НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ЗАШТО ЈЕ РУСИЈА НА КОЛЕНИМА? ИЛИ “ЛАКО ЈЕ ВОЛЕТИ СВОЈУ ЗЕМЉУ КАДА ЈЕ ВЕЛИКА И ЈАКА”
 
Валентије Г. Распутин[1] рекао је једном “да ће руски народ својим снажним организмом пробавити отров комунизма”. А како објаснити то што је произашло после комунизма? Где је то велико призвање Русије о којем су толико писали Гогољ и Достојевски?
Како је болно – покушавати да се објасни пропадање своје земље. Истину говорећи ми не можемо да измеримо величину наше беде. Велико је данас унижење Русије. Како је пала она, земља наших нада, Родина, која је по Достојевском, била дужна да научи сав свет истини Христовој! Како се догодило да инородци о Русе просто напросто ноге отиру? Не треба бити пророк да би се предсказало шта ће бити са земљом и народом, а шта са Црквом.
Но, најстрашније је, не то што је она поражена апокалиптичним несрећама, већ то што нема и не види се у нашем народу ниједан пророк који би рекао оно што јесте и разбудио успавану душу народа. Има доиста храбрих, часних и умних људи, друштвених посленика попут Александра Зиновјева, но они су као по правилу без Христа и Цркве.
Има и руских писаца достојних сваког поштовања код којих није само бол за поруганим Отачaством, већ и труд да се његова трагична судбина осмисли сједињавајући га са Небеским Отачaством. А шта рећи о псеудопатриотама, међу којима се једни лакомислено обраћају светињама Православља, а други се у ствари ничим не разликују од демократа? Како схватити да познати патриотски часопис публикује стихове неке песникиње који се састоји од псовки и којима се опева некрофилија и педофилија? Или је до овога времена нејасно, да су сличне публикације – главно оружје наших непријатеља управљено на уништење руског народа.
Шта може бити страшније за један народ, толико уништени и погажен, у којем је при томе дух пророштва угашен.
Ово је време када народ потпада из једне хипнозе у другу. Дубоки инстинкт за истину и правду који се буди у народу за време великих потреса, сада се не може пробудити.
Наш пораз не зна за границе. Можда је рано чинити последње закључке. Историчари ће описати како је била уништена Русија, ако Бог продужи историју. Но, савршено је очигледно да је Русија била издана од свих. Најподлије што је произашло је издајство са свих страна. Увек је било издајстава, но требало је створити атмосферу где издајство побеђује у најширем и најдубљем, најмрачнијем, најлакомисленијем и најпреступнијем смислу.
Шта нам је рећи о политичкој партији, чији су дојучерашњи руководиоци чланови Политбироа одједном постали антикомунисти? Свима је јасно до ког су степена они увек презирали свој народ и бојали га се. Свима је позната демагогија егоистичке, атеистичке филозофије живота, која се не гади ни од чега, да би одржали власт и споствене привилегије. Чини се да им је нешто недостајало! Једино то што нису могли предавати у наследство то што су имали (власт и привилегије). Овде је одгонетка тога зашто су се они тако муњевито преоријентисали, када је пређашња идеологија обмана, постала мало ефектном. Брзо се разјаснило да је у нашој земљи врло мало људи, како рече један публициста, који се не могу купити. “Корен свих зала” среброљубље дало је нечувене изданке, а торжествујућом идеологијом и влашћу у земљи постаје мамона, поклоњење богатству, праћено ужасавајућом сиромаштином читавог народа.
Но, како се догодило да су се све стваралачке снаге народа показале парализоване? За време совјетске власти народ је био деморалисан, у почетку изнуравајућим, а потом опустошујућим комунизмом. Резерве снага и херојског ентузијазма су пресахле и протраћене на бесмислене подвиге изградње утопије и изнуравајућег противљења Западу. Атмосфера лажи, умни хаос, одсуство реалних и чврстих орјентира учинили су своје. И народ се показао потпуно дезоријентисан. Највећа одговорност је на интелигенцији, нарочито стваралачкој. Она се бојала, не без основа, комунизма, но била је у власти не само слепога страха и спремна на све не само из страха. Научена безпринципијелност, за време свог безбедног служења комунизму, очарана овога пута фикс-идејом да по којој било цени добије слободе, интелигенција је почела дејствовати као и за време револуције 1905. и 1917. године, иако су прилике биле савршено другачије. Никада не волећи свој народ и своје Отачaство (пуна притајеног презира према комунизму и “тамноме народу”, према свемu руском, националном) она се сада бацила у загрљај америчких слобода. Сетимо се само како је та иста интелигенција унедрила неприметно у свест омладине (на пример, кроз анегдоте) то што је било засновано на лажи: представу о Западу и Америци као идеалном друштву и презирање сопствене културе и историје. Све то је припремало парализу друштвене свести када је она била дужна да без одлагања реагује на започињућу катастрофу.
Поред тога, догађаји у Чехословачкој 1968. године и у Пољској 1980. године, будући увод у перестројку, довели су до потискивања, међу нашом омладином, патриотских осећања у односу на најочигледније националне интересе Русије. Ради идеја слободе и праведности, како се то чинило тада. Време је убрзо показало шта значи ова слобода и праведност за Пољску и Чехословачку. И као резултат тога, оно што је требало да буде главним ослонцем у време потреса, вера у историјско призвање руског народа и његове моралне силе – била је подривена. Сада ми имамо такву дискредитацију народа и Отачства, такав подрив моралних приципа руског човека, о којима није могао маштати ни Хитлер.[2]
А шта је са Црквом? У почетку су сва средства масовног информисања иступала у заштиту гоњења Цркве, користећи је за рушење режима, а сада заједно са разореном моралношћу, они све отвореније врше демонизацију Цркве: “Цркве нису нужне, више штете. Богатите се, блудничите” – кажу они.
На самом делу је у ствари не само демонизација Православне Цркве, но и свег руског народа. Већ отворено говоре да руски народ спада “у мање вредне”. Још је давно неко од западних политичара рекао, да “руски народ заузима више места на карти него у историји”. И његово дугоочекивано ишчезавање са историјске сцене као да је било закономерно. С друге стране говоре: погледајте на процветали Запад и благостање Америке.
Но, све се познаје по плодовима. Давно је речено да су “синови века овога довитљивији од синова светлости у роду својем”. Достојевски је говорио да је руски човек без Христа – ђубре, а са Христом велики.
Потребно је само истинско “друго Крштење Русије” и нада у то да ће се можда Дух, који је лебдео над водама појавити сада над хаосом разрушеног живота. Молићемо Бога да Он дође. И надајмо се да ће Свезнајући Господ погледати са Небеса на наш народ.
 


 
НAIОIAНA:

  1. Распутин, Валентин Григоријевич – савремени руски писац (рођ. 1937. год.). Припада прозаистима тзв. “деревеншчицима” који настављају златну нит велике руске литературе XIX века. У својим делима они првенствено истичу питања моралности, савести, љубави према ближњем.
  2. Овде се мисли при спомињању Хитлера, између осталог, на његову познату стратегију уништавања окупираних народа, на пример ширењем порнографије; док ју је истовремено прогонио у Немачкој.

One Comment

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.