НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О ПРЕТВАРАЊУ ЉУДИ У МИКРОБЕ
 
Случајно сам сазнала да је ступио на снагу нови кодекс закона земље, који регулише сферу кривичне одговорности грађана – дакле, сферу којом се одређују морална начела друштва. У новом кодексу легализовани су „набављање, чување, транспорт, прерада“ и чак производња свих врста наркотика у количини до 10 доза. Из 20. поглавља „Преступи против породице и малолетних“ изостављена су два члана: увлачење у проституцију малолетника, а такође и трговина малолетним особама. И још читав низ промена на линији „хуманизације криминално-правних норми“, то јест хуманизације односа према преступницима. Произилази да нас под заштитом закона докрајчују. Па, шта да чинимо у таквој ситуацији?
 
В. Лјамина, Г. Санкт Петерсбург
 
Одговор: Самим тим што нова, свепобеђујућа идеологија ништа није мање страшна од сваког нацизма и фашизма, хтео бих да наведем једну прiчу из периода II Светског рата, која се односи на специјално одељење у лагеру смрти Аушвиц, тј. групу војних заробљеника, изабраних СС-ом да скидају златне круне са мртвих људи и припремају тела за спаљивање у гасним пећима. У гомили лешева они наилазе на 16годишњу девојку, која је неким чудом остала жива и после тровања гасом. Случајно је у том делу коморе било мало ваздуха, довољно за дисање. Суочена са овим младим животом, команда која се занимала „чишћењем“, не зна шта да чини. Они само знају да девојка мора да умре, јер је „видела све“. Но, они не налазе снаге да је убију, те позивају лекара, који је следујући свој још неуништен инстинкт да помогне пацијенту, оживљује помоћу ињекција.
Затим долази официр СС-а и потврђује, да она мора бити убијена. Али, ни он нема снаге да је убије сопственим рукама. Зато он позива једног од својих потчињених, да би је овај ликвидирао ударцем песнице у потиљак. „Догађаји, слични овоме, – пише аутор успомена, – запањују тиме што су у противречности са већ одређеном представом о овом или оном човеку. Но, они не треба да чуде, зато што је стварност увек сложенија. Састрадавање и свирепост могу упоредо постојати у једном истом човеку, у једном истом моменту, упркос сваке логике. Чак ни официр СС-а није био од камена“.
Ако човек послушно испуњава обавезе које су му одређене (распрострањујући развратне новине, радећи на телевизији, у школи, у институту или било где у њиховим филијалама, где је нова идеологија обавезан саставни део, као некада комунистичка идеологија), у том случају његове жртве неће му бити видније од микроба на стакленцету, када се посматрају без оптичких инструмената. То јест, он неће видети живот посебних бића која су ту присутна, њихову јединственост и особени свет који она сама по себи представљају. Но, ако он стане лицем у лице са својом жртвом, њему је потребан велики напор, да не би видео молећиви поглед којим га она посматра. Негде у својој души он мора да пригуши сазнање, да свако убијано тело припада страдајућем створењу. У знаменитој Стаљиновој фрази о томе да је смрт једног човека – трагедија, а смрт милиона статистика, није само бескрајни цинизам, већ и дубока проницљивост у менталитет савремених убица и сведока њихових злочина.
Када ми слушамо да је сада у Русији, по службеним подацима – 3 милиона беспризорне деце, да становништво Русије убије милион и по људи годишње, да је омладина већим делом отрована вотком и наркотицима и да се наука разврата (сексуално просвећивање) почиње предавати у школама, као руски језик или математика, нама се то може учинити врло апстрактним. И само онда, када се ово дотакне нашег детета, ми напрасно прогледавамо и почињемо да се ужасавамо. Видимо ли ми шта се чини са нашом децом данас?
Ви ћете разумети догађај у лагеру смрти само онда, када можете повезати општу ситуацију развраћивања, која вас се скоро и не дотиче, са тим да је и ваше дете предмет насиља. То, да развраћивање деце није ништа мање зло од гасних комора, већ разуме се веће – није неопходно доказивати верујућем човеку, јер „не бојте се оних који убијају тијело, а души не могу наудити. Бојте се онога који, пошто убије, може бацити у пакао; да, кажем вам, њега се бојте“ (Лк.12,4).
Можда, нам ради тога да би нас исцелио од овог слепила, Господ попушта да се ово догоди и нашој деци.
Закључци којима води ова прича су очигледни. Са једне стране, противљење злу је могуће, када човек представља личност. Ми знамо, да се све чини да се човек не доживљује као личност (безлични комунистички колективизам смењује се растварањем свих у греху као норми: сваки грех, као што је познато, потире црте јединствености личности).3ато не треба потцењивати подвиг личног благочешћа у супротстављању данашњем злу.
С друге стране, овај случај открива, каквим последицама може водити индиферентан однос према испуњавању својег спољашњег дуга, које како се то некоме чини, нема везе са људским достојанством и личним хришћанским благочешћем. Под изговором благочешћа, свесно затварати очи пред животом наше околине, која се налази у смртној опасности, – не значи ли то превраћати милионе непоновљивих људских личности у микробе, то јест поништавати њихово постојање, пре него што они буду од некога заиста уништени?
 
„Руски Дом“,
3/2005. Г.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *