пут за Москву, за америчке тенкове (ако затреба) је отворен. А и сама Москва је већ, у ствари, окупирана.
Но, најглавније је да се духовна и морална атмосфера променила. Двадесети век са његовом нечувеном свирепошћу био је тек прелаз у двадесет први век. И Хитлеровски нацизам и Стаљинистички Гулази, у том погледу су били само увод. Из једнога зла, неосвешћеног и неодбаченог проистиче и друго. И у небивалом тенденциозном (светском) расту зла у двадесетом веку – почетком 21. века, све јасније се оцртавају обриси апсолутног зла.
Данас је потирање (гажење) моралних норми – неизоставни закон политике. Историјска одговорност „нових американаца“ састоји се у учвршћивању политичког насиља као правила. Светском заједницом све више овладава мрачни песимизам у погледу људске природе, тј. убеђеност да су људи зли у самој својој суштини.
Делимично то тако и јесте. Христос каже: „Како ви можете чинити добро, будући да сте зли“? Но, зло у човеку то још није – све. Греховна проказа не може уништити првосаздано првородство: људска природа остаје добром по својим главним стремљењима. И то у основи добра, без обзира на изопаченост. А ово даје могућност човечанству да се бори са злом и продужи живот на земљи, јер народи и државе постоје у свету створеним Богом. Моралност и праведност чине суштину људског живота, а зло само паразитира на њима.
Политика „новог светског поретка“ за ово не зна. Обратно она се надахњује привидном безграничношћу зла. Они претпостављају да је човек – животиња покренута похлепом и страхом. Потпуно уништавање основа моралности и културе – је азбука антихристове власти. То је ђавоља политика, где су безгранично насиље, неморал и лаж – нормална политичка средства.
Разуме се, политика силе није од јуче. Увек је било владара који су без колебања прибегавали фалсификатима, лажима и свирепостима, тј. чинећи злочине за које је способан само човек да би задовољио своје амбиције. Ипак зло није било одлучујућом силом друштвеног живота, а сада после октобарских догађаја 1993. год. (у Москви), бомбардовања Србије и разарања Ирака, оно постаје право које чврсто настоји на ономе што означавају речи:
 
„Право је код онога који има паре“, или
„Ко је на ТВ, тај је на власти“.
 
У свести маса ово се усидрава као норма; такође нормом постаје и грех насиља. Данашњи тријумф политичког зла могуће је само захваљујући набујалом расту аморализма у свету. Беспримерна пропаганда насиља, разврата и отвореног богохуљења не чини се случајно данас, уз пуну попустљивост државне власти. Наступиће (наступа) дан кад ће апсолутна неправедност узтријумфовати. А ово ће се десити само зато што ће морално слепило и компромис са злом бити прихваћено од већине. Људи који ће прихватити ова правила – преокренуће се у робове унапред упрегнуте у јарам „човека безакоња“.
Ишчезавање нормалног политичког живота, превраћање ОУН и Савета безбедности у чисто декоративне организације – веома су индикативни сигнали о зацарењу апсолутног зла, када ће се узети онај који задржава (2 Сол. 2, 7), а то је законска државна власт, како су о томе говорили многи Свети Оци. То значи да ће сваки политички живот ишчезнути.
Где је одговор на ову, привидно безазлену ситуацију? Одговор је у томе да зло неће победити, као и политика „новог светског поретка“. Разрушити, не значи победити и ми видимо какво је „опште добро“ ова власт способна да принесе људском роду. Америка данас постиже успехе увећањем људске патње – што је супротно циљевима сваке истинске политике.
Зло је увек рушење, а то предодређује слабост и недуговечност његових успеха. Тренутни успех је увек обмањив, чак и са земаљског становишта. Победа фашизма у своје време, чинило се незадрживом. У далекој и блиској будућности и ову политику ће неизбежно постићи казна, само је питање времена када ће се то десити.
Ми знамо да правда и правичност не побеђује увек у овоме свету који лежи у злу. Јавља се питање: Зар ће промислом Божијим бити дозвољено (допуштено) да наша слобода буде уништена силом као и све традиционалне духовне вредности? Зар нема наде да ће истина и правда на земљи победити бар на неко време? Зар ће Бог допустити да се наше разгромљено ОТАЧАСТВО никада више не обнови и наш живот неизбежно постане ропски? Да наша Црква буде потчињена непријатељској јој власти, наша браћа по вери буду гоњена и убијана, наша деца развраћена, а ми све више помирени са владавином лажи?
А како може бити друкчије и шта се може променити ако се ми не променимо? Главним узроком свих несрећа увек је била тежња за земаљским успехом, сједињена са спремношћу да се на жртву принесе истина. Тако је било и у време катастрофе 1917. год, тако и сада у садашњој криминалној револуцији.
Као резултат последњег рата зло се оснажило у свим областима живота, у целом свету, а у том погледу и у Русији. Криминалцима свих нивоа, од уличних хулигана до депутата државне Думе – Још једном је дано да осете некажњивост за своја дела. Са још већом дрскошћу они ће учвршћивати уместо силе закона – закон силе.
Да, уистину, зло у свету постаје све организованије и свеобухватније. Али, нико не може избегнути одговорност. Сваки човек се може овако или онако сусрести са искушењем да достигне успех и власт средствима зла. И хришћани, сваки по својој мери, не могу избећи ово искушење. Самога Христа је искушавао ђаво показујући му царства света и њихову славу: „све ово ћу Ти дати, ако ми се поклониш“. Христос је одговорио „иди од Мене сатано, јер је написано: Господу Богу Твојем једино се клањај и Њему Јединоме служи: иди од Мене сатано!“ Такав одговор даје људска личност која зна своју непоновљиву судбину, своју бесмртну душу, свој коначни циљ и вечни живот, и свога Бога; када политика предлаже царство света по цену његове душе. Такав је одговор ћесару био у лицу председника САД или каквом било инквизитору Достојевског, који хоће да успостави на земљи тобоже царство Божије или коначно људско царство и „праведност“.
Није дозвољено чинити зло ради било каквог добра. Када се држава и политика одвоје од моралних норми то је онда царство демонских начела о којима говори Св. Писмо. Незнабожачка империја – уместо и против царства искупљујућег ваплоћења – раније или касније ће пропасти.
Постоји само један решавајући принцип пред којим се апсолутна неправедност показује духовно беспомоћном. То је принцип реалне и непоколебљиве праведности. Овде је искушење и саблазан за људску свест. Бог нас је лишио материјаног оружја и техничке моћи, зато што је за супротстављање злу ово недовољно. Потребно је истинско разумевање свега што се догађа и ничим неуништива сила духа. И главно – благодатна помоћ Божија, захваљујући којој се све може променити за један дан. Ми не градимо никакве илузије, него увек памтимо да је 12 простих сведока истине победило моћну Римску империју и читав свет. Тамо где дејствује Бог нико се не може противити. Један камен из праћке Давидове показао се довољним да обори непобедивог Голијата.
 


 
НAIОIAНA:

  1. Америке, прим. прев.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *