НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

 

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
 

 
ЗЛОЧИН
(оцена филмског сценарија, посвећеног садисти века)
 
Када су ме у редакцији „Филмске уметности“ замолили да дам оцену са хришћанског становишта о наредном филмском сценарију посвећеном садисти века, ја сам нехотице пристао – но, никако нисам могао да присилим себе да приступим послу. Замислио сам се зашто ми се на ову тему не пише. Такви случајеви разматрају се само на затвореним судским процесима, а само у последње време се почело са њиховим широким подробним тумачењима у штампи. Раније се ограничавало на суву протоколарну информацију: неки убица шездесеторо деце осуђен је на највишу казну, пресуда је извршена. И никоме није падало на памет а можда ни полазило за руком да уметнички уобличава тако патолошки чудовишан злочин.
Није ли га две године штампа наметала као знаменитост. Скоро да није било новина које нису учествовале у његовом „прослављању“. Са нескривеним задовољством износили су се многобројни детаљи. „Аргументи и факта“, новине са највећим тиражем у свету објавиле су његово писмо у којем се он изјашњава за подршку Јељцињовој демократији против комуниста.
У књижарама се појавила дебела књига са сјајним корицама, попут оних које издају западни детективи, написана самим „вампиром“. На крају се дошло и до филмског сценарија. Чини се, решили су да га овековече као хероја. Недостајали су само споменици антихероју на месту ишчезавајућих споменика Лењину – нови симболи хероја нашег времена.
Писати на ову тему… Приметио сам да ми је непријатно да изговорим не само име тог човека – оно је за мене црна реч, језик се не помера. Једна жена ми је причала: „Ја до садашњег доба не могу да погледам на Стаљинове фотографије зато што је он повезан са масовним убиствима“. Ово је разумљиво. Не говори се у нападу без разлога да нечисту силу не треба ни помињати ни сликати јер се тако привлачи. У нездравом интересовању о злочину има нечег пакленог (ђаволског) – нечег што увесељава ђавола. Ово је тачно приметио Достојевски у „Браћи Карамазовима“, где Лиза Хохлакова каже Аљоши Карамазову: „Како су сада сви заволели Митју зато што је убио свога оца“! Овде није присутно само голицање нарави малограђанина, већ радозналост према човеку који је прешао црту која дели човека од ђавола. А ово сведочи о атрофираности осећања греха – овде је присутно својеврсно морално саучешће: макар и у жељи да се само види преступник. Вредни људи су често изложени подсмеху гомиле, но овде нема разлога за смех. Посматрају га као зечићи удава, у хипнотичкој обамрлости, немоћни да се отргну.
Верујући црквени људи не би пришли овоме кавезу, а они који сатима гледају телевизију побегли би. Зато ово и омасовљавају, јер знају вероватно да ће то бити комерцијални филм и велики приход, јер ће сви похрлити. Штампа, а за њом и уметност, као црви живе од смрти и страшног греха зарађујући паре. Интересовање за злочин је сродно интересовању за сваки порок. На пример дознати порнографске подробности затвореног процеса над неким манијаком. А ко су љубитељи подобних издања? У неком смислу, они који се поистовећују са херојима злочина, а неки мећу њима представљају и потенцијалне преступнике.
У часописима попут „МК“, где се ужива у патологији, оштро је изражен бесовски однос према животу и смрти: „Још један неуспели акробата пао је са десетог спрата“, „Свакодневно се морају раздвајати заљубљени“ – то су неки од наслова тамо. Живот ништа не вреди као и смрт. И зато ће људима, уплашеним од живота, од овога бити бар мало лакше. И над смрћу се може смејати. У епидемији бесовства и изругивање (спрдањe) над тајном живота и смрти види се онај исти атеистички, космолски занос бољшевика – лењиниста: Постоји слобода за грех, а нема никакве одговорности ни за речи, ни за поступке јер се подразумева само по себи да душа није бесмртна.
Зашто је природна реакција нормалног човека на убице садисте – ужас? Зато што су душевну празнину код њих испунили бесови. Посматрати их је исто као у лице бесова гледати – у најбољем случају пустош. Није случајно да сарадници и суседи не могу да кажу о манијаку ничег одређеног, нити да се сете било каквих његових индивидуалних црта.
У општењу са људима код њега је преовладавала пустош (празнина) и он је био „никакав“. А само је жртва упознала онога беса који је владао његовом душом.
Даровима које је дао Бог може се почети служити бесовима, а и сам човек може се изокретати у беса. Тајна интимног живота повезана је са Тајном смрти и Тајном рађања човека. Страшно је када се Божанска Тајна одаје на изругивање ђаволу (поругање бесу).
Људи који не знају за Бога покушавају да убеде себе и друге да је физичка блискост – нешто просто и природно као храна. Да, Бог је дао људима ову тајанствену храну, но постоји опасност да се храна претвори у људождерство.
Све што је створио Бог служи на добро човеку, и Он нам је дао не само законе живота него и снагу да их испуњавамо. Први пад састоји се у непослушању Богу, а затим тек следи грех убиства човека. То је загонетка живота о којој Библија каже: „Грех лежи код прага, он те привлачи себи, но ти владај над њим“. Загонетка зла, о којој је размишљао Достојевски, покушавајући да схвати зашто порок привлачи човека и шта значи загледање у бездан. Грех и разврат се нису појавили данас, још су о Корољенку декаденти писали: „Сва његова неталентованост потиче из тога што није мењао жене“. Врлина се чини досадном и бљутавом.
То што је било одувек, достиже данас крајње границе изопачујући се у Содом и Гомор, где је врлина – порок а порок – врлина. Догађа се ђаволски преврат: грех је природан, неприродно је не грешити. Природни инстинкт целомудрености је ненормалан. Ову баријеру хоће да пробије (сломи) савремена психологија. Међутим, још је дореволуционарни психијатар Аугуст Форел, иако неверујући човек, наводио многобројне примере како се психопатолошке изопачености, превладавају уздржањем и религијом – кроз свест о неприродности свога стања и својих тежњи, јер су оне противне Богу. А сада психолози и новине тврде: ни од чега се не уздржавати. Зашто се стешњавати ако си мужеложник? То живи у нама, ми тога нисмо свесни и потискујемо то, бојимо се да признамо да то у нама постоји. Грех, изопаченост објављује се нормом. И тада постаје несхватљиво зашто не треба убити. „Ако Бога нема, све је дозвољено“ – писао је Достојевски. „Но, зар није стварно све дозвољено, – виче у очају савремени француски филозоф зато што Бога нема“.
То што се само светлуца (промаља) на периферији греховне свести савремена култура „new age“ хоће да постави у центар личности. Постоји тамна сенка у свакоме човеку, коју је овај призван да победи, уз помоћ Божију. Живот је надвладавање свога греха који у свакоме постоји. У противном остаје се у безблагодатности палог човека, коме је недоступан рај. Човека који нема темеља, вере у Христа Бога – лако је развратити, унутрашњи инстинкт самоодбране без труда се може поништити, и тада остају само покушаји оправдања зла. Џелат или жртва, или како је наведено у наслову другог безумно – циничног чланка: „Дело – живи и побеђује“. У закључку, као потврду тога да се страшни злочини извршавају, тако рећи као копија телевизијских и филмских програма, хтео бих да наведем два цитата из новог филмског сценарија: „То што сам учинио – признаје злочинац – учинио сам после гледања видеофилмова са свакојаким изопаченостима, свирепостима и ужасима“. И други цитат: „Штампа је волела Чикатила, Чикатило је волео штампу. Слава је последњи преступ убице“. Тачније би било рећи: Ово (слава) је злочин штампе„.

Један коментар

  1. Бранко Милошевић

    Какав несувисли одговор. Због језуитског духа у високим слојевима друштва и црквеним великодостојницима Послат је овај свети човек. Толику мржњу коју показују комунисти, западни либералисти и екуменисти и толики склад у мишљењу запањује и освешћује.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *