НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
ХОЋЕМО ЛИ СЕ СРЕСТИ СА ГОСПОДОМ?
Слушала сам у храму проповед свештеника који је навео речи св. отаца, да ако ми у овом животу не сретнемо Христа Бога, то се и у будућем животу можемо наћи ван заједнице са Њим. Је ли много оних који долазе на празник Сретења Госиодњег са благодатним знањем о Христу, или је спасење већине под знаком питања?
Т. Завјалова, г. Кострома
Одговор: На празник Сретења, Црква подобно анђелима Божићне ноћи, благовести о радости која ће бити свим људима. О томе да је живот сваког човека призван да постане предосећањем ове велике радости, претпразништвом Сретења, сусрета са Богом. Истовремено Црква упозорава да се ми можемо и лишити ове радости. Са једне стране – одлазећи ка.смрти праведни старац Симеон, бесмртна песма човечанства: „Сада отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје Спасење твоје, које си припремио пред лицем свих народа“ (Лк. 2,29-31), а са друге – напомињање да смрт може бити страшна и трагична. Он види Бога телесним очима, он Га се дотиче, он држи у рукама Младенца, Победиоца смрти, он одлази са миром који му даје Христос, а не свет, и у радости коју му нико не може одузети.
Старац Симеон је живео у Јерусалиму. Њему је било обећано Духом Светим, да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Пролазиле су године, деценије, наступила је дубока старост. Но, време се чудесно одужило, поново су протицале деценије и године – а он је тако желео да угледа Христа, тако да је и саму смрт побеђивао том жељом. Ми знамо да нема веће благодати, него умрети за Христа, као што је Христос умро за нас. Може се рећи да је праведни Симеон умро за Христа – толика је била дубина вере којом је живео – у молитви, у трпљењу и смиреном очекивању испуњеном верношћу.
Ето смисла човековог живота – живети да би се угледао Христос, али не како ми хоћемо, већ како Он благоизволи. Чекати дан, када ће Бог утешити Свој народ, не просто избављењем од историјских несрећа, него још бесконачно већом утехом. А која може бити већа утеха од оне када Син Божији долази своме народу?
Свети савршавају свој подвиг ради читавог народа и читавог човечанства. И празник Сретења говори: требало би да нам буде дано да пре смрти видимо Христа, јер Га у супротном нећемо видети ни тамо. Много је људи било у храму када је Божија Мајка донела свог Младенца, но нико сем праведног Симеона и Ане пророчице није видео у Њему Бога. Ми Треба тако да живимо и тако да се молимо, да би се како рече један епископ, наше последње „Сада отпушташ „сјединило са речима Христовим на Крсту: „Сврши се!“ Но, постоји реална опасност да се ово не догоди, зато праведни Симеон пророкује обраћајући се Божијој Мајци: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк.2,34)и додаје: „А и Теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца“.
Живот сваког човека одређен је његовим односом према Христу. Примити Христа или одбацити, љубав или мржња – овде се решава све. И нема и не може бити ни за кога средине: ми смо или са Њим, или против Њега. Ово се открило код Крста, када је Он био предан срамној и мучној смрти и ово се открива у читавој историји човечанства. Колико је грешника постало праведним и светим – и до сада слепи прогледавају, хроми ходе, огубани се чисте, мртви устају и сиромашни благовесте. А за колико је њих, Он био камен спотицања и саблазни на њиховом путу, о који су се они спотакли и пали!
Откуда толика активна мржња код оних који су стремили да сагоре Његову Цркву до темеља, а све верујуће побију као Његове сведоке, и само име Божије избришу из људског памћења? У односу према Христу нико не може остати неутралан. Можда се може само привремено скривати, али неизбежно долази моменат када даље ћутање постаје саучесништво у злочину. Ти ниси крив, ако на твоје очи убијају? Христа је распињала не само гомила која је злобно хушкала око Њега, него и они који су равнодушно посматрали оно што се догађа. Најсвирепији тирани у историји ослањали су се управо на овакву равнодушност – у супротном не би се одржали. Онај ко је равнодушан према туђем животу и смрти, равнодушан је и према својем. Такви људи живе заправо као да не живе – и као да их не дотиче живот. Пре прве смрти, како каже Откровење, њима долази друга смрт – вечна смрт, којом се кажњавају најстрашнији нераскајани грешници. И не сазнаје се Христос само у време гоњења, као што је то недавно било код нас, – када су милиони устали у славу мученика и милиони пали у одступништво од вере.
И данас, усред култивисања безумног безакоња и неморалности, не завршава се борба за сваку људску душу. Христос испитује људе и налази да су многи који говоре о љубави према њему – лажљивци.
Чини се да је притисак зла око сваког хришћанина достигао крајњу границу и зато је данас нарочито важно и важније него икад, не устукнути у противљењу истоме. Замислите, ако одступи сваки хришћанин, Црква би престала да постоји. Празник Сретења је зов свима да стану на страну Христа. Радост Цркве је у томе што се спасење открило пред лицем свих људи. Он је дошао да све спасе, али ће се спасити само они који остану верни и када сви теже да одбаце верност.
Нека буде ово дано и свима нама заступништвом Божије Мајке, Која се усред празника Сретења моли за сусрет свих људи са Господом. Један свештеномученик је писао из концлогора: „Теби, Богородице, молитву приносим, не за себе, већ за све. Тобом, једино ми живимо у ове страшне дане. Теби самој је мач пробио душу, Крст Христов, да се открије чистота Твоје душе и помисли наших грешних срца.“.Чистота душе – то је љубав према немоћнима који падају, каже свети Исак Сирин. Ми не знамо кроз какве још невоље и жалости треба да прођемо да би измолили покајање за читаву нашу Русију и чудо препорода. Само када би нас те невоље, макар оне биле и на смрт, уистину приближиле сусрету са Господом и Пречистом Мајком Његовом.
Из „Одговора“ прот. А. Шаргунова
(„Руски Дом“ 6p. 2/2005. z.)
Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.