НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ШЕЗДЕСЕТНИЦИ
 
Је ли Вам познат покрет „шездесетника“?
„Шездесетницима“ обично зову младе писце либералне усмерености, који су постали познати 60-тих година, а то су В. Аксјонов, Војнович и други. „Шездесетници“ либерали су јадиковали да није било слободе за ствараоца при Совјетској власти. Нису могли да пишу о чему су хтели. Многи од њих су се још пре „перестројке“ нашли иза океана. Но, због чега и на слободи нису написали ништа вредно.
Савремена демократска литература је пала до последње степенице бестидности. У једном из својих интервјуа Аксјонов, називајући себе православним човеком, на питање је ли могућа употреба псовки у уметничкој литератури, одговара: „Да, има прилика када псовка окрепљује“. Многи од њих су превазишли својим стваралаштвом и најбесовскији персонал Достојевског, који их је очигледно и највише привлачио код великог писца.
Карактеристично је да су тзв. „шездесетници“ који су тобоже штитили „слободу личности“ и „општечовечанске вредности“, прихватили да усрдно служе анти-народном руководству.
Но, доста о њима. Боље је сетити се вреднијих писаца које нам је дала иста та деценија. Тих шездесетих година појавили су се „почвеники“ (зеМљаци) како су их тада називали В. Распутин, В. Бјелов, писци „деревеншчици“ и такви попут Ф. Абрамова, В. Шукшина. Карактеристично је да они са нелицемерном љубављу пишу о старима, о деци, о стварним људским страдањима у то време, када је код либерала „шездесетника“ сав живот хероја, по Фројду, усредсређен на полну сферу.
И код Бјелова, и код Распутина, и код Шукшина, и код Абрамова, и код Солоухина, код сваког од њих је своја нијанса у погледу на руски живот, своја поезија. И никада их не можеш побркати. Кроз личне проблеме хероја њихових дела, они проничу у вечне проблеме.
Осећање нечега највишег као моралног закона, својственог руском човеку, присутно је код ових аутора. Шукшинова позната књига о уметности, насловљена је „Моралност – то је истина“.
Фјодор Абрамов пише: „Ако је нешто способно да учини човека човеком, онда је то пре свега, истинска уметност. Истинска – у смислу утврђивање правде у односу на народ. Волети народ, то значи видети потпуно јасно његове вредности и недостатке, његове узлете и падове.
Ми видимо код њих ову усредсређену љубав према народу, својствену садашњим руским писцима – без мажења и лакирања.
Нарочито место међу њима, по моме мишљењу, заузима Валентин Григоријевић Распутин, најснажнији писац данашње Русије.
Иза карактера његових хероја се свесније открива хришћанска логика живота. Његове приче подсећају на заупокојене молитве за своје хероје. Они су трагични, али у њима присуствује светлост.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *