НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
РАЗГОВОР УОЧИ ВЕЛИКОГ ПОСТА
 
Наступа Велики пост и у Цркви ће се читати Велики канон Св. Андреје Критског и Јерусалимског. Слушао сам више пута о великој важности ових служби и да бих што свесније проживео прочитано у храму, купио сам књигу са тумачењем текста канона. Када сам је прочитао схватио сам да је основна мисао канона: „ја гори од свих“. У мени се потом јавило питање: А ко су ти „сви“? Зар треба бити слеп па не видети свирепе, дивље злочине који се чине свакодневно пред нашим очима. Ја сам више него уверен да већина парохијана наших храмова нису ничег сличног учинили. Зар су они гори од трговаца дрогом, терориста, макроа или НАТО политичара? Ово није ни издалека потпун списак. Чини се да пред савременим злочинима бледе сви греси библијских преступника о којима се говори у Великом покајном канону.
Ако смо ми који долазимо у храм „гори од свих“ (можда и гори од ових изрода људског рода) онда зашто ми долазимо у храм?
Једино објашњење је вероватно у томе да сам ја грешник, што је схватљиво. Имам зашта да се кајем, и пре повратка Цркви, а нажалост и сада када долазим у храм већ више година. Сваког Великог поста ја поново схватам да је једна година прошла идасеу мени није ништа променило. Како да се због тога не буде очајан?
Вероватно да ја нешто важно не разумем.
 
М. В., Г. Москва
 
Одговор: Сетимо се речи преподобног Серафима Саровског који не расуђујући ни о чему, не богословећи и не говорећи о моралном или духовном стању народа, не разјашњава никакве социјалне и политичке узроке, већ каже да Русију очекује велике несреће због тога што се не пости средом и петком. И наш Велики пост је непрекидна среда и петак; тј. ми ту стојимо пред Тајном издајства Христа и пред тајном Његовог распећа. Ми непрестано, на неки начин учествујемо у овим догађајима и то до самога краја, до последњег момента када се буде јавио Господ у слави.
У овоме предстојању ми исповедамо грехе. А речи канона, врло јаке, чине се да понекад превршавају меру, поготово када говоримо: „Сагреших више од сваког човека, једино сагреших Теби…“. Ја, дакле гори од свих и поред свега што се дешава у свету – како то разумети?
У току целога поста ми се молимо главном великопосном молитвом: „Господе, Цару, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога.“ Не осуђивати дугога човека – то не значи не разликовати лоше од доброга. То, обратно значи разликовати добро од лошега – и у нама, и у томе што се дешава у свету. Ми се морамо научити у току целога поста библијском виђењу света.
Покајни канон подсећа нас на врло сагрешивше људе пред Богом, а даје нам и примере праведника. Човеку је својствено да потпада под утицај других и ми врло зависимо једни од других у томе погледу („с ким си онакав си“ како каже пословица). И лоше друштво, разуме се, квари добру нарав. Ми видимо како се буквално од искре шири по свој нашој земљи некакав генски огањ кварежи.
Ми смо дужни данас, да се учимо не само од праведника него и од грешника; у томе се састоји библијска мудрост. Примери ових људи и њихови грехови, дају нам се ради тога да би смо се научили покајном виђењу самих себе. А исто тако морамо се научити да видимо, у нашој садашњој исквареној околини, оно што нас приморава да оплакујемо себе. Нека неки међу нама не познају добро Библију, а имена и догађаји који се помињу у Великом покајном канону нека су нам мало разумљива; но и поред тога ми се морамо научити из овога канона да схватимо да се то догађа у свету створеном Богом, свету који је оскверњен падом у грех; у свету где се савршило наше искупљење и где неодступно дејствује милосрдна Промисао Божија.
Само онда, када ми разликујемо добро од зла у самим себи и видимо зло које се догађа у свету, почињемо да се учимо науци неосуђивања других људи. Св. пророк Давид се молио: „Господе, разорише закон Твој, тога ради заволех заповести Твоје већма од злата и топаза“ (Пс. 118, 126-127) тј. драгоценија ми је Твоја правда, управо због толиког вређања правде Божије и безакоња које је свуда около, душа моја не може не остати Теби верна.
Ако човек уђе у себе, види свој грех. Ми морамо да увидимо шта је то грех и да схватимо да је он увек претпостављање ђавола Богу, које ми сами чинимо. А грех, ако га посматрамо духовно по благодати Божијој – је оно што може погубити човека. Тебе и сво човечанство може убити грех.
Но, можда многи од нас не припадају онима који кажу да су без греха, већ онима који су скрушени због грехова. Такви могу и често мисле: „Неизагладиво је зло које сам учинио, сувише је велика моја погрешка, дубок је бездан у коме се налазим и не могу се извадити из њега, тј. нема ми праштања. Отишао сам сувише далеко и сувише је касно“.
Но, Господ каже да нема ниједног греха неопростивог. Има, истина, један грех који се не прашта: то је одбијање покајања за своје грехе и нежељење да се прими Божије праштање. Од тога греха болује сам ђаво. А то је оно најстрашније, јер очајање је страшније од свега. А покајање је по Св. оцима одбацивање очајања. Свет гине од очајања но не познаје покајање. Тако многи од нас пребивају у унинију (клонулости), не зато што су жалости велике или нам се чини да код нас нема нарочитих грехова, већ зато што код нас нема покајања.
Покајање је могуће само пред савршеном љубављу, пред светлошћу у којој нема никакве таме, пред љубављу којој се ми можемо поверити у свему и до краја.
Дај Боже, да се усред овога страшног рата који се дешава у свету и где сви трпе пораз, макар се у једноме човеку десио „продор“ Христов, тј. принело се искрено покајање.
И Христос би ушао у његов живот и Бог би почео дејствовати у томе човеку и кроз тог човека! И Царство Божје би тако било већ међу нама, а то је важније од свих догађаја на свету.
Ако би се то десило са свима нама, са свом нашом Црквом, тада би ми стварно схватили о чему је реч када се помене свенародно покајање. Тада би ми разумели молитву светих, молитву преподобног старца Силуана Атонског и његов плач да би се сви људи спасли.[1]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Како примећује преподобни старац Силуан (11/24. септембра, дан спомена) „молити се за људе – то значи крв проливати… А ми знамо, да ко више воли, више и страда“. Овде није реч о прочитавању имена, него се од нас захтева посредништво са сузама. „Молимо се за све људе“ означава „плакати за све људе…“ „Срце моје болује за цео свет, и молим се, и сузе проливам за цео свет да би се сви покајали“. Еп. Калистос (Вер): Спасење света по учењу старца Силуана, часопис „Алфа и Омега“ бр. 3(17) 1998.године.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *