НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ПРИСЛУЖИВАЊЕ СВЕЋЕ У НОЋИ
 
13. фебруара – Беседа на дан Сабора новомученика и исповедника Руских
 
На дан спомена новомученика и исповедника Руских, ми исповедамо да врата адова неће одолети Цркви Христовој, и молимо се нашим светим, да нам буде дата храброст, коју су и они пројавили, да у нама не буде унинија и страха, који ће како каже Христос – мучити све народе.
Оно што је наша Црква преживела, по размерама и дубини не може се упоредити ни са чим у историји човечанства. Хвала Богу, ми смо се удостојили да будемо сведоци раскривања зла у свету до краја и јављања Христове љубави до краја – никада није било таквог поругања човека и никада није расцветала тако његова светост. Усред апокалитичке зиме и хладног задаха смрти, Црква је данас испуњења цветовима и не недостају јој, како каже свештеномученик Кипријан, ни љиљани, ни руже – од Царских мученика, од свештеномученика Владимира и Венијамина до преподобномученице велике кнегиње Јелисавете и до најпростијих верујућих људи. Колико је само било стрељано, мучено, колико нестало – епископа, свештеника, монаха, жена и људи, и деце иза бодљикавих жица концлагера, у тамницама, на присилним радовима ГУЛАГ-а, колико их је било у свем народу – ниједан дом није минула ова чаша.
„Предаће брат брата на смрт, отац чедо, – говори Христос, – и бићете омрзнути од свих људи имена Мојег ради.“ Понекад невољно помислиш, зар је тако шта могуће? У време гоњења двадесетих, тридесетих и четрдесетих година, када се вршио беспримерни геноцид руског православног народа, ово се све дословно испунило. Деца су предавала своје родитеље, и брат брата на смрт, и ово се сматрало јунаштвом. Као што је записано у једном типичном извештају из тих година: „Пошто је осудио на смрт рођеног брата, он је осетио да су се другови почели односити према њему са посебним поверењем“. Лишавајући човека Бога, они су га лишили његових братских, чак и крвних веза, да људи не би осећали себе ни као народ, ни као породицу, ни као личност. Нико, ни један човек није могао избегнути тај ад, мало што је било страдања због смрти блиских – често је иза тога следила тортура одрицања, т. ј. захтевало се јавно одрицање од стрељаног оца свештеника, а ако се радило о детету – потребно је било да се одрекне пред читавим разредом од родитеља, од вере и Бога: „Стаљин ће ти заменити твог оца издајника“. Било је потребно све повезати крвљу, све учинити саучесницима у злочину, чак и својим ћутањем.
Већина ово слуша и лако пропушта мимо себе, као нешто што нема везе са нашим временом. Али, ово је повезано са нашим данима. Због тога што није било покајања народа, револуција – преврат Божанског и моралног поредка – врши се данас још безобзирније. Уместо пређашњих црвених лажљивих плаката – на сваком углу су знамења мамоне, и већ се понекад отворено чују призиви: „Убијај, кради, лажи, блудничи!“ Преко средстава масовних информација глас древне змије ласкаво (улагљиво), у мекој тобоже научној форми савета, намеће да су заповести застареле и да савремени човек може живети по новим, савременим законима. Нико вас не приморава да тако поступате – ви сами можете слободно изабрати оно што хришћани још називају грехом. Она иста најсатанскија хипноза, оно исто предавање брата братом на смрт, оне исте последице. Укинути Бога – значи укинути човека у личности, у породици, у народу. Као и 1917.године, нужно је пре свега дискредитовати Цркву, да би се потом рушило шта год се пожели. Као бољшевици, који су много обећавали и све узели.
А најстрашније је када зло престане да се маскира. Чиме се користио Лењин? Чудовишном криминалштином. Потребно је било да се народу измакне тло под ногама. И сада се то исто дешава…колико се праведника свакодневно данас мучи у души, као у оне после-револуционарне године! Њихово бескрвно мучеништво предосећа нове реке крви милиона. Ми не можемо рећи да су гоњења од нас далеко. Но, иако Црква преживљава релативно спокојно време, као на пример у време брежњевљевског застоја, а данас се при томе отварају још и нови храмови но, и поред тога ми морамо свагда бити спремни за нова гоњења – о чему говори Христос. И више од тога – желети, као што је казано у молитви новомученицима Руским, да се удостојимо тих страдања и имамо снаге да их примимо.
Како су нам драги ови свети својом љубављу према Христу! И какву блискост општења са њима осећамо, као да они говоре: „Ми идемо за Господом да вам припремимо место“. Божији час – час благодати и смрти – нама не припада, но ми морамо бити спремни за велики прелаз, ма какву нам смрт Господ послао,
Ми често упрошћавамо објашњење наших невоља и дијагнозу несрећа православне Русије. Ми кажемо: „Ово је све због наших грехова“, и то је истина. Но, бити истинским хришћанином не означава земаљске успехе и не јавља се гаранцијом наступања спокојних дана. Када нам се први пут откривала благодат у Цркви, ми смо задивљено мислили: „Како је добро бити са Господом! Господ је добри Пастир, Који ме води ка водама тихим!“ А сада нам добри Пастир говори: „Ево, вас шаљем као овце међу вукове“.Он говори ово, не само мученицима, већ свим хришћанима. Тако је записано, и тако достоји пострадати свима који су Христови, и нико од нас не може се чудити, ни жалити, ако невоље постану неизмерне и изнад снага.
Због тога што Црква не стоји само пред конкретним земаљским претњама, због тога што рат са њом, иде увек иза граница земље, због тога што смо хришћани, ми заједно са новомученицима, данас ускликујемо: „За Тебе нас умртвљују сваки дан, сматрајући нас овцама за клање“. „Овце не могу заштити себе, – писао је из прогонства један епископ – једино што оне могу је да блеје, да би се чуле“. Снага наше молитве одређује се дубином наших страдања и нашим поверењем према Богу. Но, управо овде, и само овде започиње наша победа. Када ми стојимо пред највишим испитивањем наше вере, Дух Свети, по обећању Христовом, заступа се за нас. Не ради тога, да би обавезно олакшао наше спољашње околности и спасао нам земаљски живот (није ли тако било са св. првомучеником Стефаном и безбројним мноштвом древних и нових мученика), него ради тога да учини наше сведочење савршеним. И данас тражити истинско сведочанство о Христу, значи призивати на мучеништво.
Најтрезвенији свети људи (1. и 20. века) чије је тело било измрцварено мучењем и који су гледали смрти у очи, сведоче пред целим светом да је победа постигнута. Све што ће бити са нама, биће по Његовој светој вољи, и ми можемо прихватити све што се дешава без бојазни. И влас са ваше главе не пропада – каже Христос. Брига Промисла Божијег дотиче се и најмањих детаља нашег живота. Не бива никада да Он не зна шта се чини са нама. Он не само да зна – већ Он и носи на Себи сва наша страдања. Као што је рекао у једном виђењу убијени хришћанин: за то што је тело моје после смрти било подвргнуто поругању, Господ ми је узвратио нарочитом утехом.
И данас нас Христос укрепљује. Све наше несреће, наше трагедије, наши порази, чак и неуспеси у нашем духовном животу и у хришћанском служењу – у рукама су Божијим. Ма шта се догађало ми смо у торжеству Васкрсења. Господ Сведржитељ, Он све садржи, до најмање ситнице влада свиме, ма колико се то понекад чинило другачијим. Зато смо ми данас дужни да спокојно примимо све што нам је дано. То и јесте хришћанство, и другог хришћанства не може ни бити. То је оно, чиме се ми разликујемо од других и чиме смо обележени од Бога као људи, спремни на свако одрицање, свако гоњење, сваку мржњу света, а све ово зато што је Христос победио.
И благодат Васкрсења даје нам се по цену Голготе Његове и наше. Кроз све векове – онај исти крст, она иста слава, она иста љубав. На дан новомученика, ми ћемо после Литургије прићи крсту и целивати икону Васкрсења и частице моштију новомученика, које су данас у скоро сваком храму. А ко ће од нас бити мучеником, ако наступе гоњења? Много драгоценије је од проклињања таме, прислужити свећу у ноћи и бити сведоком Светлости, која светли у тами, и тама је не може обузети.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *