НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
ЈЕ ЛИ РАСПУЋИН ЗАИСТА БИО БЛИЗАК ЦАРСКОЈ ПОРОДИЦИ?
Распућин (Распутин) је био близак Царској породици. Он је олакшавао болест Наследника и Царски мученици су га називали својим пријатељем. Зар то није аргумент у корист његове светости? Ако он није био светим, значи – по Вашој логици – он је био неко попут „екстрасенса“ и његова чудеса су била повезана са нечистим силама. А зар и Св. Царски мученици нису разликовали истинска чуда од лажних?
Б. Шчељкунов, Г. Москва
Одговор:
Прво, блискост Распућина Царској породици је јако преувеличана. Довољно је размотрити сећања А. Вирубове која сведоче да је Распућин бивао код Њихових Величанстава једном или два пута годишње, и само у последње време – четири пута у години.
Цар је заиста тражио општење са простим народом и зближење са њим, но, он није веровао слепо Распућину. У писму Царици Цар пише: „Што се тиче Распућинових савета, ти знаш са каквим се опрезом треба односити према његовим саветима“… „Ја разговарам са њим као са простим руским мужиком који странствује по светим местима“.
Деведесет посто публикација која славе Распућина односе се на Царске мученике. Дакле, поред њих уплиће се „старац Григорије“. Може се чак наћи у једној књизи да га називају „равноправним чланом Царске породице“.
Главна нит, кроз сва ова издања, је мисао да ко воли и поштује Царске мученике, тај мора волети и сматрати светим и Распућина, „пророка Григорија“, кога су Царски страстотерпци звали својим пријатељем.
Како се овде не сетити да и Сам Спаситељ искрено назива својим другом Јуду (Мт. 26, 50). И шта би онда требало, да се Јуда издајник канонизује? Узгред речено тако је богословио о Јуди, протојереј Сергије Булгаков. Но, ово је већ распад свести – противречење Јеванђељу, Св. Оцима и једноставно здравом разуму.
Поред тога, светост Царских мученика не означава и њихово свезналаштво. У историји Цркве може се наћи много примера да су свети (православни црквени људи) грешили у оцени других људи.
Је ли Распућин стварно волео Цара и Русију? Да је волео – он би се видећи како непријатељи Православља и Престола експлоатишу новонасталу ситуацију, удаљио из престонице у анонимност, у пустињу, у тајгу и отуда би се (да је заиста био такав чудотворац) молио за исцељење Царевића и спасење Русије. Но, ствар је у томе да је за њега важније од свега било сопствено самопотврђивање, тј. оно што опредељује сваку лажну духовност која происходи од ђавола.
Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.