НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
О ГОМИЛИ
 
Баћушка!
Ове године сам по први пут почео да постим Божићни пост. Сазнавши за то, многи на радном месту су почели да ми се подсмевају и досађују запиткивањима. Један је изјавио “Шта неће урадити, само да не буде као сви. Коначно је постао оригиналан”. А зашто када неко пола године држи дијету да би смршао, нико му се не смеје. Још ми и познаници говоре: “Ми такође верујемо у Бога, долазимо у храм, прислужујемо свеће, но Богу није нужан наш пост, главно је веровати у души”. Кући су ме посматрали као лудог и рекли: “Веруј колико хоћеш, а за јело те Бог неће казнити…” Једном речју од Божићног поста остале су само непријатне успомене.
Долази Велики пост и ја са страхом чекам његов почетак. Како опстати у атмосфери када те све време нешто омета и више од свега – избећи страх да се не буде предмет подсмеха. Посаветујте ме, јер људска говоркања нису баш ситнице, као што се чине.
 
Алексеј Андријанов, економиста, Г. Москва
 
Одговор: Велики пост заузима толико важно место у нашем животу да Црква започиње да нас припрема више од месец дана пре његовог почетка. И поред свакодневних брига, ми морамо да се навикнемо на мисао да их не можемо избећи. На њих треба да се унапред припремамо као и на најглавнију молитву од које зависи све што ће бити са нама овде и у вечности; или као на одлучујуће искушење нашег срца, које није лако победити. Као на смрт којом ћемо умрети тих дана, приобштавајући се Христовој смрти. Као на наше васкрсење, које ће нам бити даровано у пасхалну ноћ Његовим Васкрсењем.
Пут ка Великом посту започиње у недељу када ми на Литургији слушамо кратку и узбудљиву јеванђељску причу о Закхеју (Лк. 19, 1-10). У овој причи се може наћи и одговор на Вашу недоумицу.
Христос пролази кроз град, а на улици пред очима свих трчи човек маленог раста, престижући гомилу, зато што не може ништа да види иза туђих леђа и глава. Закхеј – малога раста не може због гомиле да види ко је Исус и такође не може бити угледан од Њега. Старешина цариника као дечачић јури, заборављајући свој положај и достојанство и на чуђење свих пентра се на смокву. Он је врло тачно предвидео да ће управо тада проћи прослављени Учитељ, те Га само са врха дрвета може добро видети.
Закхеј је грешник и цариник – начелник митара, и при овоме он је још и богат. Ми знамо каквом препреком може бити богатство, да би се неко пробио до Христа: “Лакше је камили, проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије” (Мт. 19, 24).
Међутим, прва препрека коју Закхеј среће на овоме путу је гомила. И стварно, она је једна од главних преграда које нас одељују од истинског живота. Сваки човек је, ма колико он био висок растом сличан Закхеју; тј. он је “малог раста”, не само физички и неће видети Христа док не изиђе из гомиле.
Шта је гомила? Колебљива и променљива стихија као море; море које гута све. Свака гомила страшна је својом променљивошћу и скоро природном спремношћу да се раствори у безличним лажима. Што кажу једни, они који стоје напред, то понављају сви. Гомила – то је тзв. “јавно мњење” које влада над људима. Она лако превраћа све у једноличну масу, а човек се губи и понавља оно што говори гомила.
Како нас ово подсећа на наше недавне године! Људе су хапсили, стрељали – “нећемо ништа о томе да знамо”! И данас се ништа није изменило. Народ развраћују, уништавају – “о томе не можемо да слушамо”!
Гомила неће да мисли и анализира, тако јој је спокојније. “Како партија каже”! или “како кажу они који су сада на власти”? Постоји, нарочита опасност да руски народ постане гомила.
Људи постају гомилом у оној мери у којој су одвојени (отпали) од Бога и потчињавају се злу и смрти. Уопште, сви људи до одређеног момента представљају гомилу чак и ако их је сабрано само двоје или троје. Ево карактеристичног разговора у продавници међу особама (узраста достојног поштовања) – које посматрају како се деца псују: “Ми сада немамо права да им замеримо, јер је то дозвољено”. Ово је типично за свест гомиле: “Сада је ово озакоњено”. Ако буду убијали, као што су убијали недавно гомила ћути или одобрава ликујући.
Гомила је страшна тиме што може свакога оклеветати и исмејати. Како је смешан био за њу малени Закхеј који јури по улици и вере се уз дрво!
И гомила може свакога узвисити. Гомила тражи идола. Иста гомила која је некога прихватила, може га кроз минут одбацити.
Вођена најружнијим инстинктима маса људи се превраћа у стадо које се сутра већ може повести у циркус да посматра како хришћане бацају на растрзање лавовима. Када се маса људи превраћа у стадо, бесови се могу уселити у њега и гурнути га у бездан.
Како се може одвојити од гомиле? Треба се одлучити на чин (дело). То дело је – не бити као сви, када су сви – гомила.
Но, ово је недовољно. Многи су ишли до краја у својем одрицању гомиле и завршили су у још већој пустоши, у још страшнијем аду усамљености. Проклињајући гомилу, они су проклели на крају крајева читаво човечанство.
Док човек не угледа Христа, он овако или онако остаје “човеком гомиле”. Зато треба имати храбрости за противљење тами коју намеће Гомила и јаку жељу да се ишчупамо из ње. Ово се може остварити само онда, када је човек устремљен на главни циљ (смисао).
Као што каже Блажени Августин, ми видимо Бога зато што Он види нас. Нисмо га ми први заволели, већ Он нас. Да Христос није приметио Закхеја и обратио му се, живот старешине цариника озарио би се за тренутак надом, која би се опет угасила у тами.
Но, Христос је дошао у Јерихон да би у њему нашао Закхеја. Свети оци кажу: “Када ми учинимо један корак ка Богу, Он чини десет корака у сусрет нама“. Или како каже један проповедник, Закхеј се попео на два метра у земно небо и истог трена Небо небеса пришло је њему. “Закхеју, сиђи брзо, јер ми данас ваља бити у дому твоме” (Лк. 19, 4). Све се одређује овом новином, овим присуством Бога.
Чудесни ветар је понео све што је било његово и он не може више рећи: “Ово је моје – моје знање, моја вера” – јер све припада Господу.
Раније се он бринуо о сабирању богатства, а сада настаје нови живот. Све пређашње се окончало, он се одриче од свега да би направио места Новом богатству: “Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко” (Лк. 19, 8). Богатство је за њега већ сиромаштво, а сиромаштво – богатство.
Ваистину – гомила је Јерихонски зид на путу ка Господу. Ако желимо да сазнамо како сила Божија може све победити, сетимо се како су зидови Јерихона пали не од мача или опсаде, већ од победоносног крика у име Господње (Нав. 6, 15).
Иста сила Господња увек припада сваком немоћном човеку – “јер Син Човечији дође да тражи и спаси изгубљено” (Мт. 18, 11) и ми који пропадамо, тражимо Њега; ми мртви – приопштавамо се Његовом животу.
Од ове близине Божије потиче и сва снага промена. Немогуће постаје могуће, мртви постају живим. Христос је свагда међу грешницима, исцељујући сваку болезању и сваку немоћ код људи. Он је увек усред гомиле, чак и када та гомила мења усклик “Осана!” у крик “Распни Га!”.
Закхеј испуњен ликовањем, сада може сам ући у сваку гомилу. Сада некоме другоме она не да да види Христа; као што слепом Вартимеју у Јерихону, при приближавању Господа гомила наређује да ућути (Мк. 10, 46).
И можда ће се од исцељења Закхеја и од прогледавања Јерихонског слепца десити велико чудо – да гомила постане народом. И можда ће они, који су говорили са мрачним ропотом о Христу, да Он ништа не схвата зато што је отишао код грешног Закхеја – најзад као после чуда прогледавања слепог Вартимеја са дивљењем рећи:
 
“Бог је посетио народ Свој”.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.